Prekazi: Piksi sa Srbijom može mnogo u Kataru, u moju Mitrovicu ne idem tako često

Dževad Prekazi, rođeni Mitrovčanin, nekadašnji fudbaler Partizana, splitskog Hajduka i turskog Galatasaraja, kaže da fudbalska reprezentacija Srbije, predvođena selektorom Draganom Stojkovićem-Piksijem, na Svetskom prvenstvu koje sutra počinje u Kataru može da napravi veliki uspeh.

Prekazi, koji živi u Beogradu, je u intervjuu za Kosovo onlajn govorio o svojoj fudbalskoj karijeri, o počecima u Mitrovici, prelasku u FK Partizan, Hajduku iz Splita, kao i periodu u Galatasaraju iz Istanbula. Takođe i o, kako kaže, "avanturi" i odlasku u Sjedinjene Američke Države da igra mali fudbal.

Kaže da danas najviše voli da gleda argentinsku fudbalsku ligu, a dolazak Piksija na čelo reprezentacije Srbije vidi kao pravi potez.

"Uneo je to što je već godinama falilo reprezentaciji, verovanje u sebe. I da znaš koji dres nosiš i čiji dres nosi", ističe Prekazi.

Rođeni ste u Kosovskoj Mitrovici 1957. godine i tamo počeli prve fudbalske korake u FK "Remont". Kakva vas sećanja vežu za detinstvo u Kosovskoj Mitrovici i prve fudbalske korake?

To je splet okolnosti. Najstariji burazer Ljuan je Igrao za Trepču, kao i srednji burazer Fatos. Ljuan je 1967. prešao u Partizan, gde je bio do '70. Srednji burazer se posle završtka studija vratio u Mitrovicu i njegovo društvo ga je pozvalo da igra za Remont. Stalno su ga nagovarali da zove i mene, jer su me svi oni znali sa malih terena, da i ja dođem u Remont da igram za olmadinsku ekipu. Pitao me je da li bih i ja voleo, i februara 1974. godine, iako sam mislio da je rano za veliki fudbal, a nije bilo zapravo, došao sam na prvi trening. Trener kad je video par sjajnih stvari koje sam uradio na terenu, pozvao je brata i mene i pitao njega zašto me nije i ranije doveo, a on je odgovorio majstor Pero, nisam ga nikad ni ja do sad gledao na velikom terenu. Tako je moja karijera počela. U roku od nepunih deset meseci ja sam postao profesionalni fudbaler Partizana.

Kako se dogodilo da tako brzo pređete u Partizan, tada ste još bili omladinac?

Pre toga je bilo ekipno omladinsko prventsvo Jugoslavije u Zagrebu. Ekipa remonta je bila prvak Kosova i tamo smo bili drugi u grupi, Dinamo (Zagreb) je bio prvi i postao i prvak Jugoislavije. Nakon toga je bilo i tradicionalno prvenstvo republika u Sremskoj Mitrovici i u Šapcu. Tamo sam nastupao za reprezentaciju Kosova i tu su me zapazili. Pozvan sam bio i u omladinsku reprezentaciju Jugoslavije. Bio sam najmlađi i u Remontu i u reprezentaciji, tada su igrali igrači rođeni u drugoj polovini 1955. i oni koji su '56. godište, a ja sam rođen u drugoj polovini '57. Iz Partizana su pozvali mog brata, ja nisam ni znao, sa njim su dogovarali. Tada sam bio sa omladinskom reprezentacijom Jugoslavije na tradicionalnom turniru u Monaku, gde smo u finalu poraženi od Francuza ne penale. Nakon povratka sam potpisao profesionalni ugovor sa partizanom, 7. decembra 1974. godine.

Vrlo brzo ste počeli da igrate i u prvom timu Partizana.

Nastupao sam za omladinsku ekipi Partizana, a povremeni sam igrao i za prvi tim. Zvanično sam u sezoni 1975/76. u prolećnom delu prešao u prvi tim. Na sedam ili osam utakmica sam bio rezerva i ulazio u igru. To je sezona kada je posle 10 godina osvojena titula prvaka.

U Partizanu ostajete do 1983. godine, kako biste opisali taj period? Ni u jednom klubu niste nakon toga duže igrali.

