Nemačka se (ne) seća 1999. godine

Beograd, 1999.
Izvor: RTS

Za odluku o bombardovanju SR Jugoslavije 1999. godine Nemačka je za Vašington i NATO bila ključna zemlja. Bez Nemačke, operacija "Allied Force“ bila bi anglosaksonska hirovitost; sa Francuskom, ona bi bila kuriozitet, ali tek sa Berlinom ona postaje opšta evropska stvar, prenosi RTS.

U posledici, nigde transformacija medija nije bila tako postupna i stabilna, nigde izneta u tako jedinstvenoj mešavini emotivnog i principijelnog, revoltiranog i dogmatskog, kao u Nemačkoj

Bombardovanje Srbije 1999. je bio zastrašujući primer moći medija. Čitav raspad Jugoslavije od 1991. bio je direktan prenos rata, u smislu da je teren pripreman kroz lokalne medije. Ali tu, na prostoru bivše Jugoslavije, politike su sasvim jasno kontrolisale novinare. Proces koji se u isto vreme događao na strani mejnstrim zapadnih medija ostavio je daleko iza sebe ove regionalne primere. Na Zapadu je stvoren medijski obrnuti model u kome su istaknuti novinari  praktično molili svoje neodlučne vlade da u ime humanosti krenu u rat.

Neke vlade su zaista bile neodlučne, kao na primer nemačka. Ne zbog drugačijeg pogleda na Beograd, već zbog stigme dva svetska rata. Nemci su do tada čak imali problema da svoje vojnike pošalju i u mirovne misije UN-ovih plavih šlemova, a kamoli u rat protiv jedne evropske zemlje. Nemci i miris rata, militarizam kao identitetska droga, to je eksplozivni koktel koga su čak i sami Nemci bili svesni do raspada Jugoslavije. Čitav politički diskurs u Nemačkoj posle 1945. bio je razvijen oko aksioma da ta zemlja ne interveniše i ne ureduje van svojih granica. Moto, nešto eufemistički uvijen, glasio je: ekonomija u Nemačkoj ima primat nad spoljnom politikom.

Zbog tog sistemskog, svesno usvojenog pacifizma, Nemačka je za Vašington i za NATO bila ključna zemlja. Iza takve želje je stajao kazneni refleks iznet u formi etičkog stava: da čak i oni koji iz moralnih razloga i osvedočene griže savesti više ne idu u rat, sad eto u rat idu, što samo znači da Zapad ide u pravičan rat protiv Beograda. Bez Nemačke, intervencija Allied Force je anglosaksonska hirovitost; sa Francuskom, ona je kuriozitet, ali tek sa Berlinom ona postaje opšta evropska stvar. 

U posledici, nigde transformacija medija nije bila tako postupna i stabilna, nigde izneta u tako jedinstvenoj mešavini emotivnog i principijelnog, revoltiranog i dogmatskog, kao u Nemačkoj.

Osim tog istorijskog obzira, Nemačka je imala još jedan problem, sasvim praktične prirode. Na vlasti se tog trenutka nalazila koalicija Socijaldemokrata i Zelenih. Zeleni su bili uvereni pacifisti i njihovo principijelno odbijanje nacionalnih ratnih avantura je utisnulo pečat svim javnim debatama još od nastanka stranke 1980.

Kancelar je od oktobra 1998. bio socijaldemokrata Gerhard Šreder; njegov ministar diplomatije Joška Fišer, do tada žestoki i uvereni pacifista. Sve skupa, mirnodopska ekipa; u životnom stavu vrlo hedonistička. Ko ne mora, s takvima ne ide u rat. 

Joška Fišer i ekshumacija militarizma

"Ako pošalje vojsku u rat, Nemačka ekshumira svoj militarizam". Ovako je Fišer 1995. objašnjavao razloge za konsekventno nemačko uzdržavanje od sudelovanja u stranim intervencijama: "Ako popustimo pritiscima, dalji razvoj nije teško predvideti. Danas je to parola 'Nemačka mora da preuzme više odgovornosti', ali to je samo početak. Onda dolaze prve ratne operacije, stižu prvi mrtvi, odmah iza njih se bude domovinski rituali, generali pod hitno traže više slobode, vraćaju se ratni junaci i heroji. Dok gledamo kako davno prevaziđene vojne tradicije ustaju iz groba, 'nemačke patriote' će slaviti povratak 'primata spoljne politike'. Jedno će pratiti drugo, i ekonomska sila Nemačka će ponovo krenuti putem političke sile. Biće to hegemonija nemačke moći novim metodama. Taj veliki cilj nemačko-nacionalnih revizionističkih pokušaja je blizu, samo ako počnemo da šaljemo nemačke vojnike da ureduju van granica zemlje." 

