Nasilje nad ženama u regionu: Femicid - reč koja boli i opominje

Širom sveta, od 25. novembra do 10. decembra promovisana je kampanja "16 dana aktivizma protiv nasilja nad ženama“, kako bi se skrenula veća pažnja javnosti na sve ozbiljniji problem nasilja nad ženama, ali i sve poraznije brojke femicida. Kampanja je simbolično započeta 25. novembra na Međunarodni dan borbe protiv nasilja nad ženama, a završava se sutra, na Međunarodni dan ljudskih prava. Nažalost, ovogodišnji događaj, a posebno obeležavanje 6. decembra, godišnjice Montrealskog masakra koji se obeležava i kao Međunarodni dan borbe protiv femicida, prošao je u znaku dve velike tragedije - u Skoplju i Prištini.

U Prištini je 30. novembra ubijena Ljiridona Murselji, supruga savetnika bivšeg predsednika privremenih prištinskih institucija Bedžeta Pacolija, a pre nekoliko dana, 3, decembra, u Skoplju je ubijena 14-godišnja Vanja Đorčevska.

Oba ova događaja izazvala su ogroman revolt javnosti i proteste, a u Severnoj Makedoniji je organizovana i onlajn peticiji u kojoj se za počinioca ovog svirepog ubistva traži smrtna kazna.

Međutim, ova dva slučaja su samo poslednji u nizu stravičnih zločina koji su poslednjih godina potresli region.

Femicid je postala reč koja boli i opominje, jednoglasni su sagovornici Kosova onlajn iz Albanije, Severne Makedonije, Kosova i Srbije.

Svi se slažu u oceni da su problemi isti bez obzira na razlike u jeziku, kulturi ili veri, a da je koren problema u duboko usađenim patrijahalnim normama, stimatizaciji žrtava i nedovoljno efikasnim institucija koje bi trebalo da na vreme prepoznaju probleme i spreče tragične ishode.

Ipak, zabrinjava da ne postoje tačni podaci o broju žena, žrtava nasilja ili femicida.

Vanja Macanović iz Autonomnog ženskog centra iz Beograda kaže da to nije slučaj samo sa prostorom Zapadnog Balkana.

„Pitanje femicida je globalni, svetski problem čije rešavanje zavisi od država samo u smislu koliko su uspele da iskorene ono što se zovu tradicionalne vrednosti zbog čega se femicid i dešava. Zašto određeni muškarci sebi daju za pravo da ubiju ženu ili dete, a to je zbog stava da su oni vlasništvo muškarca. Zatim veruju da žena ne može da donese odluku napusti nasilnika ili se razvede. To ide iz jednog ozbiljnog tradicionalizma koji je različit u različitim državama", navodi Macanović i dodaje da su ženske organizacije uglavnom te koje prikupljaju podatke o femicidu i u tom slučaju, posmatra se broj femicida u odnosu na broj stanovnika.

„U Italiji je recimo do sada u ovoj godini ubijeno 106 žena, ali tamo ima deset puta više stanovnika nego što ima Srbija. To je ta ozbiljna razlika koja pokazuje da mi imamo tri puta više ubijenih žena kada se gleda u odnosu na broj stanovnika. Koliko god da se i tamo dešavaju propusti, ima ih manje. Mi smo kao organizacija napravile istraživanje u kojoj su bili podaci za 2020. i 2021. godinu i prema tome Srbija na žalost prednjači po broju ubijenih žena, sledeća je bila Albanija, zatim Bosna, Hrvatska, Makedonija i na kraju Crna Gora", kaže Macanović.

Prema podacima ove organizacije, poslednja žrtva femicida u Srbiji preminula je početkom ovog meseca. U nju je 13. novembra, kada je kretala na posao, pucao vanbračni partner. Deveta je žrtva ubijena iz vatrenog oružja, ali u istom broju žene su ubijane noževima, a u sedam slučajeva su pretučene ili zadavljene. U po jednom slučaju žrtve femicida ubijene su macolom, drvenom motkom i sekirom.