Sve sto sam postigao u fudbalu i u životu to je sve bilo u Partizanu. Ime, prezime, reprezentacija, najlepše trenutke sam tu proveo. Ne treba zaboraviti, dolazio sam iz jednog malog grada na Kosovu, iz Kosovske Mitovice i odjedanput dolazite u Beograd, gde samostvario jednu za mene brilijantnu fudbalsku karijeru, što mi je Partizan omogućio. Za mene je to ono najlepše što pamtim za ceo život. To je bila i najbolja odskočna daska i za budućnost, za život, za sve.

Ostala su verovatno mnoga prijateljstva sa saigračima iz tog perioda. Koga ste najviše cenili od fudbalera Partizana sa kojima ste igrali zajedno u timu?

Kad sam ušao u prvi tim, tu su od mene svi igrači bili stariji, oženjeni, ozbiljni ljudi. Ja sam imao 18 godina. I sad zamislite jednog dečaka iz Kosovske Mitrovice koji skuplja sličice i koji voli Partizan. I dođe u Partizan i sedi i trenira sa Momčilom Mocom Vukotićem. Da sam sanjao ne bih verovao, ali to se desilo. Za mene je na prvom mestu Moca Vukotić, najveće ime koje je ikad postojalo u Partizanu. Kao igrač, mada nije napravio nikakvu karijeru, za moj pojam fudbala Zvonko Živković je bio vanserijski fudbaler. Nenad Stojković, takođe. Do danas nisam video boljeg golmana od Pere Borote, koji nažalost nije više među živima. Nema toliko mnogo fudbalera za koje sam smatrao da su vanserijski. Svakako ne treba zaboraviti Čavu Dimitrijevića, koji takođe nije dao ono što je trebalo da da, a bio je vanserijski talenat.

Nakon Partizana put vas vodi u splitski Hajduk. Šta je ono što je ostalo upečatljivo iz tog perioda?

Izuzev mog Remonta, koji je za mene najveći, uvek sam igrao u velikim klubovima. Partizan, Hajduk, Galatasaraj. U Splitu mi je bilo mnogo lepo. U ono vreme Hajduk je prednjačio u svemu. Hajduk je baš bio tipičan primer evropskog kluba i uvek sam govorio da je to za mene najveći klub u Jugoslaviji. Naravno sve treba uzeti u obzir, u Beogradu imate Zvezdu i Partizan, a Split tada nije bio baš veliko mesto, ali cela ta Dalmacija navija za Hajduk i svi žive za Hajduk, ta ljubav prema klubu činila je da je naše je bilo samo da igramo i da dajemo maksimum na utakmicama i sve će doći na svoje. Tamo nije postojao nikada nikakav problem. Oduševilo me je što radiš svoj posao i ono što zaslužiš dobiješ, pa i mimo toga. Uslovi su bili vanserijski, takvi nisu bili ni u Partizanu. Imali su tada dva pomoćna terena i plus pokrivenu salu dužne 50 metara i stadion Poljud, koji se meni nikad nije sviđao, nit' mi se sviđa, ali uslovi su bili vanserijski.

Sa Hajdukom ste osvojili Kup Maršala Tita i nakon toga igrali Kup evropskih kupova, gde ste stigli do polufinala i ispali od engleskog Totenhema, Hajduk je dobio rezultatom 2:1 utakmicu u Splitu, a Totenhem 1:0 u Londonu i zbog gola u gostima otišao u finale. Totenhem je te godine i osvojio Kup Kupova. Da li je Hajduk mogao do titule?

Mogao je. Nažalost ni Baka Slišković, ni Zlatko Vujović nisu išli sa nama u London. Da su bili, mi bi smo verovatno igrali finale i možda i osvojili. Ne treba zaboraviti Totenhem je u finalu savladao belgijski Andrleht sa 3:0. Lako su pobedili u finalu. Kao i u životu i u fudbalu treba imati sreće. Mi je nismo imali, tada je važio gol na strani...

Iz Hajduka odlazite u Sjedinjene Američke Države i tamo u Baltimoru igrate mali fudbal. Otkud taj prelaz sa velikog na mali fudbal?

To je moja ludorija. To je neka vrsta avanture, pošto me godinama zvao tadašnji menadžer Branko Perovanović da odem i rešio sam da vidim šta je to i kako je to. Kad sam video šta je sve to, brzo sam se vratio. To nije ni ličilo na mali fudbal, bukvalno jedna avantura.
 
