Đurić: Dijalog Beograda i Prištine neće rezultirati međusobnim priznanjem

Marko Đurić
Izvor: Jedinstvo

Hotijeve mantre o uzajamnom priznanju jesu vatromet za domaću upotrebu, rekao je direktor Kancelarije za Kosovu i Metohiju Marko Đurić u intervju za "Jedinstvo".

“Otkriću vam da predstavnici Prištine nisu tako junačni i rezolutni kada se nađu u Briselu. Oni dobro znaju da dijalog Beograda i Prištine neće rezultirati međusobnim priznanjem, i Hoti će morati da objasni albanskoj javnosti na Kosovu i Metohiji zašto je neosnovano podizao očekivanja od dijaloga”, naglasio je Đurić.

Odgovarajući na pitanje zašto Priština nakon svake runde pregovora ponavlja da se vodi dijalog koji će dovesti do uzajmnog priznanja, on je rekao da “umesto što svoju javnost laže da je danas u svetu ista situacija kao 2001. ili 2008. i da samoproglašeno Kosovo ima podršku kakvu je imalo, Hoti bi trebalo da pokaže više političke hrabrosti i pragmatizma, jer njegov narod, sa svim problemima sa kojima se suočava, ne treba da vreme i energiju troši na nerealne snove.

Đurić kaže da je ovde reč o odluci jednog neinventivnog političara da, zato što ne može da se snađe u ulozi koja mu je pripala, koristi odavno kreirani albanski obrazac da se dijalog Beograda i Prištine tumači kao proces afirmacije i konsolidacije jednostrano proglašene kosovske državnosti. Mogu samo da primetim da je to besmisleno i streteški pogrešno, jer vreme ne radi za prištinske separatiste, kaže Đurić.

Uprkos Vašingtonskom sporazumu, koji su potpisali Beograd i Priština, odnosno moratorijumu od godinu dana da se Beograd uzdrži od lobiranja na povlačenju priznanja, a da Priština ne radi na novom priznanju, ona poziva pojedine zemlje da preispitaju svoj stav u odnosu prema statusu Kosova.

Šta može Srbija da uradi u tom slučaju?

Predsednik Vučić je uspeo da napornim radom i ličnim političkim kredibilitetom dovede do toga da se srpska reč i naši argumenti čuju u Beloj kući. Mislim da su nam, nakon ovih nekoliko prvih ključnih koraka, mogućnosti za intenziviranje saradnje neograničene i vreme će pokazati koliko je nedavni odlazak naše delegacije u Vašington bio važan, usudiću se da kažem i istorijski Priština se obavezala pred predsednikom Donaldom Trampom. Njihovo izvrdavanje preuzetih obaveza, na šta su se osmelili jer u prošlosti nisu trpeli mnogo packi zbog sličnog ponašanja, ima očito veze sa kalkulacijama vezanim za predstojeće predsedničke izbore u SAD. Veoma dobro znam da ljudi kojima su se obavezali ne gledaju blagonaklono na nekredibilne sagovornike. Bez obzira na rezultate izbora u Americi, političari iz Prištine će morati da počnu da se ponašaju odgovornije i kredibilnije ako žele dobro svome narodu”, kaže Đurić.

Da li je pravi razlog neodržavanja poslednjeg dijaloga u Briselu koronavirus ili odbijanje Prištine da razgovara o Zajednici srpskih opština?

Kako smo zvanično obavešteni, u evropskom timu se pojavio slučaj oboljevanja od koronavirusa. To ne menja činjenicu da posrednici u dijalogu u ovome trenutku ne znaju kako da privole Prištinu da poštuje obaveze preuzete pre sedam i po godina. Čini se, kako je to primetio i jedan duhoviti karikaturista, kao da Miroslav Lajčak veći deo svoje energije troši da Avdulaha Hotija uopšte dovede za sto, a kada se predstavnici Prištine i nađu za stolom oni prave cirkus od dijaloga, zamajavajući nas sve nekakvim nesuvislim pričama. Pouzdano znam da u Briselu nema mnogo simpatija za njihovo izmotavanje, samo iz taktičkih razloga to niko ne izgovara javno.

Očekujete li da se EU konačno izjasni ko je kočničar realizacije Briselskog sporazuma i da ukaže Prištini da nema dogovora bez kompromisa?

