Ismail Kadare (1936-2024): Pobunjeni anđeo

Piše za Kosovo onlajn: Muharem Bazdulj

Ima ljudi koji još uvek dobro pamte „Borske susrete balkanskih književnika“ u nekoj od godina iz druge polovine osamdesetih prošlog veka, kad je zbog stanja na Kosovu i Metohiji već postojala izvesna zategnutost između srpskih i albanskih pisaca i intelektualaca, valjda jedva godinu-dve pre nego će Milan Komnenić u Beogradu, pred Ibrahimom Rugovom, Redžepom Ćosjom, Azemom Škreljijem, Jusufom Budžovijem te Hasanom Mekulijem, između ostalih, izgovoriti one famozne reči: „Gospodo, mi smo u ratu“. E, tada se u Boru pojavio Ismail Kadare (1936-2024) i izgovorio kratki programski tekst o Ivi Andriću (1892-1975) kao paradigmatičnom piscu Balkana. Od nekih velikih poznavalaca Andrićevog lika i opusa doznao sam da nikad nisu čuli moćniji, pregnantniji i sugestivniji tekst o toj prelomnoj i presudnoj vezi, vezi Andrića i Balkana.

Pravog naslednika Andrić, barem dosad, nije imao ni u srpskoj ni u drugim južnoslovenskim književnostima. Imao ga je u albanskoj. Mada, i to valja shvatiti sa zrnom soli, što se kaže. Iako mlađi od Andrića četrdesetak godina, oni su pisci istog duha i epohe. Ni to zapravo nije čudno. Kad piše o svojoj generaciji kao generaciji pobunjenih anđela („To je naraštaj pobunjenih anđela, u onom kratkom trenutku dok još imaju i svu moć i sva prava anđela i plamenu gordost pobunjenika. Ovi sinovi seljaka, trgovaca ili zanatlija iz zabačene bosanske kasabe dobili su od sudbine, bez svoga naročitog napora, otvoren izlaz u svet i veliku iluziju slobode.“) Andrić misli na svojevrstan dobitak na istorijskoj lutriji, na dolazak na svet nekih petnaest-dvadeset godina nakon oslobođenja od duge jednolične kolonijalne okupacije i na mogućnost susreta sa novom civilizacijom na ravnoj nozi, na retku priliku da se u jednoj generaciji napravi koraci od sedam milja za koje obično treba nekoliko njih. Sličnu stvar koju je Bosni doneo Berlinski kongres 1878, Albaniji su doneli Balkanski ratovi odnosno Londonski mirovni ugovor 1913. Vremenska razlika između ova dva događaja bliska je vremenskoj razlici između Andrićevog i Kadareovog rođendana, stoga su obojica u svojoj kulturi mogli biti to što jesu.

Bili su i slično dugovečni: Andrić je umro s nenavršene osamdeset tri, Kadare s nenavršenih osamdeset devet. Kadare je bio plodniji pisac, ali nije dobio Nobelovu nagradu. Nije je dobio ni Nikos Kazancakis (1883-1957) koji je za Grke verovatno najbliži onome što su Andrić i Kadare za Srbe i Albance. Danas znamo da je Kazancakis za Nobela bio nominovan devet puta, ali da nagradu naposletku ipak nije dobio. Za trideset-četrdeset-pedeset godina, kad se otvore arhivi Nobelove fondacije iz godina najveće Kadareove svetske slave, otkriće se, prilično sam uveren, da je on za Nobela nominovan i više od devet puta.

Ne „potežem“ slučajno Kazancakisa. Kadare je mnogo puta o intervjuima govorio da Balkan dele Albanci, Grci i Slaveni. Nije govorio Srbi, ali očito je smatrao da manje brojni narodi istog ili srodnih jezika pripadaju skupa sa Srbima. Politički gledano, bio je albanski patriota, ali nije potcenjivao Srbe i Grke.

Imao je to lepo starozavetno i koransko ime sina Avrama i Agare odnosno Ibrahima i Hadžere. Dobro mu je stajalo jer je odbacivao religijske razlike unutar svog naroda, a Ismail, eto, pripada i hrišćanskoj i islamskoj tradiciji.

Bio je jedan od najvećih pisaca dvadesetog veka, onaj kome je verovatno najteže bilo napraviti svetsku reputaciju kakvu je stekao. Pisac malog jezika, ali istovremeno i jezika koji ne pripada nekoj velikoj jezičkoj „familiji“, imao je zapravo pomoć francuskog kao jezika-posrednika.

Na srpskom je prisutan još od 1968, kad mu, dakle, još nisu bile ni trideset i tri, pošto je tada objavljeno prvo ovdašnje izdanje njegovog glasovitog romana „General mrtve vojske“. Roman je preveo Esad Mekuli, a to prvo izdanje je objavila „Bagdala“ iz Kruševca. Ima i tu nečeg lepog: da mu je prva knjiga na srpskom izišla u Kruševcu, a da je učestvovao na književnim susretima u Boru. Na toj geografskoj liniji, između linija Dubrovnik – Sarajevo i Solun – Vidin, srce je njegovog balkanskog sveta.

Meni lično bio je važan kao malo koji drugi pisac. Neke knjige ne bih napisao da mi se kroz njegov opus nisu otvorila vrata. Gledao sam da u tim knjigama o tome ostane trag.

Umro je prvog jula, na geometrijskoj sredini godini. Bio je iz Đirokastre, sa Mediterana. Alber Kami je govorio o „mediteranskoj meri“. I Mediteran je bio Kadareov svet, kao i Andrićev uostalom, kao i Kazancakisov. Veliki pisci spajaju svetove.