U Baltimoru ste igrali sa Srbom Stamenkovićem, Rešadom Kunovcem, Majkom Stankovićem. Kakvi su oni bili fudbaleri?

Majk Stanković je u Ameriku otišao, radio u jednom restoranu i svirao harmoniku. Onda ga je video jedan bivši fudbaler Želje (Željezničara iz Sarajeva) kako igra mali fudbal i raspametio se. Tako je počela njegova karijera u Americi kao fudbalera. Strašan igrač. A o Srbi šta da pričam, ako postoji kralju u fudbalu, to je neprikosnoveni kralj. Smatram za sebe da sam strašno igrao mali fudbal, ali nisam bio ni blizu njega. On je tako igrao mali fudbal da je to za ne verovati. To treba samo videti i gledati. Zamislite čoveka koji je bio moje visine (178 cm), a imao je 92 kila. Šta je on sve radio, to je samo on mogao.

Stanković je igrao pre toga i veliki fudbal, da li je mogao da ima veću karijeru, imajući u vidu njegovo majstorstvo?

Kod Srbe je postojao problem što se on često povređivao. Imao je uvek problema i sa viškom kilograma. Igrao je za Zvezdu, ali ne znamo kako je on živeo. Onda mu je iskrsla ta prilika i otišao je. Bio je velemajstor i u velikom fudbalu. Igrali smo zajedno i za mladu reprezentaciju Jugoslavije, bili smo prvaci Evrope. Ali valjda je zbog povreda batalio veliki fudbal, jer u velikom fudbalu igraš 90 minuta, a tamo se kao u hokeju menjaju igrači, izađeš pa uđeš i on je mogao sa tom kilažom da igra tako.
 
Nakon te, kako kažete avanture, usledio je poziv iz Galatasaraja. Kako ste se obreli u Galatasaraju?

I to je splet okolnosti. Godinu dana pre mene je u Galatasaraj otišao Zoran Simović (golman). Tamo je bio trener Tomislav Ivić. Simoviću je propao transfer u Notingem Forest tada i na Ivićev poziv on je potpisao ugovor za Galatasaraj. Tada su po turskom zakonu u ekipi mogla da nastupaju dva stranca. Sa Simovićem je bio čuveni reprezentativac Nemačke Abramčik, koji nije hteo da produži ugovor i Simović me je pozvao. Iskreno sam se obradovao da sam se vratio da opet igram veliki fudbal. Nije mi bilo prmajivo toliko da igram mali fudbal. Da jeste, ostao bih u Americi. U Baltimoru je recimo bio čuveni Hokcenbajn, koji je sa nemačkom reprezentacijom bio prvak sveta. Kad me je video jednom prilikom kad smo u Los Anđelesu igrali na travi i većem prostoru, pitao me je pa šta si ti tražio ovde. Zato sam otišao, iako sam znao da je fudbal u Turskoj tada bukvalno bio dno dna. U to vreme Turska, Grčka i da ne nabrajam sad zemlje, nikakve lige. Tereni su bili loši, ali ljudi koji strahovito vole fudbal. Kad sam došao, na trenigu prvom vidimo da bukvalno igramo na zemljanom terenu. Pitao sam Simovića šta je bre ovo. Ali čovek se navikne i privikne.

I pored toga sa Galatasarajem ste ostvarili neslućene uspehe i stekli maltene status legende u tom timu.