Istorijski vic je da je Fišer samo četiri godine posle tih proročanskih reči bio prvi nemački ministar spoljnih poslova koji je Nemce poslao u rat! Posle se vrlo ofanzivno opravdavao pred partijskom bazom Zelenih. Na kongresu Zelenih 13. maja 1999. intervenciju protiv Srbije je pravdao toposom humaniteta, a srpsko ponašanje na Kosovu uporedio sa Holokaustom.

Da, mi smo rekli nikad više rat, izjavio je Fišer tom prilikom, ali smo isto tako rekli nikad više Aušvic. Tačan citat: „Nikad više rat, nikad više Aušvic; nikad više genocid, nikad više fašizam."

Tokom govora je od protivnika rata gađan „vodenom bombom" sa farbom, koja ga je tako nezgodno pogodila da mu je pukao bubnjić na desnom uvu.

Sve to međutim nije imalo posledica na rat. Rat je sada imao svoju vlastitu trasu i išao dalje.

Gerhard Šreder i bombardovanje iz biblioteke      

Kancelar Šreder se obratio naciji u poruci preko ARD-a 24. marta u pola devet uveče. Bio je to kratak govor, oko četiri minuta, održan ispred polica s knjigama, pod lošim svetlom.

Šrederov govor 24. marta 1999.

"Dragi sunarodnici i sunarodnice", počeo je kancelar. „Večeras je NATO krenuo sa vazdušnim udarima na vojne ciljeve u Jugoslaviji. Time Alijansa namerava da spreči dalje teške i sistematske povrede ljudskih prava i zaustavi humanitarnu katastrofu na Kosovu. Jugoslovenski predsednik Milošević vodi tamo nemilosrdni rat. Uprkos upozorenjima, jugoslovenske snage su pojačale teror nad albanskom većinom na Kosovu. Međunarodna zajednica ne može više da ostane mirna pred takvom ljudskom tragedijom u Evropi. Mi ne vodimo rat, samo smo pozvani da vojnim sredstvima postignemo miroljubivo rešenje za Kosovo. Vojna akcija nije usmerena protiv srpskog naroda. To bih hteo da potvrdim našim jugoslovenskim sunarodnicima. Sve ćemo učiniti da izbegnemo civilne žrtve."

Sledi kratki pasus o Rambujeu gde je "jugoslovenska delegacija odbila čak i minimalne ustupke, što je utoliko nerazumljivije, jer dokumenat iz Rambujea ne dovodi u pitanje teritorijalni integritet Jugoslavije". O Aneksu B ni reči.   

Dalje iz istog govora: "U zajedničkoj akciji s partnerima branimo naše temeljne kolektivne vrednosti slobode, demokratije i ljudskih prava. Ne smemo dopustiti da ih neko gazi čizmama, i to samo sat vremena leta od nas."

Nakon ove nenameravane crnohumorne primedbe o tome da se do Beograda svuda iz Evrope avionom stigne „za jedan sat", sledi deo koji apeluje na nemačku javnost da ne pravi probleme: „U NATO intervenciji sudeluju i vojnici Bundesvera. Tako su odlučili nemačka vlada i parlament, u skladu s voljom velike većine nemačkog naroda. Vlada se dugo lomila šta da radi, na kraju krajeva prvi put posle Drugog svetskog rata se nemački vojnici šalju u borbene akcije. Pozivam sve sugrađane da u ovom teškom momentu stoje uz svoje vojnike. Oni i njihove porodice treba da znaju da činimo sve u ljudskoj moći za zaštitu naših vojnika u ovoj teškoj i opasnoj akciji. Istovremeno, ne možemo isključiti opasnosti po život naših vojnika."

