Les: Vučić signalizira da neće biti sporazuma, ako se traži da Srbija bezuslovno prizna Kosovo

Timoti Les sa Univerziteta Kembridž za Kosovo Onlajn navodi da to što je oborena treća vlada na Kosovu, u roku od svega 17 meseci, pre svega vidi kao “posledicu nemoguće pozicije u kojoj se kosovski lideri trenutno nalaze, uhvaćeni između javne i političke klase koja ne želi da popusti Srbiji i spoljnih faktora, kao što su SAD i EU, koji vrše pritisak na Prištinu da to učini” .

“To ostavlja liderima izbor između dve stvari. Ili da se podvrgnu pritisku stranaca i tada se nađu politički izolovani kod kuće i ranjivi na izglasavanje nepoverenja parlamentu, ili da odbijaju da daju ustupke, kao što je to radio Kurti, i nađu se izolovanim od strane  Amerikanaca. Ovaj obrazac će se završiti ako Bajdenova administracija odluči da je Kosovo rešena stvar i da ga Srbija mora bezuslovno priznati, oslobađajući time Albance njihove trenutne strateške dileme, ali moramo sačekati da vidimo šta će Bajdenova administracija da radi", kaže Les.

Da li će bivša državna sekretarka Madlen Olbrajt zaista igrati veliku ulogu u budućem dijalogu Beograda i Prištine, kako neki predviđaju? 

Čini se da će Madlen Olbrajt igrati određenu ulogu, ali nije jasno da li će to biti formalna pozicija, poput izaslanika u regionu, ili jednostavno neformalnog savetnika vlade. U svakom slučaju, njeno učešće sugeriše da će na politiku Bajdenove administracije biti nekih uticaja po pretpostavkama koje su oblikovale američku politiku prema Balkanu devedesetih. 

U kojoj meri su povezani događaji u dijalogu između Beograda i Kosova i Republike Srpske? Mogu li događaji na Kosovu uticati na Republiku Srpsku i njen status i obrnuto? 

Kosovo i Republika Srpska su povezani jer su dva aspekta istog, nerešenog srpskog nacionalnog pitanja. U svesti nekih srpskih političara, posebno u Banjaluci, oni potencijalno čine deo velike nagodbe, u kojoj Srbija gubi albanske delove Kosova - i dobija Republiku Srpsku. Trampova administracija bi ovo možda prihvatila - ili bar veću autonomiju Republike Srpske i zauzvrat za to dobila priznanje Kosova od strane Srbije, ali administracija Bajdena će to načelno isključiti jer će svaki dobitak za bosanske Srbe videti kao nagradu za genocid. Praktično, da bi izbegli bilo kakvu vezu, mislim da će SAD insistirati na sledećem redosledu - prvo Kosovo, a zatim Bosna - i insistirati na tome da je kosovski problem bilateralni spor između Beograda i Prištine i da ne uključuje nijednu treću stranu kao što su bosanski Srbi ili preševski Albanci. Međutim, posledica će biti da Srbija ima manje podsticaja da prizna Kosovo, što povećava rizik od četvorogodišnjeg zastoja, kombinovanog sa velikim pritiskom na Srbiju. 

Izjavili ste da bi Bajdenova administracija mogla da pripremi multietnički entitet "nova Jugoslavija“, sa centrom u Beogradu. Koliko je to realno i da li bi države Zapadnog Balkana uopšte pristale na tako nešto? 

To ostaje da se vidi. Kada sam napisao članak o EU-goslaviji pre nekoliko nedelja, cilj mi je bio da odgovorim na pitanje "Šta će uraditi Bajdenova administracija?“, a ne "Šta je rešenje za Balkan?“ U prošlosti sam tvrdio da će se region smiriti i razvijati tek nakon što različiti narodi, a posebno Srbi i Albanci, uspostave nacionalne države i ja i dalje održavam takav stav. Međutim, ako administracija Bajdena odbaci ovu opciju, ona nema drugu alternativu, osim da zagovara političku i ekonomsku integraciju Balkana kao način za prevazilaženje osnovnog problema neusklađenih naroda i granica. Davno su SAD i Evropljani odustali od ideje da se Balkan održi kao skup međunarodnih protektorata, a njegov plan za poslednjih nekoliko decenija, naime integracija Balkana u EU, nije uspeo.

