Dragaš: Nastavkom dijaloga rukovodi Nemačka 

Orhan Dragaš
Izvor: Printscreen

Direktor Međunarodnog instituta za bezbednost Orhan Dragaš u intervjuu za Kosovo Onlajn kaže da na nastavak dijaloga Beograda i Prištine posle 20 meseci pauze gleda kao na pokušaj EU da povrati svoj razoreni kredibilitet kada je reč o rešavanju jednog od najkomplikovanijih i najtežih problema u njenom dvorištu.

Po njegovim rečima, uspeli su u tom pokušaju i to je dobro.

"EU je isključivi krivac što dijaloga nije bilo 20 meseci, nju su zanimale druge stvari - izbori za Evropski parlament, podela funkcija u Evropskoj komisiji i ostalim organima u Briselu, konsolidovanje nove ekipe… Ni pre toga, dok je Federika Mogerini bila posrednica nije bilo pomaka. EU, a pre svega Nemačka i delom Francuska, ohrabrivale su vladu u Prištini da najpre uvede, a zatim da održava na snazi sankcije u vezi sa srpskom robom i time direktno onemogućavale dijalog. Na sreću, sve je to iza nas. Razgovori pod okriljem Brisela su nastavljeni i to je dobro za čitav proces, iako nisam optimista da će se mnogo razlikovati od prethodnih. Biće spori i pitanje je da li sami po sebi mogu da donesu neki opipljiv rezultat. Ali za Srbiju nema dileme, i predsednik Vučić je to pokazao, bićemo kao i do sada izuzetno ozbiljan i odgovoran pregovarač jer Srbiji je najviše stalo do toga da rešenje bude pronađeno“, smatra Dragaš.   

Da li otkazivanje sastanka u Vašingtonu i najavljena prodaja nemačkog oružja Kosovu pokazuju da je Berlin preuzeo sve konce u svoje ruke?  

U ovom trenutku, to je tačno. Nema sumnje da nastavkom dijaloga, koji formalno vode birokrate u Briselu, a pre svih Miroslav Lajčak, rukovodi Nemačka. S obzirom na podršku koju je dobio, Lajčaka bismo pre mogli da nazovemo nemačkim, a ne evropskim izaslanikom za dijalog Beograda i Prištine. Bliska mi je konstatacija jednog britanskog stručnjaka da Lajčakov zadatak nije da pronađe rešenje za Kosovo, već da onemogući da Amerika dovede do rešenja koje bi podrazumevalo teritorijalno razgraničenje. U tome je suština onako nagle i iznenadne akcije, kada je samo nekoliko dana pred sastanak predsednika Vučića i Tačija u Beloj kući objavljena optužnica protiv Tačija i time sabotiran vašingtonski susret. Sve posle toga je potvrda nemačkog preuzimanja procesa i njenog pokušaja da se skrene sa puta direktnog dogovora Beograda i Prištine i vrati na staru stazu, a to je nametanje rešenja koje bi podrazumevalo da Srbija prizna kosovsku nezavisnost u sadašnjim granicama i da mu dopusti da postane član svih međunarodnih organizacija. To je cilj koji Berlin ima od samog početka i ovim pokazuje da od toga ne odustaje. 

Da li su SAD na "čekanju“ do novembra i izbora kada je reč o njihovoj politici prema Balkanu, ali i kosovskom pitanju?  

