Da li su "srpske“ crkve srpske? Kritika nerazumnog izbora

manastir gračanica
Izvor: Wikipedia / ETH-Archiv

Vodeće kosovske novine, Koha Ditore, objavile su 12. i 19. septembra dvodelni članak dr Bedrija Muhadrija, istoričara, o kosovskim srednjovekovnim crkvama i manastirima. Mislim da objavljivanje ovih tekstova nije bilo mudro, i želeo bih da objasnim zašto.

Članak Kohe od 12. i 19. septembra (verzije na engleskom su ovde, a ovde, po delovima).

Dr Muhadri iznosi nekoliko tvrdnji o istoriji ovih zdanja, o čemu nisam kompetentan da raspravljam, a zatim iz njih izvodi dva glavna zaključka. Moja kritika se fokusira na ovo drugo, te neće biti potrebno da negiram njegove tvrdnje. Moja glavna briga je, dakle, projekcija tih zaključaka na trenutnu situaciju, na šta se objektivno poziva naslovom članka: „Srpsko prisvajanje srednjovekovnih arberijskih spomenika na Kosovu“. Dakle, počinjem sa kontekstom u koji su ove reči kročile.

Nezavisnost Kosova je nepovratna. Međutim, njeni građani sada imaju više razloga za zabrinutost nego što je to bio slučaj pre par godina, jer su zapadni prijatelji zemlje međusobno podeljeniji, mnogi su postali zahtevniji u vezi sa dijalogom koji Priština vodi sa Beogradom, a neki podržavaju ideju razmene teritorije. I zaista, u prvom pasusu svog prvog članka dr Muhadri se upravo i žali da ponovo kruži ideja o potrebi za daljim „gorkim ustupcima“, mimo Ahtisarijevog plana.
 

Uprkos tome što srpska manjina na Кosovu uglavnom živi segregirano, u svojim enklavama, njeni pripadnici i dalje su česte mete iskazivanja neprijateljstva, a povremeno i mete napada. Brojka ovih bojazni ume i raste. To se u svakom slučaju dešavalo nakon 1999. godine. Кad god bi zabrinutost zbog nezavisnosti ili međunarodnog ugleda Kosova postala izraženija, mete bi često bili verski objekti koje posećuju Srbi.

Među tim objektima, čini se da poseban animozitet privlači manastir Dečani - čija se slika crkve pojavljuje iznad pomenutog naslova u prvom članku.

Tokom nereda 2004. godine, manastir je za dlaku izbegao neslavnu sudbinu prizrenske crkve Bogorodice Ljeviške koja je spaljena do zemlje. Manastir je zatim pretrpeo nekoliko napada, iako mnogo manje ozbiljnih: na zidovima manastira ili u blizini, često se ispisuju neprijateljski grafiti; spor oko nekog dela zemljišta koje ga okružuje još uvek traje uprkos ponovljenim sudskim odlukama u korist manastira; a radovi na izgradnji auto-puta preko njegove specijalne zaštićene zone nedavno su ponovo započeti, uprkos činjenici da su očito nelegalni, te su ubrzo iz istog razloga i obustavljeni.

Povrh svega, Vučićev režim je više puta žestoko kritikovao igumana manastira zbog njegovog protivljenja razmeni teritorija. Tako nekih dvadesetak monaha ostaju zatečeni između dve vatre, a pod direktnom zaštitom NATO-a.

Ponovo se vraćam na članak dr Muhadrija. On se bavi „glavnim spomenicima hrišćanskog kulta na Кosovu, koji se danas smatraju srpskim pravoslavnim“. Na spisku je šest spomenika, uključujući one koje štiti UNESKO (manastiri Dečani i Gračanica, Patrijaršija, Crkva Bogorodice Ljeviške).
 