Jeste, osvojena je titula posle mnogo godina, kao i Partizan. Jedini iz tog tima sam ja već pre toga osetio slast šta znači biti šampion. Imao sam tri titule prvaka Jugoslavije, gde je mnogo bilo teško biti prvak, i osvojeni Kup sa Hajdukom. Galatasaraj 13 godina nije bio prvak i prve godine nam je oteta titula na gol razliku, a bili smo bez poraza. Nako toga dve godine za redom smo osvajali titule prvaka Turske i došli do polufinala Kupa Šampiona tada. Kako? To je stvarno kao iz bajke bilo. Neverovatno je da smo to dostigli sa jednom takvom ekipom. Ni turska reprezentacija ni ekipe do tada nikad nisu prvo kolo prošli. Godinu pre toga smo u drugom kolu Kupa UEFA ispali od Bajera iz Irdigena. Prvo kolo smo igrali protiv Viđeva iz lođa, dobijemo ih u Istanbulu, kad smo krenuli tamo, igrači još u avionu kukaju da ćemo da primimo četiri pet golova. Još kad su videli ogroman tere... Pomislio sam tada, s kim ja ovo igram. Pitao sam Simovića kako to oni igraju fudbal a ne veruju sebi. Rekao sam im izađi, igraj, ako ne veruješ sebi ne možeš ništa da postigneš i životu. I mi tad izbacimo Viđev. Oni u čudu. Nakon toga je došao Kup Šampiona. Koliko je meni bilo lako da igram, sa tim timom mi je bilo duplo teže. Nisu bili taktički učeni, pojma nisu imali. Kao na ulici da igraju. Od profesionalizna slovo p nije bilo. Čudili su se kako mi iz Jugoslavije tako igramo. A mi smo tako naučeni, dok je za njih to bila zabava. Zato mi je bilo teško. Gledam levo, a dam saigraču loptu desno. On me pita kako ti gledaš tamo, a znaš gde ću ja da budem. Kažem mu čekaj bre, četiri godine igraš sa mnom a nisi to naučio. Kako ja tebe znam, a ti mene ne znaš? Oni to nisu imali tada, pojma nisu imali. Ali eto napravio se tim. Došao je špic Tanžu i on i ja smo u polusezoni dali 55 golova. On 39, ja 16. Dva igrača da daju za polusezonu 55 golova, nije lako.

Slučaj je hteo da ne pređete u Ajaks iz Amsterdama, a pozvao vas je lično veliki Johan Krojf.

Učestvovao sam tada sa Galatasarajem na turniru u malom fudbalu u Minhenu, veliki trunir koji je Bajern organizovao. Bio je i Dinamo Kijev sa Lobanovskim, Ajaks sa Krojfom, Notingem Forest, strava turnir, kakve su ekipe bile. Bio sam proglašen za najboljeg igrača turnira. Odatle smo otišli u Štutgart na isti takav turnir, gde je došao i Ajaks. I sutradan ujutru, dok sam sedeo za stolom, prišao mi je Krojf. To je za mene bilo nešto nestvarno. Ne da sam ga voleo, nego je za mene on bio najbolji igrač Evrope svih vremena. Čovek koji je uneo novine u fudbal i koji je dao mnogo fudbalu. Najlepšu fudbalsku igru je doneo na svetu. Ja nikad nisam imao tremu.Za stolom sedimo nas četvorica, Simović, Mersad Kovačević, jedan golman koji je bio poreklom iz Crne Gore, ja i Krojf prilazi i pitame da li imam 15 minuta da popričamo. Ja ne mogu da ustanem. Uhvatila me je trema, treso sam se, da li je moguće da čovek koga volim toliko sa mnom hoće da priča 15 minuta. Prvo što me je pitao je da li bi ste igrali za Ajaks. Kažem da. I šta god da me je pitao ja sam samo rekao da. Naravno pristao sam sve. Ugovor sa Galatasarajem mi je isticao za šest meseci i to je moglo da se reguliše. Iza toga je došao čovek iz uprave Ajaksa i na engleskom mi objašnjava da s vremena na vreme postoji zabrana za igrače i trenere iz Jugoslavije, da bi sačivali tamošnji fudbal. A ja sam već znao za to jer mi je pričao Lazar Radović koji je igrao za PSV. Pitali su da li pristajem da mi izvade pasoš neke druge zemlje. Sve sam rekao da, samo da idem i da mi Krojf bude trener. Gde ćete veću čast. Krojf mi je tada rekao, vi ste opasan fudbaler, mnogo dobro igrate. Na moju opasku da je to mali fudbal bio, on je rekao a ne, sve se to vidi. Puno mi je srce bilo. Ostalo je na tome da mi javi, ako budu rešili problem sa pasošem. Međutim posle šest meseci je Krojf prešao da bude trener Barselone.

U Galatasaraju ste igrali više od šest godina, a nakon toga za još dva turska kluba. Ipak poslednji ugovor ste prekinuli 1992. zbog rata u Jugoslaviji i vratili se u Beograd.