Govor o NATO operaciji završava uveravanjem da „Evropa govori jednim glasom. Nema nikakve sumnje u našu odlučnost da okončamo ubijanje na Kosovu. Na beogradskom vođstvu je da zaustavi NATO akciju, time što će se odlučiti za mir."

Srbi nacisti  

Govor kancelara je imao za nameru da mobilizuje razumevanje i imobilizuje neslaganje.

Sledeća dva dana su svi mediji - Tagescajtung, Frankfurter Rundšau, Hamburger Abendblat, Morgenpost, Di Velt, Frankfurter algemajne cajtung - izveštavali o ratnim operacijama na terenu tako što su ih umatali u Šrederov govor.

Tehnički se u tom govoru zamenjuju prioriteti u posredovanju novog: javnosti se ne kaže da je najveća promena u tome da je Nemačka prvi put posle Drugog svetskog rata poslala svoju vojsku, bez međunarodno-pravnog mandata, da baca bombe na jednu suverenu zemlju. Naprotiv, glavni fokus u kancelarovom govoru je na pozivu građanima Nemačke da u tom „teškom trenutku stanu uz svoje vojnike koji se nalaze u teškoj i opasnoj akciji".

Nemačka javnost je stavljena pred svršen čin „u skladu sa voljom velike većine nemačkog naroda." U toj rečenici se odjednom gube vrednosno neutralni pojmovi kao „građani, sugrađani, sunarodnici" i slično, i prelazi se na golu konstrukciju „nemačkog naroda". Nemački narod je u opasnosti, Nemci su u opasnosti, zato se bombarduje Beograd. U ključnom pasusu kancelar čak napušta istorijske obzire i četiri puta jedan za drugim uporno ponavlja poziv da se stane uz „našu vojsku" tamo negde, čime poruka rekurira na staru militarističku matricu.

Protivnici su „jugoslovenski predsednik Milošević, jugoslovenske snage, jugoslovenska delegacija, beogradsko vođstvo". Srbija se nigde ne spominje ni jednom reči, pridev „srpski" samo jednom, u konstataciji da „srpski narod" ne spada u protivnike.

U samo četiri minuta govora, i pored sve pažnje, Šreder je „srpski narod" i „nemački narod" smestio opasno blizu oko rata koji niko ne vodi već samo „vojnim sredstvima postiže mir".

Kad rat postane valijum

Da li su Šreder i Fišer uspeli da umire javnost? Svakako, i to iz tri razloga: nove nemačke samosvesti, prethodne patetične atributizacije kroz medije i politiku, i upotrebe eufemizama za reč „rat".

Prvo, nisu ni imali težak posao jer je nemačka javnost već bila dosta mirna u odnosu na aksiom „Nemci više ne ratuju". To odjednom više nije bilo važno, pisao je Ernst-Oto Čempil (umro 2017) u Frankfurter algemajne cajtungu (FAZ) 9. aprila 1999. Čempil je bio politolog; sažeto rečeno, specijalista za izbegavanje rata.

U spomenutom članku on se u stvari čudi: „Bio sam uveren da će takva ratna intervencija dovesti do žive nacionalne rasprave o legalitetu, legitimitetu i političkoj koristi tog čina. Ipak se tu sprovodila strategija koja daleko nadilazi tradiciju i ujedinjene Nemačke i NATO saveza. Umesto toga, u nemačkoj javnosti je vladala tišina. Pretpostavljam da se pacifizam iscrpeo u debati oko toga da li slati nemačke plave šlemove u Kuvajt 1991. Moram reći, bila je to debata na nepodobnom objektu. Bolje da su sad debatovali."

Ginter Banasbivši šef berlinske redakcije FAZ-a u članku od 9. aprila 1999: „Zašto je nemačka javnost sada ćutala? Zato što je pretnja ratom bila realna. To je sve bilo tako blizu nas. Ali pravo dostignuće u uveravanju javnosti da ostane pasivna leži u tehnici komunikativnog obrađivanja i primoravanja koje je teklo kroz medije, kao što će se u daljem postupku pokazati."