Ta crna statistika otkriva da su žene starije 46 godina u većem riziku da budu ubijene i to ne samo u porodično-partnerskom odnosu, nego i kao posledica pokušaja silovanja u kome je žena pružala otpor.

Statistika AŽC pokazuje i da je deset ubica žena nakon ubistva ili ubistava izvršilo samoubistvo, a jedan je to pokušao.

Poslednja relevantna istraživanja na globalnom nivou, ali i za prostor Zapadnog Balkana rađena su 2021.

Prema podacima UN, širom sveta u toj godini je ubijeno 45.000 žena i devojaka. Ta crna statistika kazuje da je na svakih 11 minuta jedna žena ubijena!

Izveštaj „Ubistva žena u regionu Zapadnog Balkana“ pre dve godine bio je deo projekta „Institucionalizacija kvalitetnih usluga rehabilitacije i integracije za žene koje su preživele nasilje“ koji je finansirala Austrijska razvojna agencija sredstvima Austrijske razvojne saradnje.

Prema tim podacima, najmanje 106 žena je tokom 2020. i 2021. ubijeno u porodično-partnerskom odnosu u zemljama Zapadnog Balkana. Polovina od tog broja, 46, u Srbiji, 21. u Albaniji, 16 u BiH, 10 u Severnoj Makedoniji, devet na Kosovu i četiri u Crnoj Gori.

„Svaka druga žena je ubijena od strane supruga ili partnera u njihovoj zajedničkoj kući/stanu, dok je četvrtina žena ubijena u svojoj kući/stanu koji nije delila sa učiniocem. Žene u starosnoj grupi od  46 do 55 godina su najčešće žrtve femicida, dok je među ubijenima svaka peta žena bila mlađa od 30 godina, i svaka peta žena bila starija od 60 godina. U 61 procenata slučajeva ubistva žena su se desila u gradovima, uprkos dostupnosti opštih usluga podrške koje pružaju javne ustanove, kao i specijalizovanih usluga podrške i pomoći koje pružaju ženske organizacije“, navodi se u ovom izveštaju. Macanović navodi da u međuvremenu nisu pravljena nova istraživanja.

„Trenutno nemamo podatke o broju femicida iz drugih država kad je u pitanju 2023. godina, ali ono što nam pokazuju podaci u Srbiji to je da mi do sada imamo 28 slučajeva femicida. Kada to poredimo sa 2021. koju smo završili sa 20 slučajeva femicida, za nas je ovo ozbiljno povećanje. Pratimo i koliko je u ovim slučajevima ubistava žena ranije prijavljivano nasilje, da li su žene tražile pomoć institucija pa su institucije napravile propust i nisu ih zaštitile, što smo imali ove godine u četiri slučaja. U ostalim slučajevima, faktički, žene se nisu ni obraćale institucijama za pomoć i podršku iako je iz svega onoga što se moglo čitati u medijima bilo jasno da su njihova okolina, porodica i bližnji znali da žena živi u nasilju, ali se nisu ohrabrili da prijave. To je za nas jedna zabrinjavajuća činjenica da su žene u Srbiji izgubile poverenje da prijavljuju nasilje institucijama. Zabrinjavajuće je zato što mi u ženskim organizacijama gubimo poverenje da će životi žena biti zaštićeni kada prijave nasilje institucijama“, kaže Macanović

Macanović objašnjava da je u četiri slučajeva koji su završeni tragičnim ishodom izostala individualna odgovornost zbog pogrešne procene profesionalaca iz nadležnih ustanova. Macanović kaže da je nedostatak kompletnih informacija o nasilju nad ženama i femicidom pokrenulo globalnu inicijativu za formiranjem nacionalnog tela „Femicid watch“, koje bi pratilo slučajeve femicida. Na taj način bi se, objašnjava, došlo do mnogo konkretnijih podataka od onih koje nude zvanične statistike koje uvek prikazuju manji broj slučajeva nasilja nad ženama od onoga do koga dođu NVO sakupljajući informacije iz medija ili od građana.

