Marija Lina Veka: Kosovo i dalje predstavlja crnu rupu i bure baruta

Marija Lina Veka
Izvor: Kosovo Online

Stanje nastalo kao posledica nastanka jedne nelegitimne države, nepriznate od znatnog dela sveta, nedostatak vladavine prava i pravde, izostanak priznanja zločina OVK i NATO, odsustvo istrage i istine za oko 2.000 nestalih Srba, čini da Kosovo i dalje predstavlja jednu crnu rupu i bure baruta, kaže u intervjuu za Kosovo Onlajn italijanska novinarka i pisac Marija Lina Veka koja se 20 godina bori za istinu o Kosovu, rizikujući sopstveni život pokušavajući da probudi društvenu ravnodušnost i institucionalnu odgovornost.

Prisećajući se svog prvog dolaska na Kosovo 1999. godine, Lina Veka, kaže “stigla sam u Peć po završetku bombardovanja i postavila jedno prirodno i veoma jednostavno pitanje, budući da sam se našla u jednoj autonomnoj pokrajini Republike Srbije ‘gde su Srbi?, pošto od njih nije ostala ni senka…”.

I tako je počelo jedno dugo putovanje, kroz istoriju i uništavanje jednog naroda, kroz laž i nepravdu, i kroz mene samu. To putovanje nije završeno. Istina počinje da izbija, ali dezinformacije, medijske laži, jednoobrazno mišljenje, diskreditovanje svakoga ko pruži informaciju koja nije u skladu sa opšteprihvaćenom “istinom”, su još uvek veoma snažni. Kosovo je veoma daleko od mira, jer nema mira bez pravde.

Italija je među prvima priznala Kosovo samo tri dana, nakon što je Skupština Kosova 17. februara, 2008. godine donela deklaraciji o proglašenju nezavisnosti,  taj čin ste nazvali sramnim. Jedan ste od pokretača peticije za poništavanje odluke Vlade Italije, odnosno zahteva da parlament ponovi razmotri priznanje kosovske nezavisnosti. Šta se dešava sa peticijom, kakve su bile reakcije i da li verujete da će doći do povlačenja priznanja?

Pokrenuli smo peticiju za ponovno razmatranje priznanja statusa takozvane Republike Kosovo od strane Italijanskog parlamenta jer smatramo da je ponovno razmatranje ovog problema obaveza i dužnost radi demokratije i stabilnosti u Italiji i Evropi. Postojanje jedne nelegitimne države u centru Evrope je neprihvatljivo. Parlament do sada nije preduzeo nikakve radnje po tom pitanju, pod izgovorom vanredne zdravstvene situacije, usled pandemije koronavirusa, sve je stopirano, a aktuelnu Vladu nisu birali italijanski građani.

Razgovarali ste sa gotovo svim porodicama otetih Srba, više puta ste ponovili da su “one pre svih pozvane da govore o državnosti donetoj na NATO bombama”. Objavili ste četiri knjige o Kosovu u kojima ste opisali više od 100 sudbina ubijenih, nestalih Srba i potresna svedočenja o trgovini organima. Rekli ste da ima onih koji bi  tu istinu poslali u Hag, ali da je mnogo "više plaćenika koji bi da je sakriju". Na koga ste mislili?

Razgovarala sam sa mnogim porodicama. Pomogao mi je, sada moj veliki prijatelj Srđan Živković, koji je bio moj prevodilac i saradnik. Odlazili smo u njihove domove gde smo se susretali sa bolom i gubitcima. Videla sam istinu u pričama majki, ćerki, supruga. U knjizi “Vučje srce” Ispričala sam četiri najupečatljivije priče, od mnogih koje sam čula i upamtila. Između 300 i 500 Srba su žrtve vađenja vitalnih organa, namenjenih  međunarodnoj trgovini ljudskim organima. Za mnogim kidnapovanim i zarobljenim smo tragali sve dok je to bilo moguće, dok je postojala nada sa su živi. Svi znaju. Svi ćute. Mnogima je u interesu da sakriju ono što se dogodilo, zato što je odgovornost međunarodnih organizacija, institucija, politike i javnosti toliko velika da bi rasvetljavanje, bilo vrlo zabrinjavajuće po takozvanu “mirovnu misiju” , koja je, u stvari, sve drugo sem mirovna.

Dok ste pisali knjigu “Vučje srce” bili ste u kontaktu sa Dikom Martijem, ali ste rekli da nije bio u mogućnosti da Vam pomogne na terenu, a nije bilo pomoći ni od drugih koji su bili odgovorni za bezbednost svih žitelja Kosova. Šta je razlog tome?

