Šabiu: Na Kosovu prošle godine prijavljeno više od 2.900 slučajeva nasilja nad ženama

Tokom prošle godine na Kosovu je prijavljeno više od 2.900 slučajeva nasilja nad ženama, izjavila je u intervjuu za Kosovo onlajn izvuršna direktorka Inicijative mladih za ljudska prava na Kosovu (YIHR) Marigona Šabiu i upozorila da je i femicid u porastu, te da je od 2010. godine do danas na Kosovu ubijeno čak 59 žena.

Šabiu je istakla da je nasilje nad ženama jedan od najvećih problema sa kojima se kosovsko društvo suočava i da su žene izložene različitim vrstama nasilja.

Ukazuje i da su institucije više puta zakazale kada je problem nasilja nad ženama u pitanju, ali ipak ohrabruje žene da prijave svaki vid maltretiranja.

Kakav je položaj žena na Kosovu? Koliko je prisutno nasilje nad ženama?

- Nasilje nad ženama je jedan od najvećih problema sa kojima se kosovsko društvo suočava. Ovo je konstantno pitanje već dugi niz godina. Iako je došlo do određenih poboljšanja u rešavanju nasilja, kako na nivou zajednice, tako i u njegovom regulisanju različitim zakonima i politikama, ovaj problem ostaje prilično preovlađujući i rasprostranjen, nažalost. Iz godine u godinu imamo sve više prijavljenih slučajeva nasilja od strane žena, koje ovo nasilje obično trpe od muškaraca - partnera, očeva ili braće. Samo prošle godine, na primer, imali smo više od 2.900 prijavljenih slučajeva Kosovskoj policiji, a u odnosu na prethodnu godinu broj se prilično povećao.

Iako je ovo prilično veliki broj, mi mislimo da je nasilja i više, ali se ne prijavljuje zbog stigme, nepoverenja u bezbednosne institucije na Kosovu, posebno zbog nedostatka poverenja među nevećinskim zajednicama. Takođe, zato što je nasilje i dalje sasvim normalno, jer se smatra vrlo privatnim pitanjem koje na neki način pripada porodici i ne smatra se nečim što treba prijaviti i adresirati kako bi svi počinioci dobili zasluženu kaznu.

Tako da smo, nažalost, imali mnogo slučajeva koji su se završili tragično za žene. Nedavno smo imali jedan slučaj femicida, ženu je ubio muškarac. I od 2010 do sada, imamo 59 slučajeva ubistava ili žena koje su ubili njihovi muški partneri ili drugi muškarci, poput braće ili očeva. Imali smo i nekoliko slučajeva da policija i druge institucije nisu radile svoj posao, jer su žene ubijane pod zaštitom policije. Imamo nekoliko slučajeva koji su rešeni na Ustavnom sudu u kojima se navodi da je država povredila pravo na život ovim ženama, jer institucije koje su morale da spreče ovaj zločin, nisu radile svoj posao kako treba, pa je država odgovorna.

Mnogo se radi, pre svega to čine organizacije civilnog društva, na podizanju svesti o ovom pitanju, sa zajednicom, sa mlađim generacijama. Radi se na suzbijanju nasilja u školama. Ali, ipak vidimo da se sa povećanim brojem slučajeva prijavljenih policiji, nasilje i dalje smatra sredstvom za rešavanje sukoba. To je rezultat patrijarhalnih vrednosti koje su prisutne i ukorenjene u kosovskom društvu, pa se žene vide kao objekti ili su objektivizirane od strane njihovih muških partnera. Smatraju se osetljivijim, dobijaju batine i u slučaju da nisu uradile ili nisu nešto dostavile svojim muževima ili partnerima.

Takva je situacija i potrebno je mnogo raditi da bi se žene osećale kao ravnopravne članice ovog društva i da bi imale jednaku ulogu i jednak društveni, ekonomski i politički položaj u društvu kako ne bi bile izložene nasilju koje dolazi sa različitih strana.

Kojim vrstama nasilja su žene izložene? 

Svim vrstama nasilja. I ovo je veoma važno, jer kada razmišljamo o nasilju, mislimo samo na nasilje u smislu fizičkog nasilja. A ovo je, zaista, samo jedna vrsta. Imamo i fizičko nasilje, ekonomsko nasilje. Imamo psihičko nasilje o kome se mnogo ne priča ili se ne smatra problemom. Ali, ekonomsko i psihičko nasilje su dve vrste nasilja koje su takođe kažnjive ili podležu sankcijama Krivičnim zakonom Kosova.

