Kurti: Ne može biti Zajednice na etničkoj osnovi, to je urađeno u Dejtonu, izvukli smo pouke

Aljbin Kurti.jpg
Izvor: lajmi.net

Kosovski premijer Aljbin Kurti govorio je u opširnom intervjuu o "Zajednici opština sa srpskom većinom, opasnosti od bosanizacije Kosova, dijalogu sa Srbijom i „Otvorenom Balkanu“, protiv čega se kategorički protivi, prenosi Reporteri.

On je u intervjuu za Dojče vele pravdao zastoj u dijalogu, ističući suštinske razlike sa Srbijom, dok je po pitanju „Otvorenog Balkana“ pomenuo činjenicu da Srbija priznaje Albaniju, ali ne i Kosovo.

Na lokalnim izborima 17. oktobra niste postigli zadovoljavajući nivo glasova, kako ste očekivali, to ste i sami rekli. Šta se desilo, čemu ovoliki pad ukupnog nivoa glasova, iako je reč o lokalnim izborima?

Prvo verujem da postoji velika razlika između lokalnih i parlamentarnih izbora i čini se da smo na lokalnim izborima krug izbora posle parlamentarnih. Kada smo ušli u institucije Kosova kao građanska politička organizacija kao što smo bili, prvo smo to uradili u parlamentu i ako pogledate rezultate izbora, to liči na Samoopredeljenje 2019. godine. I na ovim izborima smo prvi na republičkom nivou, ali smo očekivali da ćemo u drugom krugu biti u više opština, u njih smo 12, ali ovi su veoma važni i nadamo se i želimo najbolje.

Uvođenje reciprociteta na automobilske tablice donelo je napetu situaciju u odnosu na Srbiju. Na severu su bile blokade puteva od strane lokalnih Srba, blokada prelaza sa Srbijom. Tamošnje raspoređivanje specijalne jedinice kritikovao je visoki predstavnik EU za spoljnu politiku i bezbednost Đuzep Borelj, ali ne i zemlje Kvinte. Postojala je i policijska operacija protiv šverca na severu. Opozicione stranke rekle su da je taj potez bio sticanje političkih poena uoči izbora. Sada kada je situacija tamo mirna, kako ocenjujete ove akcije na severu?

Verujem da smo postupili onako kako to zahtevaju Ustav zemlje i važeći zakoni. Naime, 15. septembra je istekao dogovor i mi smo se opredelili za reciprocitet, ne da nekoga ljutimo ili da se nekome svetimo, ali smatramo da je to bila naša obaveza i pravo građana. Više od 10 godina kada naši građani žele da idu u Srbiju, prinuđeni su da plate pet evra i postave privremene registarske tablice Srbije, dok to nije bio slučaj kada su vozila iz Srbije ulazila na Kosovo. Preduzeli smo ovu meru reciprociteta i počeli da je sprovodimo, ali su odmah puteve blokirali pripadnici nelegalnih struktura Srbije na Kosovu i bili smo prinuđeni da pošaljemo specijalnu jedinicu da zaštiti našu graničnu policiju, pošto je blokada bila neuobičajena sa barikadama i buldožerima. Kada se ovome doda da je izgoreo centar za registraciju vozila u Zubinom Potoku, a da na sreću, nije eksplodirala ručna bomba, onda je jasno da je reč o organizovanom napadu na institucije naše zemlje. Kada se ministar odbrane Srbije zajedno sa ruskim ambasadorom u Beogradu pojavio na graničnom prelazu Jarinje, oni su pregledavali skup srpskih vojnih snaga gde je bilo i oklopnih vozila, dok su iznad njih podigli vojni Mig-29, avion koji su uzeli od Ruske federacije. Hteli su da nas zastraše, da nam prete, ali mi nismo odstupili i na kraju se sve završilo u Briselu i danas sam srećan što imam meru reciprociteta sa registarskim tablicama. Dakle, smatramo se nezavisnim, Srbija nas ne priznaje, ali ne može da traži od nas da ne priznajemo sebe. Mi želimo da uopšte nemamo barijere, ali sve dok Srbija na njima insistira, moraćemo da odgovaramo po zakonu.

Međutim, ovi postupci su stagnirali dijalog sa Srbijom, da li govorim o političkom nivou?

Verujem da se stagnacija dijaloga sa Srbijom dešavala mnogo puta, a za to je kriva Srbija koja jasno želi bosanizaciju Kosova. Prvo, oni ne žele rešenje za kosovske Srbe, ali žele kompenzaciju za Srbiju, kompenzaciju za gubitke koje je sa njihove tačke gledišta prouzrokovao Miloševićev režim. Oni smatraju da je Milošević izgubio i sada nam je došao novi lider koji će nadoknaditi taj gubitak. Dakle, ne možemo ovako da sarađujemo, moramo da sarađujemo kako da se integrišemo u Evropsku uniju, u Severnoatlantskoj alijansi, da imamo dobrosusedstvo, da se bavimo prošlošću, da imamo demokratizaciju i vladavinu prava, ali ne i tugujući za gubitkom Srbije iz vremena Miloševića. Čak i dijalog, na primer, o nekim pitanjima u vezi tablica, koji ipak ima političku dimenziju, ali nije za sveobuhvatni dogovor koji će normalizovati naše odnose. Bilo je napretka, ali politički dijalog je zaista u zastoju, ali verujem zbog namere i pristupa Srbije.