Minhenski Zidojče zajtung (SDZ) od 26. marta 1999: „U Zalivski rat 1991. Nemci su poslali ček. Ali tada je počela živa javna debata o tome da li aksiom da sa nemačke teritorije vojska nikada više neće biti poslana u rat, uopšte obavezuje ujedinjenu Nemačku? Kada je kancelar u sredu uveče u pola devet rekao da moramo 'da stojimo uz naše vojnike' koji se nalaze u 'teškoj i opasnoj akciji' on je time definitivno okončao tu debatu."

Rezime prve tačke: Kad su Rusi bezuslovno dopustili ujedinjenje dve Nemačke, nemačka javnost je shvatila da je time otplaćen dug iz Drugog svetskog rata i da je sada vraćen „primat spoljne politike". Ko nije znao da je debata od ujedinjenja do 1999. u stvari bila jedan dugi implicitni referendum o slanju nemačke vojske van granica, ko mu je kriv, jer je taj referendum već okončan pobedom intervencionista. Kad je kancelar držao govor 24. marta uveče, on je u stvari javnosti saopštio rezultate referenduma. 

Bog filosofa bombarduje Srbiju

Drugi razlog da su Šreder i Fišer lako uspeli da umire javnost je u tome da je ona već bila pripremljena medijima.

Intervencija se u velikim medijima predstavljala ne kao ljudska pravda, već kao božja pravda. Ne kao pravda po međunarodnom pravu, već kao milost u ime humanosti. U tekstovima je to argumentovano iz moralnog okvira bez senke, u dihotomiji apsolutnog dobra i apsolutnog zla. Ali, kako je topos humaniteta u političkim govorima apstraktan i svako može da se pozove na  njega, bila je neophodna operacionalizacija termina.

Operacionalizacija je razvijena kroz metafore sa Holokaustom, nacističkim bandama i Hitlerom. Holokaust i nacizam, to su bili  preovlađujući argumenti u velikim nemačkim medijima te godine. 

Franciska Augštajn će deset godina kasnije podeliti argumentaciju nemačkih medija na dve grupe. Prva grupa, filosofi: „Taj rat nije u stvari rat već humanitarna akcija da se spreči genocid nad kosovskim Albancima". Druga grupa, praktičari: „Rat je bio potreban kako bi se sprečilo da Evropu preplave albanske izbeglice".

Špigl, poslednji martovski broj 1999: „Beo kao kreč je bio kancelar prošle srede kad je objašnjavao javnosti zašto je poslao vojsku u ratne operacije. Glas mu se lomio, izraz bio smrtno ozbiljan. A iz njega su dolazile reči koje nemaju ništa sa svetom televizijske zabave, sa štofovima od kašmira i brioni odelima. Šta reći - i pored svih najava, Nemci nisu bili pripremljeni na tu situaciju."

Rezime druge tačke: Kao političar, Slobodan Milošević je bio katastrofa, s čime se slagao i dobar deo Srba. Ali da bi se sa funkcije vojno oterao jedan loš državnik, potrebno je više od frustracije i ljutnje. Zato je bilo neophodno zatvoriti ga u konstrukciju patetične atributizacije, operacionalizovane kroz metaforiku Trećeg rajha. Kad jedan kancelar koji voli žene, brioni odela i televizijsku industriju zabave, mora da pročita objavu rata, onda nema sumnje da ga pokreću apsolutne etičke kategorije. 

Nemačkim novinarima nikada ne bi palo na pamet da tako obilno koriste metaforiku Trećeg rajha, da je u međunarodni diskurs raspada Jugoslavije nije uvela britanska štampa. Ono što bi sa nemačke strane dolazilo neuverljivo i nespretno, Britancima nije smetalo, jer su oni imali drugi istorijski račun sa nacizmom.

Nastanak te metaforike u britanskim medijima je obradio politolog Filip Najtli (umro 2016), i rezultate objavio u Gardijanu 4. oktobra 2001, u članku „Zapadni mediji slede depresivno poznatu formulu kada pripremaju naciju za konflikt".

