Kuća lišća, jezivo svedočanstvo o Albaniji Envera Hodže

Muzej posvećen nevinim žrtvama totalitarnog režima Envera Hodže, iako se nalazi u samom centru Tirane, skriven je od očiju prolaznika, prenosi RTS.

Zidana od crvene cigle, obrasla bršljanom, u stalnoj hladovini, pa čak i onda kada je nepodnošljiva žega u gradu, zgrada najmlađeg muzeja u Albaniji "Kuća lišća", otvorena 2017 . godine, najintigrantnija je destinacija za turiste.

Zaklonjena velikim drvećem i zidovima okolnih zgrada, onima koji za nju znaju, i dalje ledi krv u žilama. Izgrađena je 1931. godine na imanju koje je nekada pripadalo Esadu Paši Toptaniju za potrebe prve ginekološke klinike u zemlji. Posetila sam je više puta kada god bi rodbina ili prijatelji došli iz Srbije, ali osećaj je uvek isti.

Pred samim vratima, na ulazu u dvorište muzeja, mešaju se emocije i niz kičmu mi prolaze žmarci od pomisli da su se u njoj nekada rađali i gasili životi hiljade Albanaca. Zgrada je bila jedno vreme i glavni štab Gestapa, a potom od 1944. godine sedište Sigurimija, albanske tajne službe čiji je posao bio špijunaža, progon, i mučenje političkih neistomišljenika režima Envera Hodže. Sinonim za torturu i egzekucije.

I danas, da bismo ušli u muzej, prvo prolazimo kroz jedan prostor, pa u dvorište, što izaziva osećaj kao da moramo da prođemo neke provere pre ulaska. Međutim, nasmejano lice dvadesetpetogodišnjeg Fabija Toske, mlađeg kustosa koji me je dočekao na vratima, razbilo je sav neprijatni osećaj koji sam imala i misli u koje sam zalutala.

Albanci, inače, deci daju takva imena, italijanska, engleska, internacionalna, ali i srpska: Vojislava, Nikoleta, Martin, Mark. Ljubazno mi se obrtio, i kada sam mu se predstavila i rekla da sam iz Srbije, pozdravio me je sa „Dobar dan“.

Priča mi da je u muzeju sa više soba na dva sprata izloženo oko dve hiljade instrumenata korišćenih za snimanje objekata, praćenje i prisluškivanje građana, diplomatskih predstavnika i intelektualne elite Albanije.

Kaže, osmišljen je tako da svedoči o zloglasnom vremenu jedne ideološke vladavine u kojoj su nevine žrtve stradale, ali i da prikaže sve morbidnosti totalitarnog režima čoveka koji je zemljom vladao četiri decenije. Većina dokumenata i predmeta pozajmljena je iz arhiva Ministarstva unutrašljih poslova Albanije.

Prizemlje muzeja objašnjava hijerarhiju i način funkcionisanja Sigurimija, tu se nekada nalazila soba za ispitivanja, u kojoj su saslušavani građani nad kojima se sprovodila tortura tokom postupka, mučeni puštanjem struje, prebijani izgladnjivani, kao i fotografije sa političkih suđenja onih koji su bili osumnjičeni za delovanje protiv Komunističke partije rada.

Na zidovima su ispisana imena žrtava osuđenih na doživotne kazne zatvora, oteranih u logore, i onih nad kojima je izvršena smrtna kazna. Među njima je i fotografija zeta Envera Hodže koji je pogubljen. Fabio je posebnu pažnju posvetio mladoj i u to vreme vrlo obrazovanoj Musini Kokalari, koja je bila i prava žena pisac i jedan od osnivača Socijademokratske partije Albanije.

Zbog političkog delovanja 1946. osuđena je kao disident i narodni neprijatelj. Posle 18 godina provedenih u zatvoru Burel, izolovana i pod stalnim nadzorom, život je provela u internaciji u gradu Rešen, na severu Albanije, gde je radila kao čistač ulica. Umrla je u krajnjem siromaštvu 1983. godine. Nikada joj nije bilo dozvoljeno da nastavi sa pisanjem.

