Da li je Mini-Šengen pao sa neba?!

Bez obzira da li smo bili svesni porekla Mini-Šengena, da li smo ga prihvatili ili se suprostavili na sastancima na visokom nivou sa EU, njenim državama članicama i zemljama u našem i dalje problematičnom regionu, da li patimo zbog ličnog protagonističkog ponašanja pre bilo kog potrebnog državnog konsenzusa o tome da li smo u stanju da sledimo regionalnu i evropsku dinamiku koja utiče i direktno će uticati na budućnost Kosova, ostaje da se vidi koliko ćemo znati i kako ćemo znati pristupati načinu otključavanja pozicije Kosova za neophodnu i održivu regionalnu i evropsku integraciju.

Regionalna saradnja i dobrosusedski odnosi preduslovi su za članstvo u Evropskoj uniji (EU) i jedna od strategija za rešavanje izazova sa kojima se suočava regija zapadnog Balkana. O tome svedoče potezi EU prema našem regionu od 1999. godine. Da bi stabilizovala naš problematični region, Nemačka je odmah posle rata na Kosovu, tj. 1999. godine - pokrenula je Pakt za stabilnost u jugoistočnoj Evropi. Dok je EU započela proces stabilizacije i pridruživanja 2000. godine. Obe ove inicijative su videle kao ispunjenje jedna drugu, kao i paralele između EU i njenih država članica.

Cilj EU i njenih moćnih država bio je da doprinesu povećanoj saradnji u oblastima ekonomskog, političkog i bezbednosnog razvoja za ceo region jugoistočne Evrope, sa posebnim naglaskom na zapadni Balkan. Kao naslednik Pakta za stabilnost jugoistočne Evrope u februaru 2008. godine u Sofiji je formirano Regionalno veće za saradnju (RCC) sa Sekretarijatom u Sarajevu, kojim trenutno predsedava Majlinda Bregu, bivša ministarka za evropsku integraciju Albanije.

Savet za regionalnu saradnju je više od decenije postojanja glavni kišobran svih regionalnih inicijativa u oblasti regionalne saradnje za jugoistočnu Evropu. Tokom ovog perioda, ovaj Savet (RCC) je doprineo jačanju regionalne saradnje i evroatlantske integracije zemalja jugoistočne Evrope ubrzavanjem regionalne povezanosti, znanja i mobilnosti, konkurentnosti, vladavine zakona i napora u oblasti bezbednosti.

Osvrnuvši se nekoliko godina unazad, ne mogu a da ne spomenem činjenicu da je Evropska unija, nakon što je Žan Klod Junker  u novembru 2014. preuzeo funkciju predsednika Evropske komisije, doživela svoje najgore dane kao rezultat finansijske krize koje su pogodili EU i ceo svet. Predsednik Junker je 2014. izjavio da tokom petogodišnjeg mandata „neće biti proširenja EU.“ Ta je izjava u mnogim krugovima zvučala kao prekid i obeshrabrenje procesa evropskih integracija za Zapadni Balkan.

Kako bi se održala evropska perspektiva živa za problematični region zapadnog Balkana, Nemačka je pokrenula Berlinski proces, koji je prvobitno bio predviđen za period 2014-2018. Pored Nemačke, uključene su i Austrija, Francuska, Italija, Hrvatska, Slovenija i Velika Britanija, a zapadni Balkan su i jesu 6 zemalja (Kosovo, Albanija, Bosna i Hercegovina, Makedonija, Crna Gora i Makedonija).

Cilj Berlinskog procesa bio je i jeste unapređenje evropske agende u tri pravca: 1) ekonomski rast i povezanost, 2) dobrosusedski odnosi i regionalna saradnja i 3) razvoj civilnog društva i povezanosti ljudi među ljudima. I Berlinski proces i Pakt za stabilnost osmišljeni su van okvira proširenja EU, ali mnogi su krugovi smatrali da ispunjavaju procese ka Evropskoj agendi i procesu proširenja EU. Štaviše, cilj je bio da se region zapadnog Balkana orijentiše na EU, a ne na Rusiju, Kinu, Tursku i zemalje za Golfa, koji pomoću ulaganja i mekih mera pokušavaju da iskoriste svaki vakuum stvoren u EU.

Za sprovođenje Berlinskog procesa počeli su godišnji samiti, prvo počevši sa onim u Berlinu, avgusta 2014, zatim 2015 u Beču, 2016 u Parizu, 2017 u Trstu i 2018 u Velikoj Britaniji. Pored samita, bilo je i mnogih drugih sastanaka nižeg nivoa regionalnog karaktera, koji su svim građanima približili evropsku perspektivu.

Ideja regionalne ekonomske zone za zapadni Balkan

Pošto je region Zapadnog Balkana i dalje imao značajnih problema lošeg susedstva i regionalne saradnje, ova tema je bila u središtu svake inicijative koja bi mogla da posluži regionu. Ideja mini-šengena proizilazi iz ove beskrajne iskušenja regiona zapadnog Balkana, koji danas ima poteškoća u pogledu regionalne saradnje i dobrosusedstva. Iskustvo je pokazalo da što su izolovanije države, sve je napetija ukupna situacija i budućnost postaje sve beznadežnija.