„Državna statistika ne računa slučajeve koje su počinili nasilnici koji su izvršili samoubistvo. To ne ulazi u statistiku femicida jer imate počinioca koji se ubio, a nama se krivična dela vode prema učiniocu. Kad nemate živog počinioca, onda faktički nemate ni to delo. Mi smo ove godine imali i neke slučajeve koji ne bi ušli čak ni u krivično delo ubistva ili teškog ubistva. Pre neki dan je bila objavljena vest da je žena od 90 godina preminula od teških telesnih povreda posle pokušaja silovanja što je utvrdilo više tužilaštvo u Pančevu. Faktički se taj učinilac goni za silovanje koje se završilo smrtnim ishodom. Nama je to ušlo u statistiku femicida, ali vi ga nećete naći kod krivičnih dela ubistvo ili teško ubistvo", kaže Macanović.

Mirelja Arćimandriti, izvršni direktor Centar rodna alijansa za razvoj (GADC) iz Tirane ističe za Kosovo onlajn da su podaci o femicidu na prostoru Zapadnog Balkana alarmantni, a da korene treba tražiti u različitim kulturološkim, socijalnim i ekonomskim faktorima.

„Femicid ima duboke korene i prvenstveno je vezan sa dominacijom, sa vlašću, i sa diskriminacijom koja je duboka ukorenjena u mišljenju ljudi u pogledu žena i devojaka. Tokom svih ovih godina bilo je različitih kampanja protiv femicida, protiv rodnog nasilja. Zakonski okvir u našoj zemlji, na Zapadnom Balkanu, dovoljno je dobro regulisan, ali treba ponoviti da su, kada je reč o femicidu brojke alarmantne. U Albaniji je ubijeno 11 žena i devojaka u 2023. godini dok je prema podacima u Srbiji ubijeno 27 žena i devojaka, u Bosni i Hercegovini, na primer, 11 takvih ubistava i tako redom u ostalim zemljama“, kaže Arćimandriti.

Od 2010. godine do danas, prema izveštaju „Mreže žena“ iz Prištine, na Kosovu su ubijene 53 žene.

Adeljina Beriša, programska menadžerka za borbu protiv nasilja u ovoj organizaciji iznosi poražavajuću činjenicu da je svaka treća žena u svetu žrtva određenog vida nasilja, ali i ponavlja mišljenje ostalih sagovornica da je teško reći da li je femicid na Kosovu i zemljama Zapadnog Balkana u porastu, jer ne postoje zvanični podaci.

Istina je, kaže Beriša za Kosovo onlajn, da ne prođe godina, a da na Kosovu ne bude ubijeno više žena.

„I u regionu situacija je slična, a mi kao aktivistkinje pravimo zajedničke izveštaje sa našim sestrama iz Srbije, Bosne i Hercegovine, Albanije, Crne Gore, Severne Makedonije. Sa svima njima imamo partnerstvo, imali smo zajedničke projekte i ono što vidimo jeste da je situacija manje više ista svuda u ovim zemljama“, kaže Beriša.

Porastu nasilja nad žena doprinose patrijarhalne norme, ističe Beriša, a često se dešava, tvrdi ona, da dođe do ubistva žena jer institucije ne reaguju, što rezultira i nepoverenju kod žrtava.

„Zbog tog patrijarhalnog mentaliteta ponekad žene ne dobijaju podršku od institucija i zato imamo situaciju da i kada žena ode da prijavi nasilje, njene reči ne budu shvaćene na adekvatan način. Ljudi u institucijama ne veruju tom izveštaju i zbog toga dolazi do femicida. Na Kosovu imamo slučajeve da su žene ubijene zbog institucija, jer nisu poverovale njihovim izjavama i nisu ih shvatili ozbiljno i to je razlog zašto imamo tako veliki broj femicida i nasilja, kako na Kosovu, tako i u regionu“, ističe ova aktivistkinja.

Anа Avramovska Nuškova - koordinator projekta u Izvršnoj kancelariji Nacionalne mreže protiv nasilja nad ženama i nasilja u porodici iz Skoplja, upozorava da je femicid jedan od najtežih oblika fizičkog nasilja nad ženama, a da je u Severnoj Makedoniji ove godine zabeleženo šest takvih ubistava.