Mikrofoni, diktafoni, kamere, trake, aparati za prisluškivanje, sistemi za audio i video-kontrolu, uređaji za transkrpicju, u to vreme najsavremenija oprema korišćena je za špijuniranje i kontrolu građana. Sigurimi je aparaturu kupovao u Kini, Sovjetskom Savezu, ali i u nekim evropskim zemljama. Kasnije je, kaže Fabio, Albanija razvila i svoju tehnologiju, sve kako bi sprečio kritike režima, nedozvoljene radnje poput šverca, pokušaja bekstva iz zemlje ili ispovedanja vere.

Ali, prema njegovim rečima, najpouzdanije informacije u Sigurimi stizale su od građana koji su sarađivali sa agentima službe „živi mikrofoni“ koji su bili podeljeni u četiri kategorije, 1953. godine čak njih 16.850 je špijuniralo za Sigurimi.

„Kuća lišća“ je bila povezana i sa svim važnijim istitucijama u Tirani, ali i s kućom Enevra Hodže. U nju su se slivale i obrađivale sve informacije. Uređaji za praćenje i prisluškivanje postavljani su u kuće, na radna mesta, u torbe, sandale, kravate. „Veliki brat“ je bio prisutan svuda. Otuda na drugom spratu opremljena dnevna soba tipična za svako albansko domaćinstvo.

Pažnju mi je privukao mali frižider „obodin“ kakav je nekada imalo i svako jugoslovensko domaćinstvo. O njemu postoji dokumentarni film koji su snimale tajne službe policije i Sigurimija, a koji se prikazuje u jednoj od prostorija na drugom spratu muzeja.

Iako rođen posle smrti Envera Hodže, Fabio je izuzetan poznavalac istorije koju je završio na fakultetu u Tirani gde je i magistrirao. Pričao mi je kako je i kod njih, kao i nekada u Jugoslaviji, pravljen dnevni žurnal koji se prikazivao pre filmskih projekcija.

Bioskopi su bili glavno mesto gde su se mogle videti i čuti vesti iz partije i preneti partijske poruke, jer televizore i radio nije mogao svako da ima. Za te uređaje bile su potrebne posebne dozvole partije i državne administracije.

Bioskopi i žurnali bili su još jedna vrsta Enverove propagande, kako bi se obračunao s neistomišljenicima, ali i s onim državama koje su bile liberalnije, komunističke. Na primer, s Jugoslavijom koja je, kaže Fabio, bila pretnja ideologiji Envera Hodže jer se tamo slušala muzika, i nosio džins.

Tako su prikazivani žurnali Crno tržište diplomata u kome su glavni akteri upravo bile diplomate jugoslovenske ambasade u Tirani osumnjičene za šverc zlatom, frižiderima i ostalom zabranjenom robom u komunističkoj Albaniji, kao što su farmerke i tako dalje.

Film traje petnaestak minuta i prikazuje se u jednoj od soba na drugom spratu gde se nalazila i laboratorija za razvijanje filmova, izradu fotografija, ali i čitanje pisama koja su iz dijaspore stizala u Albaniju kao i testirana na otrove, ona pisma koja su bila upućena „drugu Enveru“.

I kad pomislih da sam sve videla imala sam osećaj da krici još uvek odjekuju hodnicima Kuće lišća, Fabio me je poveo u još jednu prostoriju kako bi mi pokazao da su mnogi uređaji u funkcji i još uvek rade.

I sve je moguće videti, dosijea nevinih žrtava, statistiku. U vreme Hodžine vladavine više od 100.000 građana je bilo u radnim logorima, 20.000 u zatvorima, a njih oko 6.000 je ubijeno ili nestalo.