Ukratko, on tvrdi (1) da su „svi“ ovi spomenici sagrađeni tokom 13. i 14. veka izgrađeni na temeljima ranijih crkava; (2) da su potonje bile „ilirsko-arberijske“ i „katoličke“; (3) da su kosovski Albanci tada bili katolici; (4) da Srbi tada „nisu imali tradicije u građevinarstvu“; (5) da su spomenike koje danas vidimo izgradili nesrbi; (6) naročito, da je „katolički albanski sveštenik“ iz Kotora projektovao crkvu u Dečanima i nadgledao njenu izgradnju; (7) da su albanski klanovi koji su štitili te spomenike tokom proteklih nekoliko vekova to verovatno i činili zato što su oni prethodno bili njihove bogomolje.

Iz ovoga, dr Muhadri izvodi dva zaključka: da su te spomenike Srbi „uzurpirali“, i da oni „nisu dokaz srpske kulture“.

Hajde da prihvatimo sve njegove tvrdnje, od prve do sedme. Da li iz njih proizlazi da se može govoriti o „uzurpaciji“?

Najgora greška istoričara je anahronizam, ispoljen kao projektovanje sopstvenih kategorija i vrednosti na prošlost. Primerice, osvajački ratovi i porobljavanje sada su nezakoniti, a pljačka gradova predstavlja ratni zločin. Ali, u prošlosti su ova ponašanja bila legitimna i česta. Pišući u 17. veku, veliki pravnik Grotuis izričito je priznao pravo osvajača da opustoši grad koji odbija da se preda. Konstantinopolj se odupirao hrišćanskim vojnicima i avanturistima koji su 1204. godine činili Četvrti krstaški pohod, predvođeni Venecijom, i bio je opustošen; odupirao se vojsci Mehmeta II Fateha, 1453. godine, i bio opustošen. Stoga je anahrono - i samim tim, ne samo pogrešno, već i nesuvislo - reći da je ovo bilo zločinačko ili čak grozno postupanje: savremenici ga nisu ocenjivali kao takvog.

To je jedan od razloga što niko od Venecije ne traži povraćaj ratnog plena, sada uglavnom lociranog u Svetom Marku, nazad u Aja Sofiju, koju su Mlečani metodično orobili. Niti iko tvrdi da bi Aja Sofija - koju je Justinijan sagradio kao najveću hrišćansku crkvu, Mehmet II pretvorio u džamiju, Ataturk u muzej, a Erdogan ponovo u džamiju - trebalo da ponovo bude crkva.
 

Koliko znam, srpski kneževi koji su preuzeli kontrolu nad Kosovom nisu bili optuženi ni da su ga opljačkali, niti da su porobili ili masakrirali njegove stanovnike, kao što to Cezar s ponosom izveštava u vezi sa Galijom.

Optužba je da su oni „uzurpirali“ kosovske crkve i pretvorili ih u mesta za svoje bogosluženje. To se dogodilo i sa bezbroj drugih verskih zgrada kada se promenila politička moć, ili favorizovana veroispovest. Dakle, ili su dva milenijuma istorije beskrajna lista „uzurpacija“, ili toga ovde nema.

Sada ću se pozabaviti drugim zaključkom dr. Muhadrija. Hajde da ponovo prihvatimo tvrdnje od 1 do 7 u celosti: da li one potkrepljuju njegove izjave da Dečani, Gračanica, Patrijaršija i Bogorodica Ljeviška „nisu dokaz srpske kulture“?

Niko ozbiljano ne može da porekne da su u proteklih 700 godina ti spomenici uglavnom bili „srpski“. Pod ovim mislim da su, osim osmanskih intervencija, tamo održani verski obredi bili (uglavnom) tradicije koja je evoluirala u ono što danas nazivamo Srpska pravoslavna crkva.