„Kada govorimo o femicidu, moramo znati da je to jedan od najtežih vidova fizičkog nasilja koji može biti počinjen protiv žene, zbog činjenice da su žene. Samo u januaru imali smo tri slučaja femicida, u avgustu je još jedan femicid propraćen u medijima, a u septembru još jedan. Ove godine je bio još jedan pokušaj femicida. Kada su brojke u pitanje ove godine, nadamo se da ćemo tu stati, šest žena ubijenih u Makedoniji, zbog činjenice da su žene“, kaže Anа Avramovska Nuškova i iznosi podatak da je Severna Makedonija jedna od zemalja u Evropi sa najmanje prijava nasilja, odnosno nasilja u porodici, ali je stvarnost potpuno drugačija.

Razloge, prema njenom mišljenju, treba tražiti u patrijahalnim vrednostima, sramoti i stigmi iz okruženja, ali i problemima sistemske prirode, odnosno nedelovanje ili nedovoljno delovanje institucija, kao i specijalizovane usluge koje država treba da ponudi da bismo zaštitili ženu.

„Taj problem je sistemski, ne odnosi se samo na femicid, već na sve oblike nasilja koji se mogu pojaviti. Fizičko, seksualno, ekonomsko, psihičko kao jedan od najzastupljenijih oblika nasilja. Dva su razloga, možda i više. Jedan aspekt su naši tradicionalni, patrijarhalni aspekti, sramota i pitanja ’šta će drugi reći’ i ’da li mi se to zaista može desiti’. A druga stvar je odgovor institucija, šta i kako se može preduzeti.

Svi naši sagovornici kažu da je zakonima regulisano pitanje nasilja nad ženama, ali je problem u sudskoj praksi.

Mirelja Arćimandriti, izvršni direktor Centar rodna alijansa za razvoj (GADC) iz Tirane to vidi kao ozbiljan problem, kao i podatak da je u zemljama Zapadnog Balkana rasprostraljena tradicija čuvanja vatrenog i hladnog oružja. Neuspeh je državnih struktura, ističe, što se to ne kontroliše.  

„Ali veoma veliki problem je sprovođenje zakona, različitih politika od strane različitih institucija koje treba da se bore s jednim sveobuhvatnim pristupom. To treba da bude borba svih institucija, i svih organizacija civilnog društva i državnih institucija, ali i biznisa, medija. Potrebno je stvoriti veoma visok stepen odgovornosti kod ljudi u pogledu rodne ravnopravnosti, poštovanja žena, ali i u vezi sa svim drugim akspektima koji se formiraju još u mladosti na osnovu ranijih ukorenjenih normi. I zato je potrebna edukacija mladih generacija“, kaže Arćimandriti.

Ona ističe da osim edukacije i različitih kampanja koje se realizuju, a zatim i zakonskih rešenja, neophodno je i da se pitanje nasilja nad ženama bude medijska tema ne samo kada se dogodi tragedija, već da u to bude uključena cela zajednica i da se tome da sveobuhvatan pristup.

„Ali, to ne može da se realizuje ukoliko nadležne institucije kao što su sud, tužilaštvo, policija, zaposleni u javnom zdravstvu ili sve institucije opština koje u slučaju Albanije imaju veoma značajnu ulogu u funkcionisanju mehanizama u pogledu borbe protiv nasilja na rodnoj osnovi, ne rade kako treba u sprovođenju njihovih dužnosti u okviru zakona. Potrebno je da se femicid i ubice tretiraju prema krivičnom zakoniku Albanije ili drugih zemalja na Balkanu. Ono što naša i druge organizacije mogu da pomognu jeste da kroz razne edukacije i programe, svakodnevno obrazujemo mlade o ovoj temi“, zaključuje Mirelja Arćimandriti, izvršni direktor Centar rodna alijansa za razvoj.

Nasilje u porodici je krivično delo, podseća i Adeljina Beriša iz prištinske NVO „Mreža žena“ i navodi da za to postoje određene kazne, međutim, u praksi se dešava, ističe ona, da takva kazna, nakon žalbe bude umanjena.