Nakon šest i po godina sam iz Galatasaraja otišao na pozajmicu u Altaj iz Izmira. Tamo nisam hteo da ostanem, vratio sam se u Istanbul u klub koji je tek ostao prvoligaš i potpisao na dve godine, ali sam ostao šest meseci zbog situacije koja je nastala. I moja pokojna supruga i ja psihološki nismo mogli da izdržimo. Ni tamo, ni ovamo, gledamo zemlja nam se raspada, rat... Jednostavno nisam imao više volje i ni želje da idem na trening. Samo sam došao kući posle treninga i rekao ženi da spakuje stvari da idemo i tad smo se vratili. Oni odande kažu niste normalni, kako se vraćate, a tamo je rat. Dođemo ovde isto to, pa jeste li vi normalni ovde je rat. ali Beograd je Beograd, ovde je sve moje, tu je i moj Dorćol. Žena mi je takođe iz Beograda. Samo smo nas dvoje znali kako je i šta je i zato smo se i vratili. Otišao sam iz jedne zemlje, kad sam se vratio, ona više nije postojala, nažalost.

Jeste li u kontaktu danas sa ljudima iz Mitrovice? Sa nekim sa kim ste počinjali u Remontu? Idete li u Kosovsku Mitrovicu?

Iskren da budem... Bio sam prošle godine na kratko. Video se sa tri moja drugara iz ulice. A ostatak društva nažalost nije više među živima. Iz Remonta nikog nisam video, niti znam gde su i šta su, sem Miletovića koji je ovde u Beogradu, ali se ni u Boegradu ne viđamo. Nisam nikog video iz sporta uopšte, sem tog mog društva sa kojim sam odrastao.

Pratite li danas fudbal u Srbiji i na Kosovu?

Ne pratim ni jedno, ni drugo.

Kako vam danas deluje fudbal u svetu, u odnosu na vreme kad ste vi igrali?

Najviše volim da gledam argentinski fudbal. Oni su jedini koji igraju fudbal, a ništa drugo. A u svetu svi igraju isto. Isti kalup. Kao klinci "plej stejšn", tako oni igraju. Zamislite sad dođe igrač na 20 metara od protivničkog gola, jedan na jedan i on ne ide da dribla, vraća nazad, pa taj opet nazad, pa sve do golmana. Pa 'ajmo opet nanovo. Sve je to isto, retko kad imate neku dobr utakmicu da može da se uživa. Kao što se nekad igrali, kada se išlo da gledate drublinge nekog fudbalera. Dok je bila jugoslovenska liga, igramo sa Slobodom iz Tuzle, ljudi dolaze da gledaju Mulahasanovića, Šećerbegovića, dolazi Čelik iz Zenice, čuveni Mehmed Buza je bio centarfor, znali su fudbal. Nisi mogao da prevariš tadašnje navijače, koji su bili pravi, a ne kao sada da nemaju veze sa fudbalom. Znači neznanje. Fudbal više nije fudbal. Nisam ja iz ove fudbalske ere. Sve je postalo novac. Pogledajte te cifre, pa kladionice, to nema veze više sa fudbalom. Svetsko prvenstvo se uvek igralo u junu, a sad u novembru jer je neki bogati šeik platio. Igrače niko i ne pita. U sred nacionalnog prvenstva se ide na Svetsko prvenstvo. Sve se vrti oko novca.
 
Kakav rezultat od Srbije očekujete na Svetskom prvenstvu u Kataru?

Pred utakmicu sa Portugalijom, niko iz mog društva nije verovao u pobedu, a ja sam rekao da oni nas ne mogu da pobede, a da mi njih možda možemo. Kad sam video sastav Portugalije, rekao sam da ćemo da pobedimo. Ubeđen sam bio i to se ostvarilo. Zašto? Postoji čovek, koji je pre svega ime i prezime, koji je bio kapiten Zvezde. To je Dragan Stojković, koji je uneo to što je već godinama falilo reprezentaciji, verovanje u sebe. I da znaš koji dres nosiš i čiji dres nosiš. Sa tim i sa njim, verujem da će da bude najnormalnije da Srbija napravi veliki, veliki uspeh. Prelepo se igra, a on je uneo to. Kad igrači veruju u trenera, više od pola posla je završeno. I trener koji veruje u njih. Za mene je veliki potez bio to što je Piksi selektor reprezentacije Srbije. Pravi čovek na pravom mestu. Ubeđen sam da ni na svetskom prvenstvu niko neće moći da se meša u njegov posao. On ima harizmu, on je rođen za to, i vodi onako kako bi trebalo. Od sveg srca želim da napravi veliki rezultat, jer njemu to i liči.