Najtli: „Depresivno ista mustra obrade javnosti. Prva faza, kriza koja izgleda sve više nerešiva kako vreme ide. Druga faza, demonizacija neprijateljskog vođe. Treća faza, demonizacija neprijatelja kao individua, bez obzira gde stoje u odnosu na svog vođu. Četvrta faza, zločini neprijatelja nad tuđim nevinim stanovništvom. Novinski izveštaji se koncentrišu na vojne pripreme, prominentni kolumnisti i redakcijski komentari traže rat. Ali u takvim slučajevima uvek postoje „značajne manjine" vlastitih građana koje nisu baš uverene da su iscrpljene sve mogućnosti za mirno rešenje. Iako mejnstrim mediji obično ignorišu taj tip protesta, oni, takvi protesti, moraju da budu ućutkani, da slučajno ne bi dobili na snazi.

U demonizaciji vođe prvo ime koje se koristi u takvim izveštajima je Hitlerovo, kaže Najtli. „Uporediti nekog državnika sa Hitlerom je uvek dobar početak, ako nameravaš da mu objaviš rat. Kada je Buš senior uporedio iračko zauzimanje Kuvajta sa Hitlerovim blickrigom, mediji su poletno preuzeli tu notu i od nje napravili čitav refren. Sadam je bio predstavljen kao drugi Hitler. Jednako tako, Srbi su u kosovskom konfliktu predstavljeni kao nacistička banda koja sprema genocid, i u to ime korišteni izrazi kao 'Holokaust' i formulacije 'Srbi podižu dimnjake u stilu Aušvica'. (...) Najgrublja tehnika iz faze 2 je: „Neprijateljski vođa nije normalan". Sadam Husein je nazivan 'poremećenim psihopatom', Milošević 'ludakom'."

Ko je protiv bombardovanja, taj je za Miloševića

Metaforika Trećeg rajha se, barem od 95, neprestano šetala u Nemačkoj između političkih govora i medijskih izveštaja, tako da je teško utvrditi koja strana drži nacionalnu licencu.

Fišerov govor iz maja 1999. kritikovan je u Špiglu (Barbara Zup): „A onda je Fišer objasnio partijskim članovima da srpski vođa Milošević planira novi Aušvic na Kosovu, što se može sprečiti samo ratom. Aušvic, argument gde prestaje svaka diskusija. Rat za Kosovo, iako međunarodno-pravno bez legitimacije, po njemu nema alternativu. Ko je protiv rata, poručuje Fišer, taj je saveznik srpskih ubica."

U priču o Fišerovoj interpretaciji jugoslovenskog konflikta meša se i sumnja o direktnoj manipulaciji s njegove strane. Pitanja da li su Ministarstvo spoljnih poslova, Bundestag, baza Zelenih, čak i sam kancelar, uopšte bili informisani o sadržaju Aneksa B iz Rambujea pre 24. marta 1999, ostala su prisutna sve do kraja operacije Allied Force.

Kao primer se ovde uzima članak iz dnevnika "Tagescajtung" (Taz) od 24. marta 1999. U njemu se, između ostalog, citiraju dvojica nemačkih diplomata, po službenom rangu odmah ispod ministra, koji izjavljuju da „nisu imali pojma" o Aneksu B, dok treći, Volfgang Išinger, tvrdi da je to (Aneks B) „starija, odavno napuštena varijanta".

Angelika Ber, parlamentarka Zelenih u Budnestagu, više puta je izjavila da je Fišer prenosio dozirane informacije iz Rambujea, te da ona nikad ne bi glasala za intervenciju da su joj bile poznate sve činjenice. 

Ali, kao što je već rečeno, rat je išao dalje, pa je debata ko-znao/ko-se-pravio-da ne-zna ostala irelevantni sporedni kolosek.

Rat je mir

Treće, nemačka javnost je ostala mirna 24. marta 1999, zato što joj je kancelar saopštio da vojska i nije poslana u rat, već u humanitarnu operaciju.

Naslovna stranica Hamburger Morgenposta 25. marta 1999: „Prvi put posle Drugog svetskog rata... Mi smo u ratu!"

Tako rano u akciji, pa već greška! „Rat" je kao reč pogrešno izabrana, jer su i nemačko ministarstvo i vlada, kao i sam NATO, izbegavali da to otvoreno nazovu ratom.   

