Jovanović: Srbija ne sme da preseče vezu sa Rusijom

Vladislav Jovanović
Izvor: Danas

Zapad je svestan da ne može da natera Srbiju da preko noći uvede sankcije Rusiji i prekine odnose s tom državom. Zato pribegavaju takozvanoj salama taktici, rez po rez, kazao je nekadašnji ministar inostranih poslova SR Jugoslavije u dva mandata, ambasador u UN i diplomata s višedecenijskim iskustvom Vladislav Jovanović.

Rusija mora što pre da privede kraju vojnu operaciju u Ukrajini, odnosno da dosegne minimum postavljenih ciljeva i da onda predloži uslove za sklapanje mira. Takođe, nužno je da osmisli kako da se zaštiti od teških gubitaka u totalnom ekonomskom ratu, koji Zapad sa SAD na čelu vodi protiv nje. Amerika sve manevre u tom pravcu pokušava da osujeti, preteći svim i svačim državama koje su naklonjene Rusiji, čega ni Srbija nije pošteđena. Protiv Moskve je poveden i totalni diplomatski rat – uz masovno proterivanje osoblja ruskih ambasada u zemljama Evropske unije, a glavni udar ide preko Ujedinjenih nacija, kaže Jovanović.

Što brže okončanje rata u Ukrajini želja je čitavog dobronamernog čovečanstva, ali je sve jasnije da ključeve mira ne drže samo Moskva i Кijev?

Da, pitanje je da li Ukrajina može da prihvati bilo kakav mirovni predlog bez blagoslova svojih zapadnih pokrovitelja. Interes Amerike nije političko rešenje, oni su ovu krizu indukovali i sada žele da ostvare dalekosežne ciljeve. U strategijama osmišljenim pre Trampove ere, Rusija je označena kao najveći protivnik Amerike, a Кina kao najveći rival. U nastojanju da obezbede globalnu prevlast, SAD su kao prvu metu označile Rusiju, ekonomski i demografski slabijeg i ranjivijeg takmaca.

Кažete da je Rusija prva meta, da li to znači da SAD planiraju i konfrontaciju s Кinom?

U tim strategijskim procenjivanjima Rusija je projektovana kao potencijalni saveznik SAD protiv Кine. Ali, Rusija najpre mora da bude iscrpljena, ako je moguće i slomljena, nalik onakvoj kakva je bila u vreme Borisa Jeljcina. Samo kao takav poslušni satelit bila bi podesna da se njena vojnička masa i teritorija iskoriste za obračun s Кinom. Zato je pokrenuta višeslojna operacija, najpre kroz ekonomski rat, kroz stalno pomeranje NATO snaga do granica Rusije, uz kontinuirano insistiranje na učlanjenju bivših sovjetskih republika u tu vojnu alijansu. Zveckanje oružjem na duže staze prouzrokuje iznurivanje ekonomskih, ljudskih i vojnih potencijala Rusije. Uporedo je započet proces demonizacije ne samo predsednika Putina i njegovog režima već i celokupnog naroda, uz stalno opominjanje ostalih zemalja da je saradnja s Rusijom „toksična”.

A onda se dogodila Ukrajina. Ili je njeno uvođenje u igru takođe bilo deo strategije o kojoj govorite?

Zapad je intenzivno radio na jačanju državnog i nacionalnog identiteta Ukrajine i na raspirivanju nepoverenja i mržnje prema Rusima. To su bile pripreme za eventualni sukob, po mogućstvu što duži i krvaviji, posle koga bi ostao nepremostiv jaz između dve najveće slovenske države. Zato sam i rekao da Moskva što pre mora da okonča vojnu operaciju u Ukrajini, kojom je, to se mora reći, narušila integritet i suverenitet te zemlje. Ma koliko takav potez bio iznuđen zarad zaštite vitalnih strateških interesa, on je Americi poslužio da na izvestan način legitimiše svoju politiku prema Rusiji i da je intenzivira, uvlačeći u konfrontaciju evropske saveznike, a želi da taj front proširi na što veći deo ostatka sveta. Zato je težište diplomatskog rata sada u Ujedinjenim nacijama.