Ovi spomenici pripadaju čovečanstvu, naravno, i celokupnom stanovništvu Кosova. Ali u užem smislu, oni pripadaju srpskoj tradiciji. A ta različita čitanja, šira i uža, valjana su i međusobno kompatibilna, jer te crkve posmatraju iz tri različite perspektive: njihova estetska i istorijska vrednost pripada celom čovečanstvu; one stoje na Кosovu i u dosluhu su sa njegovom istorijom; njihove freske prikazuju srpske svetitelje i kneževe, a natpisi su na jeziku koji koriste (uglavnom) ljudi koje sada identifikujemo kao Srbe.
 

Bilo kakve tvrdnje o tome da oni „nisu dokaz srpske kulture“ su očita, opipljiva greška. Ako postoji nešto što se može opisati kao „srpska kultura“, to je upravo ona koju ovi spomenici pretežno odražavaju. Ne isključivo, naravno, jer nijedna kultura nije samostalna; a kako se te crkve uzdižu na teritoriji sa složenom političkom i demografskom istorijom, prirodno je da će one takođe sadržati tragove albanskog naroda i kulture. Ali dominantna nijansa je belodano srpska.

Stoga su oba ključna zaključka dr Muhadrija neodrživa. Objaviti ovakav članak bez njihove provere, štampati ga pod tim naslovom i sa tom slikom, bilo je nerazumno. U kontekstu koji sam rezimirao, kada takve novine potkrepljuju verodostojnost takvih zaključaka, može ohrabriti one koji osećaju neprijateljstvo prema Dečanima, Srpskoj crkvi ili srpskoj zajednici.

Ovo sam imao da kažem, i rekao sam bez osporavanja ijedne od tvrdnji dr Muhadrija (1–7). Međutim, radi potpunosti, želeo bih da iznesem neke sumnje u vezi sa njima.

Prva tvrdnja deluje pregeneralizovana. Nigde nisam našao bilo kakve naznake da su crkve u Dečanima i Patrijaršija izgrađene na ranijim crkvama, kako to tvrdi dr Muhadri. Moje istraživanje je, naravno, bilo kratko i amatersko, ali sam članak indirektno potvrđuje moja saznanja. U njemu se opširno govori o zdanjima na čijim su temeljima izgrađene crkve Gračanica i Ljeviška, ali nema detalja za slučajeve Dečana i Patrijaršije. Ovaj propust je posebno upadljiv u pogledu Dečana, jer dr Muhadri naglašava da je ta crkva bila „rekonstruisana a ne izgrađena“ od strane srpskog kneza koji je njen ktitor.
 

Ali čak i u slučaju crkava Gračanice i Ljeviške, za koje postoje dokazi o ranijim temeljima, jednačina dr Muhadrija, da je starija zgrada isto što katoličko-albanska zgrada (tvrdnje 2–3) deluje klimavo, u odsustvu dodatnih dokaza. U datom periodu, raskol između katoličanstva i pravoslavlja još uvek se nije dogodio; identiteti poput „srpskog“ i „albanskog“ bili su daleko manje jasni nego što su postali usponom nacionalizma, u 19. veku; a pripadnosti su bile kolebljivije (kao što znamo, obe vojske koje su vodile bitku iz 1389. godine unajmljivala je i „Srbe“ i „Albance“).

Tvrdnju 4 opovrgava i samo dr Muhadrijevo pominjanje crkava koje su srpski župani sagradili u Raškoj tokom ranog 13. veka, poput Studenice ili Sopoćana. Stoga otpada i peta tvrdnja. A što se tiče šeste, možemo li zaista projektovati poreklo, jezik, etničku pripadnost ili veroispovest arhitekte koji je projektovao crkvu u Dečanima na tu zgradu? Zimsku palatu u Sankt Peterburgu i delove Кremlja, na primer, dizajnirali su italijanski arhitekti, ali one zato nisu ništa manje ruske.