Bilo bi veoma naivno misliti da SAD čekaju bilo koga po bilo kom međunarodnom pitanju, pa i pitanju Kosova, a bilo bi veoma glupo pomisliti da su se povukle posle operacije sa Tačijevom optužnicom. Treba imati u vidu da je tom akcijom miniran proces koji je direktno vodila Bela kuća i za čiji je uspeh direktno zainteresovan predsednik SAD, a ne bilo ko u Vašingtonu. Siguran sam da su toga i te kako svesni i u Berlinu. Zato je sasvim realno očekivati da će se SAD punom snagom uskoro ponovo uključiti u ovaj proces i to je vrlo važna i za Srbiju dobra okolnost. Ne samo zbog toga što imaju odlučujući uticaj na kosovske Albance već i zato što su pokazali da žele da se dođe do rešenja koje će iznedriti pregovaračke strane, Srbi i Albanci. To je veliki zaokret u dosadašnjoj američkoj politici prema Balkanu, gde su sva rešenja stizala odozgo, iz Vašingtona, a mi smo bili prinuđeni da ih prihvatamo. S tim u vezi ohrabruju i očekivanja predsednika Vučića da Amerika nije napustila pregovore o Kosovu i da će uslediti njen još snažniji nalet.   

U zavisnosti od toga ko će biti u Beloj kući, Tramp ili Bajden, hoće li se menjati politika Vašingtona prema Srbiji?  

Prema Srbiji neće, ali dolaskom Bajdena moguća je promena odnosa prema dijalogu o Kosovu, što bi već bila krupna promena uvezi sa naporima za ostvarivanje naših interesa. I sam Džo Bajden je nagovestio takvu promenu u nedavnom intervjuu za portal albanskih iseljenika u Americi, a to je ono što i u Prištini žele da čuju - povratak na staru politiku, po kojoj Amerika smatra Kosovo nezavisnom državom i tačka. Tramp i njegova administracija su svesni da takva politika nije donela rešenje, evo ni posle 12 godina od proglašenja nezavisnosti, kojoj je Amerika bila i kum i glavni globalni promoter. Trampov tim želi da donese rešenje za Kosovo, on za to ima i unutrašnje političke motive, koji za našu stranu nisu nevažni, ali za Srbiju je ključno to što je otvorio mali prozor kroz koji se nazire rešenje, a koje nije - nezavisno Kosovo i tačka. Sa Trampom u Beloj kući, Srbija ima možda jedinstvenu priliku da reši svoje najvažnije državno i nacionalno pitanje na način koji će joj sačuvati obraz, interese i maksimum od mogućeg.   

Koliko na budućnost dijaloga mogu uticati optužnice protiv bivših komandanata OVK?  

Rekao bih - nimalo. Ko god bude pregovarao u ime Prištine, nosiće u torbi one odluke koje bude dobio od Zapada, a pre svega Amerike. U tom smislu, ništa se nije promenilo od početka, tako da je predsednik Vučić i sa te strane u pravu kada kaže da o Kosovu ne pregovara sa Prištinom, već sa Zapadom. Videli smo i u slučaju kratkotrajne vlade Aljbina Kurtija koliko je to tačno.   

Kako vi vidite kraj dijaloga Beograda i Prištine i postoji li uopšte mogućnost kompromisa?  

Jedini održiv i dugoročan rezultat biće onaj koji proistekne iz kompromisa dve strane, ne iz neke treće laboratorije. U Srbiji imamo politiku i lidera koji veoma dobro znaju da naše ranije ponašanje i naše odluke nisu doneli ništa dobro i da je nemoguće očekivati drugačiji rezultat ako ne promenimo svoju politiku i svoja očekivanja. Svet je oberučke prigrlio ovakvu poziciju Beograda i predsednika Vučića i time smo nemerljivo poboljšali svoj međunarodni položaj, a samim tim i pregovarački status. Srbija ne želi status kvo, ma koliko se za to zalagale neke uticajne institucije poput Srpske pravoslavne crkve, na primer. I u Prištini su svesni da njihov projekat nezavisne države nije doneo rezultat, a već je mnogo vremena prošlo od te 2008. godine. U ovoj obostranoj svesti da je promena neophodna treba tražiti tačku kompromisa i ja sam siguran da će biti pronađena. Alternativa je dugogodišnje političko, bezbednosno i, što je najvažnije, ekonomsko i demografsko tavorenje na dnu evropske lestvice, uz stalnu pretnju obnavljanja nasilja nad kosovskim Srbima.