„Imamo slučajeve da su muškarci koji su ubijali žene dobijali doživotni zatvor, ali nakon žalbe, ta se kazna smanji i do sada je najviša izrečena kazna zatvora za ubistvo žene 25 godina. To je ono što mi znamo. Naše je mišljenje da ako se ovaj postojeći zakon primenjuje, onda nećemo imati probleme, ali se dešava da sudije umanje kazne za počinioce nasilja ili ubistva i onda to deluje kao da dajemo poruku da nastave da čine nasilje, `mi nemamo kazne za vas`, ženu sklanjamo u sklonište, a počinioca ostavljamo na slobodi i žive kao da ništa nisu uradili“, objašnjava Beriša.

Kada je u pitanju tretman žena, on je loš na globalnom nivou, ističe Beriša i dodaje da je svaka treća žena u svetu pretrpela određeni vid nasilja. „Mislim da je sada trenutak da sve žene budu zajedno, da pomognemo jedne drugoj i da kažemo muškarcima da više nećemo trpeti i da je poslednji momenat da menjaju svoj stav i tretman prema ženama, jer je to protiv ljudskih prava. Mi kao žene treba da ostanemo solidarne, sestre, da pomognemo jedna drugoj i budemo glas žrtava kako bismo promenile situaciju i da žene imaju život kakav dolikuje“, kaže Beriša.

Anа Avramovska Nuškova - koordinator projekta u Izvršnoj kancelariji Nacionalne mreže protiv nasilja nad ženama i nasilja u porodici iz Skoplja kaže da Severna Makedonija ima odlične zakone kada je reč o sprečavanju i zaštitu od nasilja nad ženama i nasilja u porodici, koji takođe predviđa i unapređuje mere zaštite iz prethodnog zakona.

Postoje, kaže, hitne i privremene mere koje centri za socijalni rad i policijski službenici mogu predložiti sudu i pružiti prvu zaštitu kada prijavimo slučaj bilo kog oblika nasilja.

Međutim, ističe, jedno je teorija, a drugo se događa u praksi.

„Pretpostavljam da nedovoljna svest ili znanje ili nedovoljan broj obuka od strane profesionalaca iz dotičnih institucija znaju da daju tačan odgovor. I zato moramo da radimo. Jedno je imati zakone, ali je njihova primena veoma važna. Kada žrtvi kažemo da treba da ode u Centar za socijalni rad ili da se obrati najbližoj policijskoj stanici, oni su ti koji su na prvoj liniji fronta i koji treba da mu pruže početnu zaštitu. Dakle, u prvom trenutku treba uraditi procenu rizika i videti u kakvoj se situaciji žrtva nalazi i koje mere treba preduzeti da joj se pruži adekvatna zaštita“, kaže Nuškova i navodi da je Severna Makedonija februara ove godine izmenila Krivični zakonik i time ga usaglasila sa Istambulskom konvencijom. Kaže da je Severna Makedonija jedna od retkih zemalja Zapadnog Balkana koja je uvrstila i novo krivično delo - „uhođenje“, kojim bi mogla da se spreče teža krivična dela, posebno femicid, ali da je za konkretnije podatke potrebno da prođe najmanje dve godine od početka primene.

Komentarišući postojeće zakonske odredbe koje sankcionišu ovu vrstu zločina, Bojana Macanović iz Autonomnog ženskog centra smatra da je za smanjivanje femicida mnogo bitnija izvesnost kažnjavanja od povećanja kazni.

„Ono što je najbolja prevencija kada je u pitanju bilo koji oblik nasilja prema ženama jeste izvesnost kažnjavanja. Ne kolika će biti kazna nego da oni koji su učinioci ovih krivičnih dela znaju da će odgovarati za to što učine i da će snositi kaznu. Mi vidimo da to nažalost u Srbiji nije tako i da imamo učinioce koji prolaze sa dosta blagim kaznama. Nisu problem blage kazne, problem je što nema nadzora nad njima. Mi za krivično delo nasilje u porodici imamo u 70 odsto slučajeva izrečenu uslovnu osudu. Ta uslovna osuda nema nikakvu kontrolu. Nama žene onda kažu: ’A zašto sam ja ulazila u taj postupak koji je trajao tri, četiri godine, da bi on dobio uslovnu osudu koju onda niko ne prati i da situacija bude ista’“, kaže Macanović.