Stoga je na zahtev 6 premijera zemalja Zapadnog Balkana tokom samita u Trstu u julu 2017. pripremljen Višegodišnji akcioni plan za regionalni ekonomski prostor u kontekstu Berlinskog procesa. Ovaj plan predviđa regionalnu ekonomsku integraciju u skladu sa zahtevima koje su postavili premijeri zemalja regiona. Program predviđen ovim planom uključuje: promovisanje dalje integracije regionalnog tržišta, stvaranje dinamičnog regionalnog prostora za ulaganja, olakšavanje mobilnosti u regionu i stvaranje integrisane digitalne agende.

U skladu sa Berlinskim procesom, Evropska unija je u februaru 2018. godine takođe usvojila Strategiju zapadnog Balkana, koja između ostalog predviđa uspostavljanje Regionalnog ekonomskog prostora (REA-) koji bi obuhvatio sve zemlje zapadnog Balkana. Za sprovođenje ove strategije, EU je pokrenula niz sastanaka na visokom nivou u regionu. Prvi samit EU-Zapadni Balkan od 2003. u Solunu održan je u Sofiji u maju 2018. godine, na kome su pored visokih struktura EU, ucestvovalu najviši politički lideri zemalja Zapadnog Balkana, uključujući Kosovo.

Vredno je napomenuti da Višegodišnji akcioni plan za regionalni ekonomski prostor proizilazi iz obaveza preuzetih u okviru CEFTA-e i strategije Jugoistočne Evrope 2020 i temelji se na principima i pravilima CEFTA i EU odražena u Sporazumima o stabilizaciji i pridruživanju sa zemljama regiona. Ovaj plan uključuje sprovođenje akcija od 2017. do 2020. godine i neke aktivnosti do 2023. godine.

Za koordinaciju svih regionalnih inicijativa, na samitu u Trstu 2017. godine (u okviru Berlinskog procesa), Savetu za regionalnu saradnju poveren je jasan mandat da usmerava i koordinira sprovođenje Višegodišnjeg akcionog plana za ekonomsku oblast. Regionalni (Višegodišnji akcioni plan za regionalno ekonomsko područje = MAP-REA =). Strategija i program rada Saveta za regionalnu saradnju 2020–2022 takođe predviđaju sprovođenje Višegodišnjeg akcionog plana za regionalnu ekonomsku zonu koji služi kao vodič za približavanje procesa regionalne saradnje građanima. Treba napomenuti da su sve regionalne inicijative u skladu sa Agendom UN-a za održivi razvoj 2030 i strateškim ciljevima EU „Ka održivoj uniji do 2030. godine i odražavaju obaveze i razvoj u regionu u okviru Berlinski proces.

Identifikacija problema u genezi

Ideja o jačanju regionalne saradnje i dobrosusedstva između zemalja Zapadnog Balkana deo je svakog sastanka, kojem su prisustvovali najviši politički lideri Kosova u svim regionalnim inicijativama. Čak su i na samitima u Berlinskom procesu učestvovali na najvišem nivou kosovske politike počev od 2014. do danas. A Regionalna ekonomska zona, koja otvara put mini-šengenu, upravo je ono što su se svi politički lideri u regionu dosledno slagali, uključujući Kosovo. Ni mandatar vlade Albin Kurti, u principu, nije bio protiv mini-šengena koji kaže da se „formiranje vlade mora očekivati, a zatim odlučiti o mini šengenu“.

Problem sa kojim se možemo suočiti vrlo brzo je šta bi značio politički spektar Kosova ako bi hrvatsko predsedavanje EU, počevši od 1. januara 2020., formiranje Mini-šengena stavilo na dnevni red, znajući da će regionalna ekonomska zona prethoditi mini šengenu? Da li ćemo se moći suprotstaviti takvom poduhvatu ?!

Ako pogledamo međunarodni nivo, videćemo da su stvaranje zona slobodne trgovine i carinskih unija globalni trend. Od 1967. imamo zonu slobodne trgovine ASEAN, koja se sastoji od Indonezije, Singapura, Malezije, Filipina, Vijetnama, Bruneja, Kambodže, Mjanmara i Laosa; od 1991. godine imamo MERCOSUR koji se sastoji od Brazila, Argentine, Urugvaja i Paragvaja; od 1994. imamo NAFTA (Severnoamerička zona slobodne trgovine) koju čine SAD, Kanada i Meksiko. Turska takođe ima Carinsku uniju sa Evropskom unijom od 1995. godine.

Od 1951. godine imamo Evropsku zajednicu za ugalj i čelik (BETHC) koju čine Nemačka, Francuska, Italija, Holandija, Belgija i Luksemburg. Iz BETHC-a je došlo ono što sada znamo kao Evropska unija koja ima zajedničko tržište, carinsku uniju, zajedničku valutu i šengenski sistem uz slobodno kretanje ljudi, robe, kapitala i usluga. A Evropska unija se, globalno, smatra najnaprednijim i najuspešnijim oblikom regionalne integracije u svetu do danas.