Preostala je ili neka vrsta novog regionalnog entiteta ili kontinuirani zamah, sa preostalim rizikom od nestabilnosti i sve većim prisustvom nezapadnih sila poput Kine. Tada se postavlja pitanje da li će zemlje Balkana pristati na sve ovo. U ovom trenutku možemo reći da rukovodstva Srbije i Albanije podržavaju regionalnu integraciju, jer ona nudi ekonomske koristi i kvazi rešenje srpskih i albanskih nacionalnih pitanja. Ako proces integracije zaista može transformisati Balkan u "mini-šengen“, onda se Srbi i Albanci mogu efikasno okupiti unutar neke vrste entiteta bez granica. Severna Makedonija takođe podržava inicijativu jer je ovo verovatno njena najbolja nada za opstanak u odsustvu članstva u EU. Bošnjaci i kosovski Albanci su skeptični jer su i jedni i drugi ratovali da bi bili nezavisni od Srbije i neće spremno prihvatiti integraciju u neku vrstu regionalnog entiteta kojim bi Srbija neizbežno dominirala. Pretpostavljam da će biti izvršen međunarodni pritisak da se pridruže, kako bi na kraju zaključili da zapravo nemaju nikakvu alternativu, ali njihova opreznost prema Srbiji postavlja ograničenje koliko integrisan može biti bilo koji novi entitet u regionu.

Aleksandar Vučić je izjavio, da dok je on predsednik Srbija neće priznati Kosovo. Vaš komentar i da li to može uticati na dijalog Beograda i Prištine?

Mislim da Vučićeve komentare ne treba tumačiti doslovno. Umesto toga, oni pokušavaju da ojačaju poziciju Srbije pred potencijalnim pritiskom Vašingtona da bezuslovno prizna Kosovo. Vučić je očigledno voljan da Srbija u određenom trenutku prizna Kosovo, zbog čega je učestvovao u međunarodnim pregovorima koji imaju za cilj konačno priznanje. Međutim, Vučić želi razumnu kompenzaciju za priznanje Kosova i signalizira Bajdenovoj administraciji da, ako bude insistirala na tome da Srbija bezuslovno prizna Kosovo, tada neće biti sporazuma. Vučićeva kalkulacija je da će, ako Srbija može da se drži svog stava, administracija Bajdena morati da se nasloni na Albance da daju ustupke kako bi obezbedila dogovor, kao što je to učinila Trampova administracija.

Da li ćemo u narednom periodu videti sinhronizaciju napora između SAD i EU u vezi sa dijalogom Beograda i Prištine i u kojoj meri je uloga ostalih igrača - Rusije, Velike Britanije, Kine, Turske?

Da, mislim da je to verovatno, bar zbog pitanja statusa Kosova. Administracija Bajdena blisku saradnju sa EU videće kao cilj sam po sebi i zaključiće da je rad sa Evropljanima mnogo lakši od sprovođenja odvojenog dnevnog reda politike, tim pre što se administracija Bajdena slaže sa Evropljanima u vezi sa osnovnim pravilom da postojeće granice na Balkanu treba sačuvati.

Međutim, verovatno postoje tačke napetosti. Dugoročna strategija Sjedinjenih Američkih Država za Balkan i dalje je integracija sa EU i administracija Bajdena prigovaraće efektivnom zaustavljanju procesa proširenja EU. Evropljani takođe verovatno neće odobriti poteze SAD da ponovo otvore pitanje bosanskog ustava zbog rizika od reakcije Srba i skepticizma u vezi s tezom da funkcionalnost Bosne zavisi od jačanja njenih centralnih državnih institucija.

Ostali glumci će igrati sporednu ulogu. Srbija će se udvarati uticaju Rusije, Kine i Turske da izvrše pritisak na SAD i Evropljane, ali to troje (Rusija, Kina, Turska) neće odrediti ishod pregovora o statusu Kosova i podržaće sve što Srbija može da dogovori sa Kosovom. Što se tiče Velike Britanije, moja opklada je da će se ona prilagoditi SAD, ali Bregzit je stvorio veliku neizvesnost i u spoljnoj politici Velike Britanije.

Da li su zemlje Zapadnog Balkana, posebno Severna Makedonija, razočarane odnosom EU prema njima?

Da, to je jasno iz anketa i uslova javne rasprave širom regiona, mada to ne bi trebalo da iznenađuje. Neke države, poput Francuske, nikada nisu bile željne proširenja na Balkan i neprekidno su pokušavale da zaustave proces - nakon neuspelih referenduma o evropskom ustavu 2005. godine, na početku finansijske krize 2009. godine, a zatim ponovo 2014. godine formiranjem Junkerove komisije. Tim naporima se do 2016. suprotstavljala Velika Britanija, a ponekad i Nemačka, koja se zalagala za proširenje. Međutim, nakon referenduma o Bregzitu, Velika Britanija se opredelila za donošenje politika EU i Francuska je bila u stanju da okonča proces proširenja.

U Severnoj Makedoniji više od svega čujem očaj političkih elita. Zemlja je napravila stratešku grešku pretpostavljajući da će je EU prihvatiti kao svoju članicu i stavljajući svoj prosperitet, stabilnost i možda čak i sam opstanak na eventualnu integraciju sa EU. Kao slaba država - spolja sporena i iznutra podeljena - Severna Makedonija ne može da priušti da pravi ozbiljne spoljnopolitičke greške i njena vlada mora brzo da razvije drugačiju strategiju koja se ne oslanja na spoljno pokroviteljstvo zapadnih Evropljana, koji imaju malo stvarnog interesa za tu zemlju.