Posrednici iz EU očito nastoje da očuvaju koliko-toliko normalnu atmosferu za dijalog, međutim za civilizovan i produktivan dijalog potrebna je volja svih učesnika. Priština tu volju nema, i pitanje je koliko će još dugo Brisel moći da toleriše njihove rušilačke nagone. I zaista ne preterujem, jer ono što rade predstavnici Prištine je omalovažavanje i nipodaštavanje, ne samo domaćina, već i čitavog procesa dijaloga. Oni očito žele da stvari dovedu do apsurda, računajući na to da je strpljenje Brisela neograničeno, da će im se u jednom trenutku popustiti i da će im neko reći: ako baš ne želite da formirate tu Zajednicu srpskih opština, i ne morate. Mislim da takav razvoj događaja nije verovatan, ali da nije ni nemoguć, međutim čitav dijalog i godine uloženog truda, vremena i sredstava time bi bili poništeni, a stvari bi bile vraćene na nulu. Ne želim da verujem da će EU sebi tako nešto dopustiti. Mi svakako nećemo gubiti nerve, jer u svemu ovome učestvujemo dobro pripremljeni, hladne glave i sa neoborivim argumentima.

U Prištini je otvorena Kancelarija za „preševsku dolinu“, a razrađuje se i ideja zajednice albanskih opština na jugu Srbije?

Neka ne misle da će takvim provokacijama moći da destabilizuju Srbiju. Srbija je demokratska država sa brojnim nacionalnim manjinama prema kojima se ophodi u skladu sa najvišim evropskim standardima. Mi našim albanskim sugrađanima želimo da budu deo prosperiteta i napretka Srbije, i dok god su lojalni svojoj državi Srbiji i dok poštuju naš ustavno-pravni poredak uživaće sva prava koja pripadaju bilo kom građaninu. A što se tiče „zajednice albanskih opština“, ta ideja je toliko apsurdna da ne zaslužuje komentar. Zapitaću samo sa kim bi to recimo Preševo pravilo zajednicu.

Amerika je prvi put od konflikta na Kosovu i Metohiji saslušala argumente Srbije, ne insistirajući na „kosovskoj nezavisnosti“. Koliko će građani Srbije imati koristi od posete predsednika Vučića SAD i najavljenog ekonomskog paketa?

Samo zlonamerni mogu da osporavaju značaj pozitivnih zaokreta u srpsko-američkim odnosima. Ne znam da li iko pri zdravoj pameti može da negira značaj intenziviranja ekonomske saradnje sa najmoćnijom privredom sveta. Predsednik Vučić je uspeo da napornim radom i ličnim poltičkim kredibilitetom dovede do toga da se srpska reč i naši argumenti čuju u Beloj kući. Mislim da su nam, nakon ovih nekoliko prvih ključnih koraka, mogućnosti za intenziviranje saradnje neograničene i vreme će pokazati koliko je nedavni odlazak naše delegacije u Vašington bio važan, usudiću se da kažem i istorijski.

Novinari „Jedinstva“ su anketirali Srbe i Albance na KiM nakom Vašingtonskog sporazuma, a sagovornici su mahom pričali o boljem životu. Znači li to da bi nova radna mesta, više novca i bolji život građana doveli do pomirenja dva naroda?

To je ideja od koje je pošla i administracija predsednika Donalda Trampa. Izvesno je da se seme mržnje i šovinizma bolje prima na posnom tlu, tamo gde vlada siromaštvo, kriminal i bezakonje. Ne vole se previše ni Valonci i Flamanci u Belgiji, ali ne pada im na pamet da potegnu oružje jedni na druge, jer žive u prosperitetnom društvu i znaju da bi na taj način neuporedivo više izgubili nego što bi dobili. Ekonomija je oblast u kojoj se saradnja najlakše uspostavlja i zajednički interes izgrađen na zdravim ekonomskim temeljima može zaista biti lekovit kada je reč o podeljenim društvima. Ekonomija nije lek za sve, ali je svakako korak u dobrom smeru.

Koliko bi eventualno procesuiranje pripadnika OVK, odgovornih za zločine na KiM, doprinelo pomirenju Srba i Albanaca?

Sećate se da su u Beogradu nakon 2000. godine, kada su srpski generali i političari bili izručivani jednom nepravednom, neobjektivnom i Srbiji nenaklonjenom sudu, bili veoma popularni pojmovi kao što su dekontaminacija, denacifikacija, istina i pomirenje, i ako biste se kojim slučajem usprotivili tom jednoumlju pola Evrope bi vas proglasilo za nazadnjaka, primitivca, ratnog huškača. U Prištini se danas takvi pojmovi ne mogu čuti.

