Albanski ugao – Da li je pomirenje sa Srbima moguće?

Nismo jedine nacije na svetu koje su imale istoriju sukoba i ratova. Druge su nacije imale daleko krvavije istorijske priče od naše.

Dovoljno je spomenuti krvavu istoriju između francuskog i nemačkog naroda. Slični primeri se mogu naći i u drugim narodima. Naime, naša istorija nije bila toliko tragična kako to trube nacionalistički istoričari, dežurne „patriote“, sa obe strane. Većina nas se seća vremena kada su Srbi i Albanci, kao komšije, živeli u miru i zajedništvu jedni sa drugima, kada nije bilo razlike da li ste Albanac ili Srbin. Izuzev rata krajem prošlog veka, mi nismo imali sukoba ili otvorenog frontalnog rata, „more krvi“, kako je to govorio pokojni uvaženi profesor Fehmi Agani, „što je dobar kapital za prevazilaženje sporova, naročito mržnje, i za uspostavljanje normalnih ljudskih i komšijskih odnosa“. Zato što dobri odnosi Srba i Albanaca, određuju sudbinu regiona zapadnog Balkana.

Međutim, sve to pripada istoriji, prošlosti. Ne verujem puno u teorije zavere (iako ne negiram da postoje), u teoriju da se sudbina pojedinaca i malih naroda isključivo određuje igrom političkih i vojnih interesa između supersila. Verujem da se budućnost pojedinaca i malih naroda, u velikoj meri, može odrediti vizijom i posvećenošću samih nacija da grade tu viziju. U tom kontekstu, barem deklarativno, i Albanci i Srbi teže članstvu u evropskoj porodici. Koliko mi kao nacije radimo da ostvarimo ovu težnju u bliskoj budućnosti? Premalo, da ne kažem uopšte. Snažno zarobljeni groznicom arhaičnog nacionalizma, šanse da se jednog dana u bliskoj budućnosti pridružimo ovoj porodici su slabe. Postali smo taoci jedni drugima i tako nastavljamo da ubijamo evropsku budućnost jedni drugima. Ovo stanje najbolje koriste populistički političari, ali ne samo oni.

Šteta je što intelektualne elite sa obe strane nisu uspele da odgovore na izazove ove situacije. Čini se da ove elite nisu uspele da se suoče i da se bore sa tim nacionalističkim ludilom. Nisu uspeli da ponude drugačiju alternativu građanima oba naroda, alternativu zasnovanu na humanosti i evropskim vrednostima. Nažalost, u atmosferi javnosti i medija u obe sredine i dalje dominira sorta intelektualaca koji cene šovinizam. Naravno, nisu svi takvi.

Međutim, glas humanističkog i evropski orijentisanog intelektualca mnogo je prigušen u poređenju sa šovinističkom propagandom. Ajnštajn je govorio da je „svet opasno mesto ne zbog onih koji čine zlo, već zbog onih koji svedoče o tim stvarima, koji imaju moć da nešto spreče, a ne rade ništa“. Inače, nama intelektualcima je lakše prepustiti se i naći utočište unutar nacionalističke pozadine. Ali poenta je u tome kako pronaći oblike da zajedno, u ime zajedničkog humanističkog razloga, možemo narodima ponuditi novu viziju koja će nas jednom i zauvek osloboditi ove teške bolesti.

Nemam iluzije da intelektualci sami imaju moć da pruže jedini lek za lečenje ove bolesti. Međutim, čak ni njihovo ćutanje ne može biti opravdano. Oni mogu i treba da nađu načine da ih bolje čuju u vezi sa mnogim pitanjima, a ima ih dovoljno. Jedan takav primer je carina (taksa) koju je uvela kosovska vlada, mera koja je u suprotnosti sa osnovnim principom evropskog društva, u vezi sa slobodnim kretanjem ljudi i robe. Na graničnim prelazima između dve zemlje slični slučajevi se javljaju skoro svakodnevno, gde umetnike, slikare, sportiste sa obe strane zadržavaju i maltretiraju granični organi.

Za kraj, mi ne možemo da menjamo istoriju. Ali ono što intelektualci mogu i treba da urade jeste da pomognu u izgradnji bolje i drugačije budućnosti od one koju sada imamo i kakvu smo imali. Potrebno je shvatiti da nastojanje izgradnje dobrih odnosa između dva naroda nije čin izdaje, već vrednost. Vreme je da se oslobodimo stereotipa o balkanskom patrioti. Pravog srpskog ili albanskog rodoljuba treba smatrati intelektualcem, političarom, novinarom, koji pokušava da promeni ovu neprijateljsku klimu  između dva naroda. Treba shvatiti da ono što želimo za sebe treba želeti i našim komšijama. Što pre počnemo da razumemo ovo, tim više će rasti nada da ćemo i mi jednog dana postati deo zapadne civilizacije, ne samo geografski, već i kulturno i vrednosno.

Piše: Fadil Sahiti
Profesor iz Prištine