Anika Milićević Grujić: Kosovo i Lipljan su za mene dom i utočište

Glumicu Aniku Milićević Grujić sudbina je često vodila na različite strane, ali je uvek vraćala Kosovu i Narodnom pozorištu Priština. Rodni Lipljan napustila je 1999. godine, istovremeno kada je i srpska drama proterana iz Prištine, a zajedno su se na Kosovo vratile 2005. Od tada, gotovo da nema predstave u Gračanici u kojoj ova Lipljanka ne igra, a koliko je voljena u svom kraju pokazuju njene komšije i prijatelji koji nestrpljivo čekaju izvođenja da joj udele topao zagrljaj i komplimet.

Milićević Grujić je u intervjuu za Kosovo onlajn govorila u svom odrastanju u Lipljanu i koliko je lepih uspemena ponela odatle kada je 1999. godine morala da napusti rodni kraj. Iako se, kako kaže, sam grad dosta promenio, za nju i dalje predstavlja dom i utočište, zbog čega je i 2005. godine odlučila da se sa članovima anslamba Narodnog pozorišta Priština vrati na Kosovo i ponovo oživi srpsku dramu. 

Da počnemo intervju sa vašim glumačkim počecima. Odakle je došla ta ljubav prema glumi i kako ste znali da je to baš Vaš poziv?

Ovo pitanje su mi često postavljali i kada vratim film unazad, čini mi se da nikada nisam dala pravi odgovor, zato što se ja tačno i ne sećam otkud želja, ideja, da se ja bavim ovim poslom. Otkud ljubav. Poznato je da sve devojčice žele da budu balerine, bar većina devojčica, balerine, glumice, to tako zvuči lepo, egzotično, ta šminka, ti kostimi i tako mi to sve zamišljamo da je pozorište u stvari to sve lepo, sjajno bajno, šljokice, krinoline. Pozorište je, više od toga, što bismo rekli, ne posao - to je ljubav. Otkud ideja?  Nedavno sam srela školsku drugaricu, posle 30 godina, i rekla mi je `jao, eto, oduvek si pričala da ćeš da budeš glumica kad porasteš i ostvarila ti se ta želja`. Tako da, drugi pamte, a ja iskreno i ne pamtim. Sećam se samo trenutka kad sam rekla da želim da upišem Akademiju, sećam se da me moja pokojna nana podržala u tome i bila je srećna. I onda sam saznala da je ona nekada, davno, u njenoj mladosti igrala u nekim amaterskim predstavama. Sada, da li su to bile priredbe, predstave u selu, i u kom selu, ne znam, ne sećam se toga. Tako da, eto, to je vezano za moju ideju o bavljenju ovim poslom. 

Živeli ste u Lipljanu do 1999. godine, ali taj grad nikada niste definitivno napustili. Šta za Vas znači Lipljan, ali i generalno Kosovo i Metohija? 

Dom. Dom i utočište. Kako god da možda zvuči čudno, paradoksalno ustvari, jer su jako teška vremena, ali meni je, utočište u smislu kad god mi je privatno teško, kad god imam neki veliki problem, veliku muku, ja se uvek vratim u Lipljan, kod mame, i tu se nekako osećam najsigurnije, zaštićeno.

Pričajte nam malo o detinstvu i životu u Lipljanu. Kako je to tada izgledalo i šta se sve u međuvremenu promenilo? 

Promenilo se mnogo toga. Rekla sam da mi je Lipljan dom i utočište i da najčešće u snovima ja vidim moju staru kuću i mog pokojnog tatu, i dvorište, ali toga, nažalost, više nema. Detinjstvo, samo po sebi, kad su srećna vremena i detinstvo je srećno. I moje detinstvo je bilo srećno i presrećno. Pamtim punu kuću, nanu, dedu, tatu, mamu, brata, sestru i svakog vikenda cela rodbina, ja mislim, da se skupljala kod nas i da su to bili najlepši vikendi i da sam svaku nedelju, poslepodne, preplakala, jer se rodbina razilazila i onda krenu pripreme za školu u koju sam takođe volela da idem. Imam stvarno najlepše uspomene iz škole. Ja sam bila, eto mogu da kažem, nisam skromna što se toga tiče, voljena, obožavana drugarica, dobar drug svojim drugarima, tako da imam samo najlepše uspomene iz mog Lipljana, iz moje škole, iz mog detinstva. Raspuste sam provodila uglavnom sa mamom i tatom na moru, ali sam jedva čekala da se vratim u Lipljan i da provodim vreme na livadi jednoj, to je bio neki fudbalski teren, ali ne pravi, više livada. I tu smo provodili dane, tu smo smišljali razne igre, tu smo igrali `igre bez granica`, `između dve vatre` i tako sve one igre koje dece igraju. 

Šta se sada promenilo? 

Pa promenilo se... Prvo sam se ja promenila. Prošle su godine. Svaki put me nešto novo iznenadi. Tu niču nove zgrade, tu prolaze neki novi ljudi, malo srećem poznanike, tako da, nekad mi bude onako, kao da sam u nekom drugom gradu, kao da nisam u svom gradu. Ali ta neka energija i ta ljubav, i to crkveno dvorište, ti ljudi naši koji se okupljaju oko te crkve naše, i događaji, praznici, eto, trudim se kad god mogu da odem. To me vrati u neka srećna vremene i u moje detinjstvo. 

I Lipljanci često kažu da je crkvena porta ostala, taj neki prostor gde se okupljaju. Kakav Vam je sad osećaj kada dođete u rodnu kuću i kada obiđete tu portu?

