Tri četvrti jednog veka i dve izložbe u Parizu

Piše za Kosovo onlajn: Muharem Bazdulj

Za danas, 25. novembar, u Parizu je, u sedištu Uneska, zakazano otvaranje izložbe posvećene srpskim kulturnim dobrima koja su upisana na Listu svetske baštine u opasnosti - manastirima Dečani, Gračanica i Pećka patrijaršija, kao i crkvi Bogorodice Ljeviške u Prizrenu, saopštilo je Ministarstvo kulture Republike Srbije.

Izložba je, inače, priređena povodom obeležavanja 20 godina od upisa manastira Dečani na Uneskovu listu svetske baštine kulturnih dobara od izuzetnog značaja za čovečanstvo. Poznato je da je dve godine nakon upisa manastira Dečani na listu svetske baštine, 2006. godine, upis na listu proširen sa još tri spomenika kulture u AP Kosovu i Metohiji - manastir Pećka patrijaršija, crkva Bogorodice Ljeviške u Prizrenu i manastir Gračanica. Izložba spaja vizuelnu umetnost, interaktivne medije i kulturnu istoriju, a u cilju prenošenja dubokog značaja ovih svetih mesta, fokusirana je na „uranjanje“ posetilaca u delikatnu ravnotežu između duhovnog i kulturnog bogatstva i njihovog trenutnog stanja ugroženosti prikazujući unutrašnjost i spoljašnost četiri kulturna dobra, detalje bogatog zidnog slikarstva i značaja za srpsku istoriju i Srpsku pravoslavnu crkvu. U prisustvu ministra kulture Nikole Selakovića, izložbu otvara patrijarh srpski Porfirije.

A vest o ovoj izložbi priziva sećanje na onu famoznu Izložbu srednjovekovne umetnosti naroda Jugoslavije otvorenu takođe u Parizu (u Palači Trokadero) u martu mesecu 1950, sa katalogom u kojem je glasoviti predgovor Miroslava Krleže. Bio je to veliki projekat ondašnje države sa respektabilnim Počasnim odborom u kome su, između ostalih, bili i Aleksandar Belić i Ivo Andrić. Postoji nekoliko podudarnosti između ovih izložbi, jer je i ona iz 1950. praktično u svom fokusu imala srpsko nasleđe sa Kosova. 

Predgovor kataloga Izložbe srednjovekovne umetnosti naroda Jugoslavije osvrt je na razvitak srednjovekovnog slikarstva, posebno freski vizantijskog stila, kiparstva (pleterna ornamentika, stećci) i arhitekture (kupole na trompama malih dalmatinskih crkava, romaničke bazilike i gotske katedrale), uz osnovne podatke o koncepciji izložbe, njezinoj nameni i najistaknutijim spomenicima i umetnicima. 
Za Krležu je prva kompomenta istaknuta na izložbi bilo upravo srpsko srednjevekovno slikarstvo iz perioda pre kvatročenta. Posebno je izdvajao Studenicu, Dečane, freske Svete Sofije u Ohridu, Nerezima, Sopoćanima, Mileševi koji su dokaz „kako nema gotovo ni jedne varijacije zapadnoevropskog mediteranskog ili vizantskog arhitektonskog ili slikarskog stila koji se ne bi odrazio na takav način da su naši arhitekti, slikari i kipari artističku problematiku svoga vremena svladavali ne samo epigonski ili eklektički nego i stvaralački individualno“.

Ograđujući se, kako se kaže u jednom enciklopedijskom sažetku, od samodopadne apologije naše prošlosti, Krleža piše da nema razloga zbog kojih ne bismo mogli upotrebiti te dragocene artističke dokumente „kao dokaz za stvaralačku i umetničku nadarenost našega svijeta, koji je delovao u prilikama veoma teškim i politički komplikovanim, a po snagama koje su nas poricale, svakako neprikladnim za stvaranje likovne civilizacije“. U ondašnjem kontekstu, Krleža je imao potrebu da za freske sa Kosova naglasi da su „samo jedan deo našeg srednjovekovnog slikarstva na prostoru od Alpa preko Istre do Srbije i Makedonije“. U kontekstu priznavanja njihove unikatne vrednosti poziva se na Jirečeka, Kondakova i francuske istraživače. 

Aludirajući naposletku na otomanska osvajanja, Krleža potencira da je ovdašnja „srednjovekovna civilizacija propala (...) u ciklusu ratova, da bi zapadna Evropa mogla da živi i harmonično stvara umetnička djela, bez kojih bi istorija čovečanstva ostala nezamisliva. Da su kod toga posla sudelovali i naši umetnici, jedan od skromnih dokaza jeste i ova Izložba“.

Odjek pomenute izložbe u Francuskoj, ali ne samo u Francuskoj, bio je ogroman. Upravo je njen uspeh bio jedan od razloga zbog kojih su tadašnje vlasti imale toliko razumevanja za Krležino utemeljivanje jedne zasebne ustanove  (Leksikografski zavod) koja je imala funkciju da, između ostalog, kontinuirano istražuje, enciklopedički obrađuje i objavljuje sva važnija dostignuća iz naše kulture, nauke i umetnosti. 

U posve drukčijem kontekstu, valja izložbi koja se danas otvara poželiti da ostvari barem neki pozitivan uticaj. Nije ovo više isto vreme, nije više ovo ona zemlja, ali većina Krležinih artističkih i kulturnoistorijskih sudova i dalje je relevantna. Valjda će i u Parizu biti dovoljno ljudi koji će za ovu temu imati sluha.