Čudesna Metohija

Miša Đurković
Izvor: Print Screen

Prošle nedelje, prijatelj i ja seli smo u auto i napravili trodnevno putovanje po Kosovu i Metohiji. On je Kosovac poreklom pa dolazi povremeno tamo, a i ja odlazim do Gračanice i severa u raznim prilikama. No obojica nismo bili u Metohiji jako dugo i zato smo krenuli da obiđemo ovaj deo naše zemlje.

Putovanje smo započeli u Gračanici, gde se čovek svaki put iznova zapanji Milutinovom zadužbinom. Najviše vremena proveli smo sa vladikom Teodosijem u vrlo zanimljivom i korisnom razgovoru o tome šta se dešava sa našom zajednicom tamo. Posle toga nas je poveo u obilazak pravog malog poljoprivrednog kombinata čije se podizanje privodi kraju i u kome je u izgradnji, održavanju i proizvodnji hrane zaposlen nemali broj naših ljudi. Posle viđenja sa uglednim članovima zajednice i promocije knjige u Domu kulture, krenuli smo za Dečane.

Auto-put koji vodi od Prištine do Peći urađen je veoma kvalitetno i njime smo relativno brzo stigli do ovog velikog metohijskog grada u kome je nekada postojala ozbiljna srpska populacija. Od Peći smo niz venac Prokletija sa smirajem večeri stigli do jednog od onih mesta koje je teško opisati rečima. Manastirski posed je opasan zidinama i žicom, a osim italijanskih vojnika koji su tu od 1999, ispred ulaza je i kontingent iz Severne Makedonije.

U lavri je sada oko dvadesetak monaha i iskušenika, a tu su i radnici angažovani u sezonskim poslovima i sakupljanju letine koja sada stiže. Nas je sačekao otac Petar, smestio nas na konak i posle manastirske večere uživali smo uz čuveno vino na terasi, gledajući u zaista visoku crkvu dok je sa Prokletija stizala ugodna svežina. Nakon jutarnje liturgije sa monasima, otvoren je kivot pa smo imali i privilegiju da celivamo mošti Svetog Kralja Stefana.

Iz nepreglednog bogatstva istorije ovog čudesnog mesta pomenuću zbirku starih fotografija i knjigu sa potpisima i zapisima posetilaca iz perioda 1924–1944. Na početku stoje potpisi kralja Aleksandra i kraljice Marije upravo iz 1924 kada su došli da zapale čuvene Milične svećnjake. Naime, po predanju kneginja je 1397. došla u posetu manastiru i donela dve velike sveće, više od dva metara, ostavljajući zavet da ih zapale oslobodioci Kosova. Posle 527 godina kralj je sa suprugom i oficirima došao i zapalio ove sveće. One stoje u trpezariji i čekaju neku novu priliku da ponovo puste svoj plamen.

Nakon dugog razgovora sa igumanom Savom, otišli smo u Peć. U gradu su jedini Srbi sveštenik Zoran i njegova porodica koji čuvaju centralni hram. Sve naše sakralne objekte čuvaju ili pripadnici policije ili vojnog kontigenta. Uglavnom su vrlo pristojni ljudi koji sarađuju sa našim sveštenicima i monasima.

Kroz Peć smo prošetali i pokušali da sednemo u nekadašnji hotel „Metohija”, ali ne može mesto da se nađe. Grad je kao i Prizren tokom leta prepun, a na putevima dominiraju tablice Nemačke, Austrije, Švajcarske i drugih zapadnih zemalja. Na par mesta smo čuli i naš jezik, koji uglavnom u Metohiji pričaju preostali Bošnjaci. Posle Peći, otišli smo malo uz Rugovsku klisuru gde se u fantastičnom kanjonu vide pećine, nekada monaške isposnice, a zatim smo se vratili u lavru Pećke patrijaršije. Kompleks od tri crkve i priprate koju je podigao Makarije Sokolović sadrže u sebi neopisive svetinje. Pored trona u koji se uvode srpski patrijarsi, i moštiju brojnih nekadašnjih poglavara naše crkve, najistaknutije mesto ima ikona Majke Božje pećke, ili Pećke Krasnice koju je doneo Sveti Sava. Po predanju ovu svetinju sačinio je jevanđelista Luka oko 50 godine.

Posle Peći posetili smo malu srpsku zajednicu u Orahovcu i dom Pavline Radovanović, a zatim i jedino kompaktno srpsko naselje u Metohiji, Veliku Hoču. Ovde su ponosni na „svog nobelovca” Handkea i na fantastična vina koja i dalje proizvode vinice Petrovića, Brkića i ostalih proizvođača. Na kraju tog dana konačno smo stigli u jedan od najlepših srpskih i balkanskih gradova – Prizren. Domaćin nam je bio zamenik rektora Bogoslovije otac Isidor. Teško je opisati svo bogatstvo koje ovaj čudesni grad čuva. Od obnovljene bogoslovije, zadužbine Igumanova, preko Bogorodice Ljeviške, Crkve Svetog Spasa koja uz tvrđavu Kaljaju dominira nad gradom, monumentalnu sabornu crkvu u centru, gde je i sediše eparhije, i divnih malih crkava koje su podizale porodica velmoža. Tu su i kameni most iz sedamnaestog veka i monumentalna Sinan pašina džamija, napravljena od građe iz porušenog manastira Svetih Arhangela – čak su i kapiteli preuzeti. I čitava orijentalna arhitektura starog Prizrena je zadivljujuća.

U ovom gradu je atmosfera najrelaksiranija, u lokalima možete da naručujete na srpskom i razne grupe iz centralne Srbije dolaze ovde. U Arhangelima je podignut veliki konak gde može da se spava i parkira. Postoje i mesta poput Đakovice ili Velike Kruše, gde se ne preporučuje kretanje za Srbe, ali u većini mesta bar za sada moguće je slobodno kretanje. Svaki Srbin treba da dođe i da lično doživi ova blaga Metohije kako bi shvatio u kojoj meri sve to čini temelj našeg identiteta i zašto je svaka priča o odricanju od Kosmeta potpuno besmislena.

Piše: Miša Đurković, naučni savetnik, Institut za Evropske studije