Slike iz rata na Kosovu, četvrt veka kasnije: Žrtve "pogrešnih procena" i selektivnih sećanja

bombardovanje
Izvor: Kosovo Online

U selu Lužane kod Podujeva je 1. maja 1999. raketa ispaljena iz aviona prepolovila autobus koji je prelazio preko mosta na reci Lab ubivši četrdeset četvoro ljudi, 31 osobu albanske i 13 srpske nacionalnosti. Kod sela Koriše je 13. maja 1999. godine projektilima ispaljenim iz aviona ubijeno 87 ljudi, albanskih izbeglica iz nekoliko sela oko Suve Reke. NATO je posle napada u Lužanu saopštio da je autobus slučajno pogođen i da je meta bio most, a posle bombardovanja izbeglica da je "identifikovao Korišu kao vojni položaj i komandno mesto".

Snažan bljesak, zaglušujući prasak i udar vreline poslednje je čega se Z.U. sećao pre nego što se, kasno uveče 13. maja 1999. godine, probudio u sprženom grmlju nedaleko od puta koji vodi od Suve Reke ka Prizrenu. Svest je izgubio posle eksplozije petog od ukupno sedam ili osam projektila koji su te noći pogodili poljanu, na kojoj je nedaleko od sela Koriše noćila kolona albanskih izbeglica.

Kada se, ugruvan, doteturao do parkinga ispred lokalne zadruge, video je ugljenisana tela razbacana po traktorskim prikolicama, gomile nagaravljenog, istopljenog metala i unezverene ljude koji po krhotinama, iz kojih je izbijao miris smrti, traže svoje porodice. Nekoliko ljudi koje su vrelina i geleri nekako promašili, širom razrogačenih očiju, šokirani jer su im, u bljesku svetlosti, nestali dotadašnji životi, nepomično je sedelo na pragovima okolnih baraka i kuća.

Ubijeno je ukupno 87 ljudi, uključujući i tri rođaka Z.U, koje je sledećeg jutra uzalud tražio po ostacima donedavno jarkocrvenih traktora i prikolica, istopljenih u eksplozijama i razbacanih svuda unaokolo pošto ih je NATO, nekako, proglasio za kolonu tenkova i oklopnih vozila i zasuo projektilima.

„NATO je identifikovao Korišu kao vojni položaj i komandno mesto. Vojna oprema, uključujući i oklopni transporter i više od deset artiljerijskih oruđa viđeno je na ovoj lokaciji. Avijacija je, pred napad, videla i ukopane vojne pozicije oko mete“, saopštio je dan kasnije NATO.

Avio NATO snaga poleće iz vojne vazduhoplovne baze San Damijano blizu Pjaćence u misiju iznad SR Jugoslavije, Italija, april 1999.

Koriša, 14. maja 1999.

Četrnaestog maja ujutru krenuo sam iz Prištine ka Koriši, sa još nekoliko novinarskih ekipa i kamermana. Pratili su nas vojnici. Obišli smo krug širok bar kilometar oko sprženog zadružnog parkinga, ali na mekoj zemlji nismo pronašli ostatke bilo kakve uništene vojne opreme, tragove vozila, ili bilo čega što bi moglo ukazivati da se tu, desetak sati ranije, nalazio položaj artiljerije. Tek par ostataka projektila, koji su se unaokolo razleteli posle eksplozije.

Vreli motori traktora su, prema jednoj od verzija, zavarali pilote NATO-a, koji su ih, proglasivši ih za oklopna vozila, zasuli projektilima i zbrisali sa lica zemlje.

„To je bila legitimna vojna meta... NATO ne može da potvrdi broj žrtava koje su iznele srpske vlasti, ni razlog zbog kojeg su se civili našli na ovoj lokaciji u vreme napada“, saopštio je NATO.

Brifing u Pentagonu posle bombardovanja u Koriši, 15. maja 1999.

Zvaničnici lokalnih, tada srpskih vlasti rekli su da je kolonu koja je stala kod Koriše činilo više od 50 traktora. Izbrojao sam ih najmanje 20 uništenih, a sličnih, dopola rastopljenih vozila bilo je svuda unaokolo.

Po motorima je bilo ostataka istopljenog metala, a povrh gareži stajali su delovi tela ili, u par slučajeva, osakaćeni torzoi žrtava. Komadi sprženog ljudskog mesa bili su razbacani svuda po parkingu, ali i žbunju desetinama metara unaokolo.