I sam kancelar je u obraćanju naciji izgovorio orvelizam: „Mi ne vodimo rat, samo vojnim sredstvima postižemo mir."  

A o tome, da li je to rat ili nije, u Nemačkoj se vodila debata, ali uglavnom teoretskog tipa. Mediji je nisu cenzurisali, ali ni spuštali do šireg javnog diskursa.

Nema veze kako ga nazovete, argumentovao je filosof Jirgen Habermas, to je rat po svim uobičajenim definicijama. NATO kao organizacija i njegove članice su ga planirale, počele i vodile protiv jedne zemlje; dakle rat.

Najglasniji u toj debati je bio i do smrti ostao - umro je 2016 - nemački brigadni general Hajnc  Lokvaj . Lokvaj je od 1995. do 1999, od Dejtona do bombardovanja Srbije, bio vojni savetnik u nacionalnoj delegaciji pri Organizaciji za evropsku bezbednost i saradnju u Beču. U javnosti je postao poznat kao protivnik rata za Kosovo. Oštro je kritikovao svog šefa, tadašnjeg nemačkog ministra rata Rudolfa Šarpinga, zbog njegove tvrdnje o postojanju plana Potkovice (Hufeisenplan).

Kad je počeo rat koji to nije, Lokvaj je zakonski došao u godine kad je mogao u penziju, ali nije morao. Trebalo je da ostane u OEBS-u u Beču još jedan mandat, ali je Šarpingovo ministarstvo intervenisalo i on je po kratkom postupku udaljen sa svih položaja i funkcija.

Zašto i kako, ilustruje sledeće javno sučeljavanje Šarping-Lokvaj, Lokvaj-Fišer.

Šarping u govoru od 28. marta 1999. pojašnjava: „Kada čujem da se sada na severu Kosova podiže koncentracioni logor, kada čujem da se roditelji odvajaju od dece, i da se nastavnici streljaju pred očima dece, kada čujem da se u Prištini od Srba traži da stave veliko 'S' na svoja vrata, kako bi ih zaobišle srpske snage za čišćenje, onda je to nešto gde ni jedan civilizovani Evropljanin ne sme da zatvori oči - osim ako ne želi da gleda u izobličenu grimasu istorije."

Lokvaj: „Ovde mi je stvarno neophodna samokontrola, zato što je poređenje sa Aušvicom i stanjem na Kosovu monstruozna tvrdnja. Kao Nemac moram da se stidim kad nemački ministri govore stvari zbog kojih bi se običan građanin, običan Nemac, našao pred sudom pod optužbom za relativizaciju istorijskog Aušvica! I to da nemački ministar govori o koncentracionim logorima na Kosovu je takođe relativizacija jedne sasvim određene istorijske situacije, vremena nacionalsocijalizma u Nemačkoj. Neverovatno da upravo Nemci biraju takva poređenja."

„Da li Srbi znaju da ih se bombarduje za njihovo dobro?" (CNN, april 1999, pitanje iz studija novinaru u Beogradu)

Rezime za treću tačku: rat se najlakše vodi kada se nazove nekako drugačije. To je u stvari nasleđe čitave decenije u kojoj se Jugoslavija raspadala, jer ni interno, između Srbije, Hrvatske ili Slovenije, niko nikome nije službeno objavljivao rat. NATO, a sa njim i Nemačka, sa velikim olakšanjem samo je preuzeo tu poetsku slobodu. A kako je bio neuporedivo moćniji i jači, Zapad je od nje napravio moralni argument koji je u nastavku korišćen u Avganistanu, Iraku, Libiji, i čiju su primenu Rusi osujetili u Siriji.

U nemačkom slučaju terminološka neodređenosti je sačuvana neutralnom pozadinom kancelarovog govora. Kada se obratio javnosti pre dvadeset i dve godine, Šreder je izbegao kulisu nacionalnih simbola. Nije bilo nemačke zastave, ni državnog grba u kadru. Samo nizovi knjiga u kožnom uvezu, tako da je izgledalo kao da su Nemci ravno iz neke biblioteke poslali bombardere na Beograd 1999 godine, sat vremena leta. 