Koliko ste uvereni u konačan sporazum Kosova i Srbije koji će uskoro biti toliko tražen od međunarodne zajednice, i kako vidite američku, a posebno evropsku ulogu posrednika u ovom procesu?

Nesumnjivo je da Kosovo i Srbija nemaju mogućnost da se dogovore van EU. Evropska unija treba da bude posrednik i fasilitator ovog sporazuma i ovaj sporazum treba da se fokusira na međusobno priznavanje. Trenutno imamo međusobno nepriznavanje, Srbija ne priznaje nezavisnost Kosova, Kosovo kao republika ne priznaje Srbiju i to je odnos koji imamo već 13 godina, nestabilan, ali to ima veze sa nedavnim ratom na Kosovu za koje Srbija ne želi da preuzme odgovornost. Dakle, nepriznavanje zločina na Kosovu i nepriznavanje nezavisnosti nisu dve mnogo različite stvari, dakle jedno je uzrokovano drugim. Nepriznavanjem zločina počinjenih na Kosovu, zločina protiv čovečnosti, ratnih zločina i genocida, Srbija ne priznaje nezavisnost Kosova jer ga smatra rezultatom našeg oslobodilačkog rata, ali i zaboravlja da je to rezultat njenih zločina koji su primorali NATO na intervenciju u Evropi protiv države koja svojim snagama nije birala sredstva da protera stanovništvo, da ga ubija i siluje. Verujem da je ovo suština stvari. Sada, bilo je grešaka u prošlosti jer se smatralo da priznanje Srbije dolazi na kraju procesa. Ima još mnogo elemenata, ratne odštete, nestalih, pa dobrosusedski odnosi i ostalo, ali u centru sporazuma treba da bude međusobno priznanje. Ako to nedostaje, sve ostalo je nestabilno, pa i sada imamo u vazduhu srpske migove za tehnička pitanja reciprociteta poput registarskih tablica.

Koliko prostora ima u ovom sporazumu o kome govorite, Zajednici opština sa srpskom većinom. Evropska strana traži od Prištine da uspostavi ZSO na osnovu sporazuma iz 2013. Da li izbegavate ovu obavezu?

U 2013. godini, treba imati u vidu da je bio izuzetan pritisak na poslanike da brzo donesu taj sporazum i nedostajala je transparentnost, nije bilo odgovarajućih informacija. Danas imate na čelu institucija ljude koji su 2013. godine bili protiv tog sporazuma, a danas su to troje, Vjosa Osmani, Gljauk Konjufca i Aljbin Kurti, koji su na izborima 14. februara ostvarili plebiscitarne pobede. Drugo, presuda Ustavnog suda iz decembra 2015. godine predstavila je Zajednicu srpskih većinskih opština u svetlu istine, koja je neintegrisana u naš pravni i ustavni sistem. Drugim rečima, ova presuda Ustavnog suda pokazuje da nije problematično samo pismo ZSO, već je utvrdio da se krše 23 člana ustava i da svako od sedam poglavlja ZSO nije u skladu sa ustavom, ali je istovremeno i udario duh ove Zajednice. Ne može biti Zajednice srpskih opština na etničkoj osnovi. To je urađeno u Dejtonu, gde je izgrađena zgrada koja se danas zove Republika Srpska i koja je tu za Beograd, a ne za Srbe. Slično to žele i na Kosovu. Vidite, u Bosni i Hercegovini imamo državu koja nije republika, a unutra je republika koja nije država. Dakle, Beograd na sličan način želi da na Kosovu ima državu koja se neće zvati republika već ZSO i koja će se u okviru Kosova zvati Republika, ali neće biti država. Dakle, izvukli smo pouke iz prošlosti i ispravno smo proučili i analizirali Beograd, osim što ga dobro poznajemo iz našeg iskustva.

Politička situacija u Bosni i Hercegovini ne izgleda dobro, barem prema mišljenju tamošnjeg međunarodnog predstavnika, uz zabrinutost izraženu do opasnosti od raspada. Da li se Kosovo oseća ugroženo dešavanjima u Bosni i Hercegovini, da li govorim o scenariju, kao što je podela severa?

