Zbog čega Vjosa Osmani čuva sliku s Vukom Jeremićem

Postoje pogrešne političke odluke, napravljene u ime države, koje tek nakon protoka određenog vremena pokazuju svu težinu i razmere posledica koje su proizvele. Jedna od takvih je bio predlog Srbije Generalnoj skupštini UN, 8. oktobra 2008. godine, da se od Međunarodnog suda pravde traži savetodavno mišljenje o jednostrano proglašenoj nezavisnosti Kosova. 

Ime Vuka Jeremića, tadašnjeg srpskog ministra spoljnih poslova, koji je bio idejni inicijator ove, ispostaviće se ubrzo, samoubilačke diplomatske i pravne akcije, kosovski Albanci danas izgovaraju sa posebnim zadovoljstvom. Jer, dve godine posle isporučenog zahteva Srbije, 22. jula 2010, Međunarodni sud pravde doneo je savetodavno mišljenje da kosovska Deklaracija o nezavisnosti nije u suprotnosti sa međunarodnim pravom.

Pogled kojim na onoj čuvenoj fotografiji iz dvorane suda u Hagu Vjosa Osmani ispraća poraženog Jeremića, ostao je kao najbolji podsetnik na jedan nepromišljen, neuk i dalekosežno opasan potez srpske države. U vezi sa Kosovom Srbija je, ruku na srce, grešila i decenijama ranije tragično mnogo i suviše često, ali od šamara koji se u Hagu tog jula dogodio, srpskoj politici u vezi sa Kosovom tek sada žestoko zuji u ušima. 

Za tadašnju vlast u Beogradu odluka MSP bila je iznenađujuća, na samo dan pre saopštavanja sudskog mišljenja i tadašnji predsednik Boris Tadić, i premijer Mirko Cvetković i šef diplomatije Jeremić javno su govorili da očekuju da će odluka biti pozitivna po Srbiju, ali uprkos njihovom naknadnom kukanju, srpska javnost u tom momentu nije ni blizu shvatala kakav su jeziv autogol oni zabili sopstvenoj državi. To saznanje je došlo u godinama koje su usledile, a naročito je vidljivo poslednjih meseci kada se Jeremićeva fotografija redovno nalazi na naslovnim stranama prištinskih novina i portala uz tople izraze zahvalnosti Albanaca zbog onoga što im je servirao na tacni.

I dok su Srbi masovno još plivali u svojim sopstvenim kosovskim zabludama, Jeremić je, ipak, sasvim sigurno još tada znao šta je napravio i kakve će to konsekvence imati u daljoj borbi Srbije za njena prava na Kosovu. A ako nije, Harvard bi debelo trebalo da preispita svoje kriterijume upisa. 

Igrao se Jeremić vatrom, kako to samo deca znaju nespretno, i zapalio sopstvenu kuću. Ono što je kasnije saznao bila je politička cena koju će i lično morati da plati zbog pogrešnih poteza. Preterano ambiciozno gledao je u blistavu karijeru pred sobom, i zaslepljen tim reflektorima nije video provaliju koja ga čeka iza ćoška. Eno ga i danas u tom sopstvenom političkom ambisu, odakle pokušava da objasni Srbima da je neko drugi kriv za ono što je njegova direktna odgovornost.

Simbolično, a o Jeremićevom potonuću još slikovitije govori to gde je danas Vjosa Osmani, takođe američka učenica, koja je kao pravnik na početku karijere i član prištinskog tima bila u Hagu prilikom izricanja sudskog mišljenja o kosovskoj nezavisnosti.

Evo je u kabinetu predsednika kosovskog parlamenta i ujedno je ovlašćena za poslove predsednika Kosova, sa ogromnim šansama da na nekim sledećim izborima dodatno učvrsti svoju političku poziciju i uticaj. Onu fotografiju s poniženim Jeremićem u sudnici drži u fioci radnog stola i s vremena na vreme rado je izvadi da obriše prašinu s nje.

Za to vreme, današnja Srbija pokušava da nekako izađe iz kosovskog ćorsokaka. Da učini čudo i da se posle svih pogrešnih istorijskih poteza, i posle potpuno nepotrebnog autogola u Međunarodnom sudu pravde, nekako vrati u tu utakmicu. A oni što su navikli da daju autogolove i skrušeni napuštaju teren… Bilo bi dobro da budu bar malo fer, da sada ne viču sa tribina, nego neka kupe sebi loptu i izađu u neko školsko dvorište pa nek šutiraju koliko im je volja.