Dakle, sa svim ovim vrstama nasilja su žene na neki način suočene. Ali, ono koje se najviše prijavljuje je fizičko nasilje. I žene i muškarci i svi u našem društvu treba da budu svesni da niko nema pravo da vrši bilo kakvu vrstu nasilja, fizičko, psihičko, ekonomsko, ili bilo koju vrstu nasilja prema drugoj osobi. Važno je shvatiti da i kada činite psihičko nasilje prema ženama ili nekoj osobi, to je takođe zločin i to treba kazniti. To svakako treba prijaviti policiji.

Naravno, postoje mere koje će preduzeti policija, a onda će tužilaštvo i sudovi odlučivati o slučaju. Ranije smo govorili o ovom nedostatku poverenja u institucije uopšte, i do toga dolazi jer policija u velikom broju slučajeva, a to kažu žene, slučajeve ne tretira profesionalno, ni sa najvećom ozbiljnošću i postoje problemi sa poverljivošću ovih žena, a onda i tužilaštvo i sudovi kada odluče, ne odlučuju na osnovu krivičnog zakona, obično dobijaju veoma niske kazne ili počinioci dobijaju samo novčanu kaznu. Videli smo dosta slučajeva nasilja u porodici za koje su izrečene veoma niske kazne počiniocima, i u nekim slučajevima gde su žene bile ubijene od strane svojih, muških partnera, imali su istoriju prijavljenih slučajeva policiji, a onda su se završile tragično, jer institucije nisu radile svoj posao kako treba.

To, ipak, ne znači da žene ne treba da prijavljuju nasilje. Definitivno žene treba da prijave, jer mislim da će više prijavljivanja nasilja koje se dešava u ovim privatnim, ali i javnim prostorima, sprečiti buduće slučajeve i nasilje uopšte.

Postoji li neki određeni profil, ko su žene koje su žrtve nasilja?

Svako može biti žrtva nasilja. Postojala je ideja da su žene u ruralnim područjima izloženije nasilju i donekle je to tačno zbog veoma niskog društvenog, političkog, ekonomskog položaja žena na selu. Ali, nasilje se može desiti svakome i svi treba da budemo svesni i nekako osnaženi i spremni i da tražimo podršku, bilo u porodici, ili zajednici u celini, ili od prijatelja, ili bilo koga, bezbednosnih institucija, kada prepoznamo da ti obrasci nasilja dolaze od naših partnera i zaista prijavimo ove slučajeve i tražimo podršku i tražimo pomoć.

Dakle, definitivno, mislim, ne postoji određeni profil, ali imamo više brojeva žena na nižem ekonomskom položaju koje su izložene nasilju. Tu je i pitanje da žene nemaju ekonomsku nezavisnost, znaju da ne rade, nemaju primanja, nemaju imovinu, nemaju nasledstvo koje su dobile od roditelja ili porodice i mnoge žrtve nemajući kuda, ne prijavljuju slučajeve nasilja ili kada prijave, često se vraćaju svojim partnerima ,jer jednostavno nemaju sredstava da se izdržavaju ili da izdržavaju svoju decu.

Dakle, ovo ekonomsko osnaživanje je takođe veoma važan faktor koji treba da se pozabavi ženama koje su preživele nasilje u porodici. Ali, žene generalno treba da budu podržane da postanu ekonomski nezavisne kako ne bi bile izložene nasilju i da bi imale osnovu, znate, da budu slobodne i da budu jednake i da imaju jednak položaj u društvu u poređenju sa svojim muškim partnerima.

Koje su kazne za nasilnike?

U Krivičnom zakonu predviđene su veoma visoke kazne zatvora za počinioce. Posebno za one koji počine ubistvo, tako da je i najviša kazna koja se može odrediti doživotni zatvor. Imali smo nekoliko slučajeva gde su oni koji su ubili svoje partnerke, sada u doživotnom zatvoru. Takođe, za bilo koju vrstu nasilja, fizičko, psihičko, možete ići u zatvor godinama. Dakle, kazne su zaista, na osnovu krivičnog zakona, veoma oštre.

