Borelj na Zapadnom Balkanu

Borelj će morati da intenzivno pomogne svom timu za dijalog kako bi osigurao sveobuhvatan dogovor između Kosova i Srbije, piše Petrit Seljimi u autorskom tekstu za portal ecfr.eu.

Španski ministar spoljnih poslova Đuzep Borelj spreman je da postane sledeći visoki predstavnik za spoljnu i bezbednosnu politiku, de facto ministar spoljnih poslova Evropske unije, u jednom od najizazovnijih perioda u istoriji bloka. Dramatični politički završetak u londonskom pristupu Bregzitu, sve jača uključenost Rusije u spoljne - i sve više – unutrašnje evropske poslove i niz nestabilnih kriza na Bliskom Istoku i severnoj Africi, zahtevaće pažnju iskusnog španskog diplomate čim preuzme funkciju.

Ipak, problem daleko bliži Briselu može oblikovati Boreljovu agendu u prvih nekoliko meseci na poslu - i može čak imati veliki uticaj na buduće mesto Španije u evropskom spoljnopolitičkom pejzažu: situacija na Zapadnom Balkanu. Važan aspekt ove situacije je odnos između Kosova i Srbije, koji je imao neuobičajeno veliki uticaj na rasporede i učinak Boreljovih prethodnika. Još jednom, teška situacija Zapadnog Balkana zahtevaće mnogo resursa od komesara EU.

Ako Evropski parlament potvrdi njegovu nominaciju u novembru, Borel će biti drugi Španac i četvrti predstavnik socijalističke grupe koja će predvoditi napore EU u spoljnoj politici. Izgleda vrlo malo verovatno da će sadašnja visoka predstavnica Federika Mogerini postići bilo kakvo značajno zbližavanje između dva stara neprijatelja do tada. Srbija je agresivno krenula u kampanju da ubedi treće zemlje da ne priznaju nezavisnost Kosova. To su učinili uz pomoć Rusije i nekolicine specijalnih operativaca koji su dugu istoriju umešanosti u korupcijske afere. Srbija se takođe borila protiv prijema Kosova u multilateralne organizacije i sportska tela kao što su Međunarodni olimpijski komitet, FIFA, UNESCO i INTERPOL - kampanja koju je Madrid snažno podržao.

Kao odgovor, Kosovo je uvelo stopostotnu carinu na uvoz robe iz Srbije. Taj potez naterao je Srbiju da obustavi dijalog sa Kosovom. Kao rezultat toga, čak se i Mogerini pridružila horu lidera predviđajući povratak u sukob. „Vidim rizik da će se mračne sile prošlosti vratiti, u smislu konfrontacije, čak i sukoba ako dve strane nastave da se konfrontiraju“, izjavila je na marginama nedavnog samita o Zapadnom Balkanu u Berlinu.

Ipak, postoji razlog za oprezan optimizam da će Boreljova prethodno iskustvo biti korisno u pomaganju Kosovu i Srbiji da postignu konačni mirovni sporazum. Politikolog Ignjacio Molina nedavno je izjavio: „Španija ima snažan interes da Srbija i Kosovo reše svoje razlike“. Objašnjava da Španija želi da postigne nagodbu o njihovom sporu što je pre moguće, jer „njena relativna izolovanost u nepriznavanju šteti španskom uticaju u spoljnom delovanju EU.

Ipak, Borelj će imati ozbiljan nedostatak u odnosu na svoje prethodnike: po prvi put visoki predstavnik neće moći pouzdano da obeća članstvo bilo kojoj strani u EU kao podsticaj. Iako Španija podržava proširenje EU, Francuska i mnoge druge države članice EU će godinama blokirati bilo kakve značajne pregovore o članstvu. Kosovo i Srbija će morati da se pomire zarad mira.

Drugo, Borelj će naslediti duboko uzdrmanu Kvintu, koju čine Francuska, Nemačka, Italija, Velika Britanija i Sjedinjene Američke Države. Ovih pet zemalja učestvovalo je u balkanskim mirovnim naporima od izbijanja rata u bivšoj Jugoslaviji. Oni se slažu sa osnovnom pretpostavkom budućeg dogovora: Kosovo mora postati deo Ujedinjenih nacija i Srbiji mora biti dozvoljeno da napreduje u EU integracijama. Međutim, dok su SAD pokazale volju da međusobno dogovorenu razmenu teritorija smatra delom dogovora - i dok su se Francuska i Italija sve više približavale toj ideji - Nemačka, koju podržava Velika Britanija, žestoko se protivila tome, preferirajući rešenje hladnog rata po uzoru na sporazum iz 1972. između Zapadne i Istočne Nemačke.