Ne treba zaboraviti da je otvaranje i objedinjavanje tržišta bilo osnova za EU. Na osnovu toga otvoreni su različiti krajevi sveta pridruživanjem zonama slobodne trgovine, često nespojivim sa klimom između država učesnica kao rezultat njihove složene prošlosti. Ko bi mogao verovati da će se Nemačka i Francuska složiti kad je prva napala Francusku u Prvom i Drugom svjetskom ratu ?! Ko bi verovao da će Poljska i Izrael sarađivati sa Nemačkom posle holokausta ?! Ko bi verovao da će japanski investitori poplaviti kinesku i južnokorejsku obalu s više milijardi dolara ulažući ih ?! Ko bi verovao da će EU ući u carinsku uniju s Turskom s obzirom na klimu EU prema Turskoj ili obrnuto ?!

U normalnim situacijama, Mini-Šengen bi učinio dobro ekonomijama zapadnog Balkana poboljšavajući razmenu roba, usluga, kapitala i mobilnosti. Ali Kosovo, imajući ozbiljnih problema sa Srbijom i Bosnom i Hercegovinom, teško je zamisliti dobro delujući Mini-šengen, bez obzira na to kako bi izgledalo. Ako se kaže da Šengen ima dobru funkcionalnost među zemalja EU i stoga bi trebalo raditi i na Zapadnom Balkanu, tome se može suzbiti rekavši da su se zemlje EU pridružile Šengenu pod jednakim uslovima i međusobnom priznavanju, dok je EU Kosova u mini-šengenu sa Srbijom i Bosnom i Hercegovinom, sve dok poslednja ne priznaju državnost Kosova i dalje nametnu stalne prepreke protiv kosovske nezavisnosti i izvoza, učinili bi bilo koji mini-šengen funkcionalnim.

Jedan od argumenata za neulazak u mini-šengen bilo bi neadekvatno funkcionisanje CEFTA (centralnoevropskog sporazuma o slobodnoj trgovini) između Kosova, Srbije i Bosne i Hercegovine. To je glavni argument koji je politički spektar Kosova trebalo da naglasi pre osmišljavanja i stvaranja bilo koje regionalne inicijative, a ne da je prećuta. Mini-Šengen koji ne obuhvata šest zemalja zapadnog Balkana neće uspeti.

Ako bi Srbija, Bosna i Hercegovina priznale nezavisnost Kosova i Kosovo videle kao ravnopravnog partnera, tada bi mini-šengen mogao imati smisla. Argumentu da će Srbija biti najjača država u mini-šengenu ne može se suprotstaviti tome sa Kosova ili iz Albanije, jer da je to slučaj, ni EU ne bi postojala, jer Nemačka ima najjaču državu protiv Francuske. , Italija i mnoge druge zemlje ili čak NAFTA ne bi radile jer su SAD mnogo jače od Meksika i Kanade, ne bi radile ni da MERCOSUR koji ima Brazil kao najmoćniju državu u njemu, ili kako to ne bi učinio mogao da operiše ASEAN imajući Indoneziju najmoćniju državu u njemu.

Uostalom, čak i kad Kosovo uđe u EU, biće Nemačka i druge zemlje koje su mnogo jače. Uvek, u prostoru slobodne trgovine, carinskoj uniji ili drugom obliku povezivanja između država, postoji nejednakost među državama u pogledu ekonomskog razvoja. Turska je takođe slabija od EU, ali se pridružila Carinskoj uniji s EU jer su koristi od otvaranja daleko veće od zatvaranja.

Sve gore navedeno ukazuje da će bez postizanja sveobuhvatnog i održivog sporazuma između Kosova i Srbije biti nažalost teško - ako ne i nemoguće - produbiti regionalnu saradnju. Već je poznato da u smislu postizanja sveobuhvatnog sporazuma s jedne strane imamo EU koja preko Mini-šengena pokušava da postepeno približi toliko zemalja zapadnog Balkana da bi sveobuhvatni sporazum između Kosova i Srbije bio pre a s druge strane imamo američku poziciju koja zahteva postizanje sveobuhvatnog sporazuma što je pre moguće, što bi zatim otvorilo put ka punoj regionalnoj i evropskoj integraciji.

Politički spektar Kosova mora, bez izuzetka, prestati sa praksom dnevnih izjava o dnevnim koristima u korist svojih izbornih koristi i postići neophodni konsenzus o glavnim temama. Ako smo zaista bili protiv mini-šengena, morali smo to sve reći od njegovog početka na samitu u Trstu u julu 2017. godine, pod vođstvom italijanskog predsedavanja EU, da ne spominjemo razne inicijative i a ne kada im se servira da ćute, suprotstavljaju se ili daju čudne razloge. Takav pristup umanjuje našu ozbiljnost pred EU i različitim regionalnim inicijativama. Dakle, moramo biti potpuno koherentni i dosledni u koracima politike, u suprotnom ćemo biti samo potrošači inicijativa, a ne ko-projektanti istih.

Agron Hoti

Kolumnista Lajmi.net