To se lako može razumeti. Kao što sam prethodno rekla, nikome nije u interesu da zatraži odgovornost koja bi mogla da bude enormna na institucionalnom nivou. Gde su bili, Ujedinjene nacije, KFOR, međunarodna policija, gde su svi oni bili dok se dešavala veoma dobro organizovana trgovinina ljudskim organima? Dik Marti je mnogo učinio, ono što je bilo moguće, dostavio je rezultate svog rada Briselu, i sigurno je da je to bio koristan rad, ali kad je njegov mandat istekao on objektivno nije mogao da uradi više. Što se tiče specijalizovanih istražnih jedinica za nestale poput “Post-war investigations, missing persons” i drugih, jasno je da međunarodni politički i ekonomski interesi čine sve da one budu potpuno neefikasne.

Šta mislite o dijalogu Beograda i Prištine i o posrednicima dijaloga imenovanih od strane Evropske unije i Sjedinjenih Američkih Država?

Skoro da je komično pitanje. Dovoljno je da imate osnovno obrazovanje, da znate da ovo, rekla bih retoričko pitanje, već sadrži odgovor. Kakav dijalog? Kakvi posrednici? Nema dijaloga ako se ne dela radi istine, radi pravde i ako se ne krene od pretpostavke da je Republika Kosovo nelegitimna i da je Kosovo i Metohija sastavni deo Srbije.

Dogovoreno je da će se u Briselu, u nastavljenom dijalogu, razgovarati o ubijenim i nestalima tokom ratnog sukoba na Kosovu. Šta mislite o tome i da li očekujete neki pomak po tom pitanju?

Mislim da će neke odgovornosti isplivati, ali ne i opšti okvir, one prave, velike odgovornosti.

Dosledno nastavljate sa tribinama na kojima govorite o Kosovu. Kažete da su posećenije i da ima sve više onih koji su zainteresovani da se istina o Kosovu procesuira u Hagu, na koga mislite kada kažete da je “više plaćenika koji žele da je zaustave”?

Uvek postoje ljudi kojima je u interesu da blokiraju procese dolaženja do istine, ljudi koji su u službi, ponoviću, ekonomskih i političkih interesa, tehnički rečeno “plaćenici”. Apsolutno me ne zanimaju, ja idem svojim putem, analiziram, istražujem, pišem, bavim se poslom kojem sam posvetila ceo svoj život.

Kako biste opisali hrabrost Srba za koju ste rekli “da ne postoji kod drugih ljudi na svetu”?

Postoji jedan događaj koji sam često prepričavala, a u vezi je sa hrabrošću Srba. Sa karabinjerima sam otišla u Vitinu, gde su preostali malobrojni Srbi sa pomesnim parohom ocem Draganom. Pre nego da stignemo u tu malu srpsku enklavu zaustavili smo kombi na nekom mestu,  prišlo nam je mnogo albanske dece tražeći slatkiše i voćne sokove, primetila sam neku decu, koja su ostala po strani, pored nekog zida i samo su posmatrala. Ništa nisu tražila. Pitala sam karabinjere, pokazavši na decu, šta se događa, rekli su mi da su to Srbi i da ne žele ništa. Pogledala sam ih, bili su mršavi, ponosni, pedantno obučeni, vaspitani. Otac Dragan mi je objasnio da bi, uzeli nešto, ako bi prihvatila nešto zauzvrat, nešto na poklon za uspomenu. Tako i beše, ja sam dobila uskršnja jaja, a oni su dobili nešto slatkiša. Eto, tog dana sam shvatila suštinu srpske kulture, civilizacije, istorije.

Bili ste saradnik admirala Falka Akamea, koji je otkrio aferu o žrtvama italijanskih vojnika Kfora na Kosovu usled posledica od osiromašenog uranijuma. Prvi ste pisali o tome još 2000. godine. Šta se dešava po tom pitanju?

To je veliki skandal. Sa Domenikom Leđerom, predsednikom “Osservatorio Militare” u potrazi smo za jednom sinergijom sa Srbijom kako bismo razotkrili ovaj veliki ratni zločin u vreme mira, kontaminiranje na hiljade civila i vojnika osiromašenim uranijumom. Samo u Italiji među vojnicima ima 372 umrla i 7.500 obolelih. Četiri parlamentarne komisije daju za pravo vojnicima, stotine sudskih odluka u korist vojnika koje još uvek nisu sprovedene, naspram Ministarstva odbrane . Nastavljamo da se borimo. 

Vaša poruka Srbima na Kosovu?

Kosovo je Srbija, Srbija je srce Evrope.

 

 

IVAN STANKOVIC
29. Jul 2020.
We love you Marija. Serbian people
😂
29. Jul 2020.
Marija, gledaj italiju posle Bologne na na dole. Takve ruševine od kuće nema na celom Balkanu nigde. Pozz