Gerhard Šreder, mart 2014: „Prekršili smo međunarodno pravo“

Od „stajanja na ivici" do „kad smo već tu, skočimo"

Izveštavanje nemačkih medija o raspadu Jugoslavije, posebno pred finale 1999, nemoguće je posmatrati nevezano sa izveštavanjem anglosaksonskih medija. S jedne strane, nemački su kasnili ili samo bili odjek anglosaksonskih; s druge strane su imali drugačije fokuse na temu.

Za britanske, još više za američke medije, stvorena je jedna jednostavna dihotomija dobra i zla na nivou etnija, u suštini relativno primitivna politička eshatologije: kad se kazne zli, onda počinje carstvo dobra.

Nemački mediji, konkretno FAZ, uvek se brinuo da ima nijansiraniju sliku koja nadilazi čiste etničke podele, dodajući argumente kulture, religije, istorije, tradicije, pogleda na svet i slično.  

U medijskom diskursu, svi akteri su stajali „na ivici". Nebrojeni tekstovi i komentari iz te sudbonosne 1999. godine mogu se svrstati u tu konstrukciju objektivne hermeneutike „stajanja na ivici". Najtli ih citira u svojoj studiji primerima „na ivici smo rata", „rat izgleda neizbežan", „tačka bez povratka", „Milošević stoji nad provalijom". Jasno, niko ne stoji dugo na ivici - ili će se vratiti na sigurno, ili skočiti, ili biti gurnut, ili povučen od neke milosrdne ruke.  

U krajnjem efektu, i britanski i nemački mediji su završili u emotivnom vapaju ka nacionalnim vlastima i NATO alijansi da zaustavi Miloševića. A kada je on i bio zaustavljen u Rambujeu, na samoj ivici provalije, da ga dosetkom Aneksa B gurnu s nje i time legitimišu bombardovanje čitave zemlje.

Kognitivna disonanca između „Miloševićevih bandi" i običnih civila, rešavana je medijskom „mikro-makro figurom", kako ju je u jednom tekstu iz 2005. kritikovao nemački parlamentarac (Die Linke) Aleksandar Noj: „Ako navodno ima srpskih žrtava, onda one u stvarnosti ne mogu da budu prave žrtve, zato što se nalaze u kolektivnoj odgovornosti srpskih zločinaca".

Topos „ivice" koristi i jedan od tadašnjih glasnogovornika NATO Alijanse, a današnji portparol Specijalnog suda u Hagu za albanske zločine, Kris Benet, u komentaru „Bombardovanje Srbije može doneti mir Kosovu" za Vol strit džrnal 22. marta 1999.

Posle dva meseca intenzivnih pregovora s Beogradom, čini se da je sve bilo uzalud - time počinje taj tekst. Ali to samo na prvi pogled, jer „ako NATO krene s dobro promišljenom operacijom bombardovanja", onda se to možda sve i isplati.

U rano proleće je NATO stajao na ivici. „Mr. Milošević" takođe, a sa njim, na ivicu dovučeni, i milioni kolateralnih Srba. Kako reagovati u toj situaciji?

Benet: „Pripreme za vazdušne udare, kojima je prećeno prošlog leta, već su daleko napredovale". Ergo, treba poslati bombardere na Srbiju.

NATO je išao u rat zato što je već sve bilo spremno; u protivnom, šteta tehnike i planiranja. Amerikanci su išli zato što je to način na koji oni shvataju svet poslednjih sedamdeset godina. Britanci su išli da zaokruže koncept Londonskog ugovora iz 1913. A zašto su Nemci ušetali u tu hroniku najavljenog rata, to je najbolje rekao Joška Fišer u govoru 1995.

Štaviše, kad je pre tri meseca dao intervju švajcarskom Noje cirher cajtungu (NZZ), Fišer je tražio još veći vojni angažman Nemačke u NATO operacijama.

Kad zapadne javnosti gledaju današnju srpsku javnost, one vide Miloševićevu senku. Kad srpska javnost danas gleda prema Zapadu, ona vidi malu Milicu. Put do katarze je dalek. Daće valjda bog da se uskoro obe strane tih događaja sećaju samo jednom godišnje. Oćutati neki minut, upaliti sveće i onda se od mrtvih okrenuti živima.