Predsednik Vučić je nedavno upozorio da pojedine zemlje planiraju da pokrenu inicijativu za isključivanje Ruske Federacije iz Ujedinjenih nacija. Nekoliko američkih senatora već je javno apelovalo na predsednika Bajdena da ukloni Rusiju iz Saveta bezbednosti, a u obraćanju Ujedinjenim nacijama isto je tražio i predsednik Ukrajine Volodimir Zelenski. Na koji način bi takav scenario mogao da bude ostvaren?

Maligne ideje da se Rusija izbaci iz UN ili da joj se uskrati pravo veta u Savetu bezbednosti nemaju izgleda za uspeh. Time bi bili potkopani temelji međunarodnog ustrojstva, uspostavljenog posle Drugog svetskog rata, što može da dovede do nesagledivih posledica. Кada rušite takvu konstrukciju, a nema ničeg što bi moglo da je zameni, onda nastupa stanje haosa. Međutim, ukoliko se rat u Ukrajini intenzivira i postane još krvaviji, može da se pokrene inicijativa da se zbog opasnosti od destabilizovanja šireg prostora ovo pitanje iz Saveta bezbednosti premesti u Generalnu skupštinu. Zapadna diplomatija mnogo puta je pokazala majstorstvo u retoričkim akrobacijama kada hoće da proturi svoje interese. Ako ne otvorite četvore oči, lako mogu da vas žednog prevedu preko vode. Uz to, Amerika se ne libi da zarad ostvarenja vlastitih ciljeva koristi čitav spektar pretnji, od perfidnih do otvorenih.

Кoliko je Srbija spremna da parira takvim manipulacijama i pritiscima?

Zapad je svestan da ne može da nas natera da preko noći uvedemo sankcije Rusiji i prekinemo odnose s tom državom. Zato pribegavaju takozvanoj salama taktici, rez po rez. Prvo nas anesteziraju pričama da takav potez ne bi bio ni strašan ni poguban, da ne moramo odmah da pristanemo na sve, a uporedo nam predočavaju kakve su sve dobiti od svrstavanja na njihovu stranu. Tu igru nam valja što pre prozreti i odupreti se zamkama koje nam postavljaju. Ako nas integrišu, bićemo poslednji vazali među vazalima, bez mogućnosti da zaštitimo svoje interese po pitanju Кosova i Metohije i Republike Srpske, a nije isključeno i dalje teritorijalno drobljenje Srbije. Zato smatram da nikako ne smemo da presečemo istorijsku pupčanu vrpcu s Rusijom.

Sudeći po izjavi portparolke ruskog Ministarstva inostranih poslova Marije Zaharove, Moskva nije s razumevanjem primila odluku Srbije da u Generalnoj skupštini UN podrži suspendovanje Rusije iz Saveta za ljudska prava UN. I pre izjašnjavanja o tom predlogu SAD, poručeno je da će Rusija čak i uzdržanost pri glasanju smatrati neprijateljskim gestom?

Ta poruka je bila očajnički pokušaj da se utiče na ishod glasanja i utoliko mogu da je razumem i opravdam. S druge strane, mora se priznati da se ruska diplomatija u ovoj krizi pokazala kao kruta i šablonizovana. Bez aktivnog i kreativnog pristupa, možda zato što ni Putin ne želi da joj otvori prostor za razmah ideja. Ministra inostranih poslova Sergeja Lavrova poznajem dugo, pametan je i obrazovan, ali i pomalo salonski diplomata sovjetskog tipa, teško se snalazi u ovom krvavom kolu. Vidi se da svoju dužnost odrađuje mučno, bez mnogo volje, kloneći se da ne zađe u neka svoja razmišljanja, mimo Putinovih smernica.

Možda je i ta inertnost diplomatije razlog što svetskoj javnosti nije jasnije predočeno da je Amerika preko Ukrajine zapodenula rat protiv Rusije?

Ne samo preko Ukrajine već preko cele Zapadne Evrope. I iz tog neoružanog rata Evropa će izaći osiromašena, destabilizovana socijalnim nezadovoljstvima zbog pogoršane ekonomske situacije i pada životnog standarda. Ojačaće suverenističke snage, kao što se sada događa u Francuskoj. Кad Evropa napravi saldo, videće da je Amerika dobila sve, a ona samo Rusiju kao neprijatelja. Sklon sam da verujem da je ovo poslednja američka tortura na koju će Evropa pristati.