Ona ističe da kada se pokrenu postupci zbog nasilja nad ženama, odnosno kada fizičko nasilje prestane, dolazi do drugih oblika nasilja, posebno psihičkog koje je mnogo teže dokazivo. „U nekim drugim slučajevima vidite da su i kod seksualnih delikata kazne nekad toliko minimalne. Ako imamo novčanu kaznu za krivično delo nedozvoljenih polnih radnji, onda vam je jasno zašto imamo veliki broj učinilaca težih dela seksualnog nasilja. Neka krivična dela nam i dalje nedostaju kao što je osvetnička pornografija. Dakle, ne sama visina kazne, koliko ta izvesnost kažnjavanja obeshrabruje nasilnike", objašnjava Macanović.

Anа Avramovska Nuškova - koordinator projekta u Izvršnoj kancelariji Nacionalne mreže protiv nasilja nad ženama i nasilja u porodici iz Skoplja, kaže da je uloga medija u svakom od takvih događaja od ključne važnosti, ali da je, nažalost, i dalje prisutan senzacionalizam u izveštavanju. Avramovska Nuškova: Senzacionalizam u izveštavanju je nedopustiv „Senzacionalizam se mora ostaviti po strani. Takav način izveštavanja je nedopustiv i uvek treba poći od žrtve, odnosno videti njen život i njen put. Da se ne nađe izgovor za izvršioca, jer je prevarila, jer ga je napustila, ili da se predstavi kao nemoralna osoba da bi opravdala postupke ubistva“, kaže Nuškova i objašnjava da posledice takvog izveštavanja - nesagledive.

„Bilo je članaka gde su umesto izveštaja o ubistvu žene govori o ’ljubavnoj drami“ ili je naslov ’od svađe do ubistva“ ili ’ubio je zato što ga je prevarila’. Mnogo toga treba uraditi i biti oprezan jer mediji ne samo da imaju obavezu da tačno iznesu činjenice, već imaju i obavezu da, u skladu sa međunarodnim standardima i našim zakonima, preventivno deluju na sprečavanju budućeg nasilja i porodičnog nasilja“, naglašava Nuškova.

Ono što ipak ohrabruje, kaže Nuškova, jeste činjenica da je aša sagovornica ističe da je sajber uznemiravanje i dalje tema o kojoj se malo zna i razgovara, ali da je urađeno mnogo toga kada je reč o prepoznavanju seksualnog nasilja preko interneta.

"Ovo je odlično pitanje, jer se o tome mnogo pričalo. Znate da smo imali nekoliko slučajeva kao što su Javna soba, Đevđelija Hub, a onda se na Fejsbuku pojavio slučaj Romkinja. Reč je o slučajevima sa fotografijama žena i devojaka, preuzetim sa njihovih društvenih mreža na kojima su javne, snimljene i prosleđene u grupama sa seksualnom konotacijom i njihovim ličnim podacima (gde žive, brojevi telefona), prilično visok oblik seksualne uznemiravanje i nasilje. Urađeno je mnogo posla na prepoznavanju seksualnog nasilja u svim oblicima gde se ono može počiniti, ne samo u sajber prostoru, već I u javnom prostoru i javnoj akciji. Naši zakonodavci su prepoznali potrebu da kriminalizuju ovaj čin. Iako još nismo pratili slučaj, mislim da statistika govori, imam najnovije podatke iz Ministarstva unutrašnjih poslova. Statistika pokazuje da počinje da se prijavljuje kao krivično delo i da se isto počinje procesuirati. Kada govorimo o oblicima nasilja, načini izvršenja se menjaju sa načinima promene tehnologije i to se mora shvatiti veoma ozbiljno. S obzirom na to da su najveći broj korisnika društvenih mreža maloletnici, odrasla osoba ne može uvek da ima uvid u ono što se dešava", kaže Anа Avramovska Nuškova - koordinator projekta u Izvršnoj kancelariji Nacionalne mreže protiv nasilja nad ženama i nasilja u porodici Severne Makedonije.