Danas tamo nema ni medija, ni NVO scene, ni političara koji bi stvarali svest o tome da je samoproglašeno Kosovo izraslo na monstruoznim zločinima OVK terorista. Tamo ogromna većina i dalje ima romantične predstave o „epopeji OVK“ kao nekakvom herojskom, gotovo nenasilnom poduhvatu. Naravno da svi znaju ko na rukama ima krv nedužnih ljudi, ali očito su tamo svi svojevoljno deo jedne kolektivne hipokrizije, a kad pristanete na to onda vas to ne čini samo čovekom slabog karaktera, već lošim čovekom. Naravno da zločinci treba da odgovaraju, koje god boje, vere i nacije bili – to je aksiom u svakom demokratskom društvu, ali to i dalje nije nešto što se u Prištini podrazumeva.

Nije li Priština zabranom ulaska na Kosovo i Metohiju ministru Šarčeviću uvela ponovo zabranu kretanja za Srbe i da li ste o tome obavestili međunarodne činioce?

Razume se da smo povodom te stvari alarmirali mnoge u međunarodnoj zajednici. Ne možete prosto kršiti sporazume koji su nastali kao garancija poštovanja osnovnih ljudskih prava sa objašnjenjem da je to tek nekakva administrativna odluka. Takve stvari bojim se jesu rečita poruka albanske političke elite da oni i ne žele bolje odnose sa Beogradom i Srbima. Najbolje im je, međutim, odgovorio sam ministar Šarčević, pristojno i dostojanstveno kako jednom srpskom ministru i dolikuje. I sam sam često bio izložen sličnom šikaniranju Prištine, ali, evo, i ovom prilikom bih im još jednom poručio: uzmite se u pamet, ako hoćete razgovor i pomirenje ne možete da radite takve stvari, jer kad-tad će vam se to obiti o glavu.

I pored toga što se u srpskim sredinama nikada nije gradilo više nego danas, postoje dežurni kritizeri. Šta je cilj takvih napada?

Nedavno sam napisao jedan autorski tekst kojim sam pokušao da objasnim taj fenomen i pozivam sve da ga pročitaju. U trenutku kada imate jedan sistem koji daje izvanredne rezultate vidljive na svakom koraku, vi ne možete protiv toga da se borite argumentima, posebno ako vas građani pamte kao profitera, rušitelja i raspikuću. Potrebno je kroz salve i tirade laži, ličnih uvreda i sprdačina urušiti poverenje građana u državu i njene institucije da bi tajkunska opozicija mogla da se u nekoj vrsti prevrata ponovo vrati na vlast. Jedini način da se to spreči jeste da većina čvrsto insistira na istini i da je ujedinjena i spremna da brani svoju državu, njenu stabilnost, budućnost i napredak od histeričnih napada manjine.

Diplomirani ste pravnik, iskusni političar, govorite više jezika, a na najave da ćete biti ambasador u SAD pokrenuta je od samozvanih elitista neumesna kampanja protiv vas. Kako to objasniti?

Apsurdno je da govorim o napadima na mene zbog jedne epizode koja je trajala nekoliko dana i koja nije ništa u poređenju sa onim čemu je izložen Aleksandar Vučić i još jedan broj ljudi koji se bore za Srbiju. Ima prosto lepših i važnijih tema o kojima treba razgovarati. Kada je o ovome reč, potpuno verujem u znanje i sud naroda. Ne želim da u ovom trenutku govorim o tome kakvim ću se poslovima baviti u budućnosti, ali pojava koju ste opisali i nema veze sa tim. Napadi na mene su deo sinhronizovanih napada na predsednika Vučića i institucije Srbije. U tom smislu ja i moja porodica nismo usamljena žrtva te tajkunsko- -tviteraške hajke. Ne shvatam to lično i trudim se da mi to previše ne smeta, ali ne mogu biti ravnodušan prema činjenici da se time srozava kultura političkog dijaloga u Srbiji, da se stvara atmosfera linča i nasilja i da, pri tom, niko iz takozvanog demokratskog sveta ne nalazi za shodno da tim ljudima kaže da se primire i da ne urušavaju demokratiju u Srbiji. Srpski narod je svašta prevalio preko leđa, pa će nadživeti i te štetočine. Oni su samo jedan gorki incident i bočna slepa ulica na magistrali razvoja i napretka našeg društva i države.