Treće - a to je delom i posledica ovih međunarodnih podela - građani Kosova postali su više nego ikad ambivalentni prema budućem sporazumu sa Srbijom. Kosovski predsednik Hašim Tači najavio je u pregovorima sa srpskim kolegom Aleksandrom Vučićem da će podržati proces demarkacije kao deo sveobuhvatnog dogovora. Međutim, Ramuš Haradinaj, koji je nedavno podneo ostavku na mesto kosovskog premijera, odlučno se protivio ovom potezu.

Ipak napori EU da postigne pravno obavezujući konačni sporazum između Prištine i Beograda daleko su od prokletih. Za svaki od gore navedenih ključnih izazova ima nade. I u Prištini i u Beogradu postoje akteri koji razumeju da, nakon decenija otvorenog neprijateljstva i rata, moraju da prekinu sukob ako žele da krenu napred u naporima na izgradnji nacije. Zemlje Zapadnog Balkana sada moraju da shvate da, čak i ako su integracije u EU dalje nego ikada, blok nikada neće prihvati priključenje neke zemlje sa otvorenim bilateralnim pitanjima - uključujući i nerešeno pitanje razgraničenja.

Štaviše, uprkos lomovima zapadnog savezništva, ostaje činjenica da su Berlin, Pariz i Vašington posvećeni da u narednim mesecima zatvore ovo posebno mračno poglavlje u istoriji Zapadnog Balkana. Predsednik SAD-a Donald Tramp čak je ponudio podsticaj za mogućnost sklapanja sporazuma između Tačija i Vučića u Rose Gardenu, dok se francuski predsednik Emanuel Makron založio za pomoć u obnavljanju dijaloga između strana održavanjem samita na visokom nivou u Parizu.

U svakom slučaju, Borelj ne bi smeo da dopusti da se izgubi u raspravama o razgraničenju. Način na koji se Kosovo i Srbija dogovore oko nekog prihvatljivog oblika razgraničenja samo je jedan deo sveobuhvatnog dogovora. U pitanju su važnija pitanja: sredstva za život ljudi koji žive u obe države, proces pomirenja i ekonomska saradnja, kulturno nasleđe i prava manjina su sve ključne komponente budućeg dogovora.

Strane su već postigle brojne elemente potencijalnog dogovora kroz Ahtisarijev plan i kasniji Briselski sporazum o normalizaciji. Kosovo i Srbija moraju da kodifikuju postignute kompromise u konačnom sporazumu i da ih sprovedu koristeći kredibilni mehanizam. Sine qua non sporazuma biće odobrenje Saveta bezbednosti UN-a. Svi znakovi su da će i Kina i Rusija prihvatiti sporazum koji Srbija odobri (kao i Španija).

Na kraju, Kosovo i Srbija moraju da se uključe u fokusiran, intenzivan proces koji uključuje EU i ima podršku SAD-a, kao i prećutno odobravanje Rusije. Da bi se to olakšalo, Borel bi trebalo - kako je Makron predložio - da doda intenzitet svom timu za dijalog u Evropskoj službi za spoljne poslove imenovanjem snažnog, specijalnog izaslanika koga podržava Kvinta i koji će zadržati ravnomerni pristup pregovorima između Kosova i Srbije.

Španski ministar spoljnih poslova Fernandez Ordonez je 1992. godine prokomentarisao da bi „Kosovo moglo biti sledeći čin „tragedije“ u pogledu raspada Jugoslavije“. Za Španiju ne bi bilo ništa manje od sjajne diplomatske pobede ako bi, skoro 30 godina kasnije, još jedan bivši španski ministar spoljnih poslova napravio značajan korak ka okončanju takvih tragedija na Zapadnom Balkanu jednom zauvek. U tom procesu, on bi takođe pomogao liderima EU da postignu svoj ključni cilj „većeg ‘ujedinjenja’ i ‘pouzdanosti’ na globalnoj sceni“.

Piše: Petrit Seljimi, bivši ministar spoljnih poslova Kosova i istraživač u nemačkom Maršalovom Fondu Sjedinjenih Država