Nešto više od 400 Albanaca stiglo je u Korišu, inače, nekoliko sati pre nego što su ih zasule bombe. Do puta za Prizren došli su iz nekoliko sela oko Suve Reke, pošto su se mesec dana skrivali po šumama. Neka od sela iz kojih su došli nalaze se svega dvadesetak minuta vožnje od Koriše.

Puta ka Prizrenu su dokopali posle skoro četiri sedmice lutanja po Kosovu, da bi ih, na koncu, policija skrenula ka parkingu ispred seoske zadruge gde su nameravali da zanoće. Oko 200 ih je spavalo u obližnjem motelu, dok su se ostali od noći sakrili pod improvizovanim šatorima i ispod traktorskih prikolica.

Kako mi je tada rekao U.Z, policija im je rekla da ujutru mogu da nastave put ka Albaniji, upozoravajući ih, ipak, da će se susedne države teško dokopati jer su i put i granični prelaz zatvoreni, ali da su slobodni da se vrate kućama.

NATO snage u predgrađu Glogovca, 35 km zapadno od Prištine, 17. juna 1999.

Par meseci kasnije, prolazeći putem između Suve Reke i Prizrena video sam masu spaljenih kuća, već zaraslih u visoku travu.

Prizrenska bolnica

Sanitetskim vozilima je šezdesetak  dece, žena i muškaraca sa mesta napada u Koriši prebačeno u prizrensku bolnicu.

U bolničku zgradu ušao sam istog dana kroz neki tunel koji je, kako mi se činilo, vodio pravo u mrtvačnicu. Težak miris smrti širio se prolazom do velikih metalnih vrata iza kojih su na kolicima i pokretnim krevetima ležala tela ubijenih. U uredno poređanim crnim vrećama, po kojima su bili ispisani neki brojevi, bili su delovi tela ljudi koje je, narednih dana, valjalo nekako sastaviti i identifikovati.

Na spratu prizrenske bolnice, usred sivila, na uredno nameštenom bolničkom krevetu sedela je pažljivo previjena devojčica, čija je desna ruka nestala u eksploziji. Na volšeban način je preživela. Očekivalo bi se da plače, ali je samo nemo, gledajući u jednu tačku, sedela na krevetu, zaprepašćena užasima čija je žrtva upravo postala.

Do kraja rata, identifikovano je 77 stradalih koji su sahranjeni na groblju koje nosi naziv „Mučenici Koriše“. Svake godine, najviši zvaničnici vlasti u Prištini polažu cveće na njihove grobove, objašnjavajući kako se „13. maja 1999. godine na tom mestu desio strašan masakr jer su srpske snage zaustavile i ubile 77 Albanaca“.

Lužani, 1. maja 1999.

Dečju ruku otkinutu u eksploziji video sam dve sedmice ranije, 1. maja, ispod mosta preko reke Lab u selu Lužane kod Podujeva gde je raketa prepolovila autobus koji je prelazio preko mosta. Ruka je ležala na zemlji, nekoliko metara od mesta na koje je pao onaj deo autobusa koji je zbog eksplozije odleteo sa mosta.

Ostaci uništenog autobusa u selu Lužane, 1. maja 1999.

U deformisanom delu autobusa koji je još uvek bio na mostu ostala su da vise tri ili četiri tela. Jedino što je odudaralo od crnila gareži bila je krvava boja ljudskog mesa. Pored puta sam video i ceo ljudski mozak.

Jarkocrveni autobus „Niš ekspresa“ išao je iz Niša za Prištinu kada ga je pogodio projektil. U narednom naletu aviona, na sledećem mostu kod sela Prugovac pogođeno je i vozilo hitne pomoći.

NATO je 2. maja saopštio da je autobus slučajno pogođen, kao i da je meta bio most koji je opisan kao deo ključnog puta za snabdevanje jugoslovenske vojske i specijalne policije koje su raspoređene na području Podujeva i Prištine. Na koncu, stradala je 31 osoba albanske i 13 srpske nacionalnosti.

Pune 22 godine kasnije, na mestu eksplozije postavljena je spomen-ploča sa imenima trideset jedne žrtve. Iza broja 32 uklesane su tri tačke. Predsednik opštine Podujevo je rekao: „Otkrili smo spomen-ploču svima koji su u ovoj tragediji stradali.“

Piše za RTS: Rade Maroević