Lep je osećaj, vrati me u prošlost. A najviše volim Božić u našoj crkvi, to mi budi najlepše uspomene. Nikada nigde nisam doživala taj veliki praznik kao u Lipljanu i sa svojim narodom, i u našoj crkvi i sa svojom porodicom. I trudim se kad god mogu da budem tu.

Glumu ste završili u Prištini, a u jednom periodu života karijeru počinjete da gradite u Beogradu, odakle ta želja da se vratite i ponovo stvarate sa Prištinskim pozorištem?

U trenutku kad mi je krenula karijera, to je prekinuto, nažalost. Ja nisam imala izbora, morala sam da odem sa Kosova, otišla sam u Beograd. I eto tako, ne znam ni ja sama, igrom slučaja, ja sam počela da radim honorarno u Beogradskom pozorištu i stvarno imam lepa iskustva iz tog perioda sa kolegama, tada poznatim glumcima, veličinama. Stvano lepo iskustvo imam iz tog perioda. Nisam znala, nisam verovala da će se u jednom trenutku okupiti moj ansambl, gde će moje pozrište ponovo početi sa radom. To mi je bilo nemoguće, nažalost, u tom trenutku. Stvarno je bilo teško i takva je bila situacija. Međutim, kad sam čula da postoji ideja, znači nije bilo govora, istog trenutka sam se spakovala i došla u svoje pozorište. To je bilo krajem 2004. početkom 2005. godine.

Koliko je tada bilo teško raditi i počinjati od nule? 

Sad iz ove perspektive shvatam da je bilo mnogo teško. Ali meni u tom trenutku ništa nije bilo teško, da li što sam bila mlađa, ili samim tim je veći entuzijazam nego sad u ovim godinama. Ne znam da li bih sad mogla ponovo da prođem kroz sve to kroz šta sam prošla pre 20 godina. Jako je bilo teško. Uslovi su bili strašni. To su bili u stvari neuslovi. Ja se sećam tih nekih hladnih sala. Sećam se da smo posle svakog procesa svi bili bolesni. A gde sve nismo igrali u takvim neuslovima da, gde nemate vodu da operete ruke, gde nemate stolicu da sedenete da se presvučete, da obučete kostim, gde nemate gde kostim da odložite. Strašno je bilo, ali znali smo zašto to radimo, niko se ni u jednom trenutku nije požalio, nije postavio pitanje `a zašto, a kako, a šta nam ovo treba, a šta nam ovo znači`, imali smo cilj i eto ja sam jako ponosna na sve svoje kolege, i pozorište i sebe što smo to uspeli da izguramo junački. 

Da li možete da se prisetite neke predstave tada u tim specifičnim uslovima? 

Bilo je mnogo zanimljivih trenutaka, i teških, i komičnih, lepih, prelepih. Najviše smo pričali o gostovanju, o igranju u dvorištu kod jedne bake. Pa sad ne znam koliko smo više dosadili sa tom pričom, ali to je stvarno nešto što je jedinstveno, što se jednom desi i što se pamti doživotno. I eto, po našim enklavam,  i u Orahovcu igranje na onom trgu, i u Osojanu u školskom dvorištu, i u Goraždevcu, i u domovima kulture, i ispred domova, i u crkvama. Samo još na krovu nismo igrali. 

A da li se sećate nekih trenutaka kada je drama bila u Prištini? 

Naravno da se sećam. Sećam se. To je bilo stvarno onako jedno ozbiljno, pravo pozorište. Ja sam srećna što sam u to vreme došla u ovo pozorište, jer sam za to, da kažem, kratko vreme, nekoliko godina, nije ni baš kratko, ali dovoljno da naučim mnogo toga o pozorištu, šta u stvari pozorište znači. To je bio jedan ozbiljan ansambl, znao se red, bila je je jedna ozbiljna disciplina. Ozbiljni glumci, od kojih sam ja mnogo toga naučila. Od Ankice Milenković pre svega, Uglješe Vujevića. Da ne nabrajam sve, jer plašim se da ću nekoga izostaviti.

Da li ste se u nekom trenutku pokajali, počeli ste da gradite karijeru u Beogradu, u jednom trenutku se vraćate ovde i počinjete da stvarate ni iz čega. Je li to bila ljubav? 

Nikad se nisam pokajala, jer to mi je donelo i neke druge stvari, privatne neke stvari, ali mnogo toga lepog mi je donelo i evo sad sam tu gde jesam u svom pozorištu i radim ono što volim i onoliko koliko volim i koliko mogu. 

I za kraj, koja je vaša poruka mladim ljudima na Kosovu koji se možda dvolume da li da ovde ostanu i ovde stvaraju? 

Nije zahvalno u ovom trenutku reći bilo kome šta je ispravno i šta je dobro za njega. Ali mislim da svako treba da prati svoje srce, da ga srce vodi, a sada, koliko je to pametno ne znam. Neka srce vodi, a pamet neka navodi. 

Zato što je i vas srce vodilo?

Da, i nikada se nisam pokajala.

Anika Milićević Grujić rođena je u Prištani. Odrasla i živela u Lipljanu do 1999. godine, od kada živi na relaciji Beograd-Lipljan. Fakultet dramskih umetnosti na Univerzitetu u Prištini upisala je pre ratnih dešavanja na Kosovu, a kada je srpska drama proterana iz Prištine, svoju karijeru počinje da gradi u Beogradu. Milićević Grujić se 2005. godine vraća sa svojim ansamblom na Kosovo, a teatar je 2014. godine smešten u Domu kulture u Gračanici. Igrala je u preko 50 predsatava, a kao omiljene izdvaja „Porodične priče“ i „Ženidbu“. Takođe je glumila u poznatoj seriji „Porodično blago“, a glavnu ulogu imala je u seriji „Mala supruga“.