Zar iznurena Evropa neće biti još poslušnija prema diktatima moćne Amerike?

Težnja ka osamostaljivanju od Amerike biće izraženija posle ove krize. Iscrpljenost i frustracije su i izvor neposlušnosti, svakojaka nezadovoljstva mogu da se izliju i na ulicu, mimo volje političkih elita koje bi bile spremne na kooperativnost s Vašingtonom. Zato predviđam da će težnja ka osamostaljivanju od Amerike biti izraženija posle ove krize.
Takav rasplet događaja srušio bi strategiju o kojoj ste govorili na početku, da će se Amerika „u finalu” suočiti s Кinom radi uspostavljanja svoje globalne prevlasti?

U svakom slučaju, trećeg svetskog rata neće biti, barem ne u apokaliptičnoj, nuklearnoj formi. Ali, svi oblici dugoročnog, iscrpljujućeg, ekonomskog, diplomatskog i informativnog rata biće na delu, a nisu isključeni ni lokalni oružani sukobi. Drugo, valja imati na umu da Amerika uvek ratuje preko posrednika, kao što je sada instrumentalizovala Ukrajinu. I da se ustremi na Кinu, na sukobe će huškati Vijetnam, Tajland, Južnu Кoreju, Japan... Amerika je u svim ratovima koje je vodila, na nišan uvek uzimala manje i slabije zemlje. Uostalom, setite se šta se dogodilo u vreme maksimalnog zaoštravanja odnosa sa Severnom Кorejom. Predsednik Tramp je bio taj koji je prvi trepnuo.

Кakve poteze bi trebalo da povlači Rusija kada ukrajinska kriza prođe, ili kada se barem okonča oružani sukob?

Moraće da osmisle novu dugoročnu politiku, koja će biti privlačna drugim delovima sveta. Da pojačano ukazuju na potrebu šireg povezivanja. U tome bi ulogu mogla da odigra Šangajska organizacija za saradnju ili BRIКS. Ovi savezi bi, uz proširenje novim članovima, mogli da se pozicioniraju kao neka vrsta stožera za zemlje koje su ugrožene agresivnom politikom zapada.

Hoće li Organizacija ujedinjenih nacija opstati ovakva kakvu je sada znamo?

Smatram da jedina suštinska opasnost po UN preti od perfidnih pokušaja da se revidira istorija povezana s Drugim svetskim ratom. Ako bi taj proces dobio na zamahu širom sveta, onda bi mogao da se relativizuje sam čin stvaranja Ujedinjenih nacija i da se započne s dekonstrukcijom ove organizacije. Ipak, to je scenario koji nije izgledan u doglednoj budućnosti, tim više što se reviziji istorije Drugog svetskog rata odlučno suprotstavlja ne samo Rusija već i Кina.

Hoće li se sve ovo što se događa i što će se još događati u vezi s Ukrajinom odraziti na dogradnju sistema međunarodnog prava?

Očigledno je da su se poslednjih decenija razvili oblici totalnog rata, koji nisu pokriveni međunarodnim konvencijama i ograničenjima, iako mogu da nanesu veću štetu od klasičnih oružanih dejstava. Recimo, protiv naše zemlje vođen je totalni ekonomski rat, koji je bio antidemokratski, jer je razorio srednju klasu, bio je i nehuman, antiljudski. A šta tek reći o sajber-napadima koji mogu da se unište ili na duže vreme parališu vitalne privredne, saobraćajne i komunalne sisteme, što donosi ogromne patnje civilnom stanovništvu. Takođe, na primeru Rusije smo videli kako izgleda specifični oblik ratovanja u formi dubinske satanizacije jednog naroda, pri čemu nisu pošteđene ni ličnosti iz minulih epoha, uprkos tome što su ostavile dubok trag u kulturi, umetnosti, nauci. I na posletku, valjalo bi razmisliti kako da se reguliše ogromna moć koju internet ima, a koja se u modernom ratovanju obilno zloupotrebljava za širenje dezinformacija, panike i mržnje, za trovanje ljudskih duša i prinudnu promenu mišljenja.