Ali, onda kada je reč o sudovima... U mnogo slučajeva, kazne su bile manje nego što je tražio Krivični zakon, ali onda su organizacije civilnog društva, aktivisti, pratili ove slučajeve kako bi razotkrili sudije koje su izricale kazne niže nego što je propisano zakonom.

A, onda je to bila, na neki način, mobilizacija zajednice da se suprotstavi ovim niskim kaznama. Sada imamo više, recimo, bračnih kazni poslednjih godina, za počinioce, što je dobra stvar jer mislimo da će strože kazne poslužiti kao lekcija za druge počinioce koji bi želeli da počine takav zločin. Dakle, to je kao mehanizam prevencije. Dakle, zavisi, naravno, od vrste zločina, od vrste nasilja, a onda sudovi na kraju odlučuju.

Na Kosovu je povećan femicid. Šta pokazuju brojke?

Da, femicid se povećao. Brojke se iz godine u godinu povećavaju jer svake godine imamo ubijene žene. A, mi kao aktivistkinje, pozivamo javne institucije na Kosovu da tretiraju ovu pojavu kao nešto što je hitno i da Vlada Kosova zaista preduzme neophodne mere da spreči sledeće slučajeve femicida, da spreči rodno zasnovano nasilje, da spreči nasilje u porodici.

Dakle, to je veoma tužno, Kosovo je još uvek veoma patrijarhalno društvo, kao i svako u regionu, gde je vrsta nasilja još uvek veoma prihvaćena i normalizovana. Dakle, za Kosovo je veoma važno da se ovim pozabavi sa najvećom hitnošću, sa najvećom ozbiljnošću. Ministarstvo pravde je preduzelo dosta povodom ovoga u protekle četiri godine pod Kurtijevom vladom, ali se ne pokazuju kao dovoljno. Kao da ima mnogo aktera, institucija koje treba da povećaju svoje kapacitete i da podignu profesionalizam da bi se ovim pitanjem bavili sa najvećim prioritetom.

Sa kojim ciljem je održan forum “Zajedničke strategije za okončanje femicida“ u Prištini?

Verujemo da je nasilje zaista rasprostranjeno u svim zajednicama na Kosovu. To je problem sa kojim se suočavaju žene svih zajednica, Srpkinje, Albanke, Romkinje, Egipćanke, Aškalije i želeli smo da dovedemo aktivistkinje iz različitih zajednica, organizacija koje rade sa različitim zajednicama na Kosovu, institucijama, javnim institucijama, medijima kako bi razgovarali o ovom pitanju i zaista pokušali da dođemo sa strategijama i preporukama kako možemo sprečiti rodno zasnovano nasilje, nasilje u porodici, i konačno, femicid. Tako da je to bio veoma dobar forum gde smo imali priliku da diskutujemo i dajemo preporuke. Ali ono što je bilo najvažnije je da se poveća ova međuetnička solidarnost i potreba i hitnost da se okupe, posebno za aktivistkinje iz albanske i srpske zajednice na Kosovu, da se okupe i podrže jedna drugu u rešavanju ovog pitanja.

Znamo da se zbog bezbednosne situacije, političke situacije, kosovske Albanke suočavaju sa mnogo više poteškoća i diskriminacije kada je u pitanju prijavljivanje svojih slučajeva. Ili je u pitanju nedostatak poverenja, nedostatak policije iz srpske zajednice na Kosovu, ili činjenica da nemaju pristup svom maternjem jeziku kada prijavljuju svoje slučajeve. Dakle, sve je to i verujemo da bi Albanke, albanske aktivistkinje zaista mogle da pruže veću podršku našim koleginicama aktivistkinjama kako bi pružile veću podršku zajednici, da bi više radile sa zajednicom, i zaista volimo da pokažemo da smo tu jedni za druge, da podržavamo jedni druge, jer bez obzira na etničku pripadnost, možemo da imamo zajedničku osnovu gde možemo da radimo zajedno i gde možemo da radimo zajedno. Zato verujem da je ovo veoma važno za jačanje solidarnosti među aktivistkinjama iz albanske i srpske zajednice i za zajednički rad na prevenciji nasilja, ali i za podršku preživelima i žrtvama nasilja u porodici svih etničkih grupa.