Sedma tvrdnja je samo hipoteza i nije jedina koja je mogla biti iskreirana. Nije nemoguća, naravno, ali ponašanje onih kosovskih Albanaca koji su 2004. godine napali te spomenike i još uvek povremeno iskazuju neprijateljstvo prema njima, teško da je podržava. Dr Muhadri je možda mogao kaže da nešto više o ovoj očiglednoj kontradikciji.
 

* Кoha Ditore je 26. septembra objavila članak koji ste upravo pročitali. Naporedo sa njim, objavili su i jedan dugačak i prilično polemičan odgovor (nepotpisan i stoga pripisiv uredniku). Evo mog odgovora.

Moj članak se sastoji iz tri dela: konteksta; glavnih argumenata; iznetih sumnji. Koha Ditore se bavi samo ovim poslednjim, i to samo jednom od njih. Nema reakcije na moje osporavanje zaključaka dr Muhadrija, niti na moju kritiku njihovog izbora da tekstove objave. Stoga bi moj odgovor mogao ovde da se završi. Ali radije ću odgovoriti i na taj njihov jedan prigovor.

Protivno mojoj kritici prve tvrdnje dr Muhadrija, Кoha Ditore se poziva na literaturu u kojoj se navodi da su crkve u Patrijaršiji građene na temeljima starijih „zdanja“ (primetite ovu reč). To nije u suprotnosti sa onim što sam napisao, naime da „nisam našao naznake da su crkve u Dečanima i Patrijaršiji sagrađene na ranijim“ (naglasak dodat). Moje razumevanje je zapravo da, dok su zdanja koja leže ispod Gračanice i Leviške identifikovane kao hramovi, bazilike ili crkve, one koje leže ispod Patrijaršije (još uvek) nisu identifikovane: to su, dakle, zdanja, a ne crkve.

Ali, hajde da zamislimo da su u pitanju bile crkve. Tada bi moja kritika bila pogrešna. Ali da li bi ovo podržalo zaključke dr Muhadrija? Naravno da ne.
 

To je sve. Ostatak odgovora Кoha Ditore-a bavi se ili pitanjima koje ni dr Muhadri ni ja nismo pominjali, poput pljačke kosovskih muzeja 1998–99. godine, ili stavovima sa kojima se svi slažemo, poput onog da ispod crkve Ljeviška leži jedna koja joj prethodi.

Odgovor Кoha Ditore je zapravo jadikovka, što zapravo ukazuje na to da je zasnovanost ovog pitanja za njih manje važna nego odbrana zaključaka dr. Muhadrija (koji su neodrživi). Ovo nije dobar znak.

Štaviše, na kraju svog odgovora na moj tekst, oni pominju moje „strahove“ (a pominjao sam „bojazni“, koje su oni odlučili da preuveličavaju) da bi zaključci dr. Muhadrija mogli da ohrabre one koji gaje neprijateljstvo prema srpskoj zajednici. Ali oni ne kažu da su moji „strahovi“ preterani, niti da je sve pod kontrolom: jedino što kažu je bih više trebalo da se brinem zbog govora mržnje koji je zbog ove priče potekao iz srpskih medija. Ovo samo povećava moju zabrinutost.
 

Niti čitam srpske medije koji se bave govorom mržnje, niti vidim bilo kakvu svrhu da im kažem da je njihova antikosovska propaganda naučno neutemeljena. Obratio sam se Koha Ditori jer su to verodostojne novine. Ali njihov odgovor me je razočarao.

Piše: Andrea Lorenco Кapusela

Kapusela je bio na čelu ekonomske jedinice međunarodnog supervizora na Кosovu, Međunarodne civilne kancelarije, a zatim je u ime EU bio savetnik ministra ekonomije Moldavije. Autor je knjiga „Izgradnja države na Кosovu: Demokratija, korupcija i EU na Balkanu“ (Bloomsbury-IBTauris, 2015), „Politička ekonomija propadanja Italije“ (Oxford University Press, 2018), i „Declino. Una storia italiana“ (Luiss University Press, 2019).