Prvo nas napadaju sa Zajednicom srpskih opština, a kada to ne funkcioniše onda idu na ono što zaista žele, na podelu Kosova. Dakle, imamo nekoliko nedelja priče o Asocijaciji i nekoliko nedelja priče o pitanju razmene teritorija što je podela Kosova. I onda imamo scenario gde Beograd nekoliko nedelja napada Sarajevo i nekoliko nedelja Prištinu. Dakle, nekoliko sedmica napada teritorijalni integritet Bosne i Hercegovine i nekoliko sedmica to čini Kosovu. Dakle, ovo su dva scenarija koja trenutno imamo na Zapadnom Balkanu i oba imaju svoj cilj u Beogradu. S druge strane, situacija na Zapadnom Balkanu je minijaturna situacija Ruske Federacije. Sve više se pokazuje da se Srbija na Zapadnom Balkanu ponaša kao Ruska Federacija u kojoj Republika Srpska u Bosni pokušava da postane Belorusija, a Crnu Goru želi da pretvori u Ukrajinu. Dakle, suština je da Srbija ne prihvata kao prave države zemlje koje nisu u Evropskoj uniji, odnosno Bosnu i Hercegovinu, Crnu Goru, Kosovo, pa čak i Severnu Makedoniju, pa ih Srbija smatra privremenim državama i angažuje se svim svojim kapacitetima.

Uticaj Rusije u regionu Balkana ili njen hibridni rat već je evidentan ne samo na Balkanu već i u nekim evropskim zemljama, kako su sami visoki zvaničnici NATO i EU izjavili. Koliko je Kosovo spremno da izdrži uticaj Rusije ili je već žrtva?

Proglasili smo dva ruska zvaničnika personama non grata na Kosovu i Kosovo je veoma zaštićeno od strane Ruske Federacije zbog stanovništva naše zemlje, pošto je narod Kosova najprotivniji narod politici i vapajima Ruske Federacije, od svih ostalih balkanskih zemalja. Čak i kao državne institucije, uvek dajemo sve od sebe u saradnji sa našim međunarodnim partnerima, posebno sa EU, NATO i SAD. Smatramo da je Evropa naš kontinent, EU naša sudbina, dok iz Ruske Federacije postoje stalne tendencije slabljenja Evropske unije, jer kao što je Srbija nostalgična za Jugoslavijom kada je dominirala čitavim prostorom i gde je imala Miloševića na čelu jugoslovenske vojske 90-ih, i ruski predsednik je nostalgičan za sovjetskim vremenom, kada su njihove snage bile u istočnoj Evropi. Dakle, postoji neka gorčina, gorčina onih koji imaju veliku moć jer su nostalgični i evo još jedne sličnosti koja naravno povećava rizik za Zapadni Balkan, ali verujem da će njihovi napori propasti znamo dobro, mi se spremamo i naši savezi i partnerstva sa zapadom su nepokolebljivi.

Pre dva dana u Beogradu je održan skup „Otvoreni Balkan” na kome su učestvovale samo tri zemlje, Srbija, Albanija i Severna Makedonija. Albanski premijer Edi Rama izgleda veoma uporan u ovoj ideji. Zašto si tako kategoričan, protiv „Otvorenog Balkana“. Šta fali Kosovu za slobodno kretanje ljudi i robe, znajući da se samo građani Kosova suočavaju sa izolacijom slobode kretanja u šengenskom prostoru?

Postoji suštinska razlika u ovoj situaciji jer Srbija priznaje Albaniju kao državu, ali ne priznaje Kosovo i ovo odbijanje Kosova od strane Srbije pretvara se u diskriminaciju svuda za naše građane. Dakle, dok albanski državljanin može da putuje u Srbiju sa pasošem, to se ne odnosi na državljane Kosova jer se ne prihvataju naša dokumenta u Srbiji. Dakle, da bi Balkan postao otvoren i slobodan, Srbija mora jednom zauvek da se promeni. Ako budemo sarađivali sa Srbijom koja se ne menja, to neće pomoći da se Srbija promeni. Videli smo tamo tri zemlje, tri predstavnika zemalja Zapadnog Balkana, ali nije bilo nikoga iz Evropske unije. Podržavamo Berlinski proces i zajedničko regionalno tržište koje je nastalo iz Berlinskog procesa, kome su očigledno potrebne slobode kretanja i kvalifikacija i priznavanje stručnih i akademskih diploma, ali opet Srbija ne prihvata tako nešto za Kosovo. S druge strane, kada piše Otvoreni Balkan, otvoren za koga? Zato što treba da budemo uz Evropsku uniju, ali ne i otvoreni prema Ruskoj Federaciji i Kini. Na neki način, kada se to otvoreno kaže, iz ugla Srbije, misli se da kao što je Srbija otvorena za Rusku Federaciju i Kinu, tako će biti i drugi na Zapadnom Balkanu. Dakle, mi se protivimo takvoj tendenciji, i na kraju moram da vam kažem da ja lično nisam među onim liderima koji veruju u samodovoljnost Balkana. Ponavljam da je Evropa naš kontinent, a Evropska unija naša sudbina.