Dan kada je pre četrdeset godina sve počelo

Aleksandar Dikić
Izvor: stanjestvari.com

Evo jutros se vraćam 40 godina unazad. Jedanaesti mart 1981, u mom sećanju vrlo karakterističan dan, a značajan i za jednu državu koja se raspala nakon pukotine koja je u njoj tog dana nastala.

Bio je to dan kada je moj omiljeni Partizan po prvi put gostovao u Prištini, zbog čega sam dobio tri neopravdana časa, jer razredna nije razumela koliko je taj događaj za mene bio važan pa sam odlučio da dođem tek na četvrti. Nakon škole, odlazim na čuveni prištinski korzo i družim se sa tadašnjim fudbalskim zvezdama: Vargom, Smajićem, Manceom, Čavom, Živkovićem… Čitav prvi tim Partizana mi se potpisao na plavu đačku bluzu, zbog čega sam bio glavni u školi do kraja godine.

Drugi događaj istog dana: sa korzoa krećem kući i iz studentskog centra preko puta, čujem neuobičajenu galamu. Vika, prevrtanje kontejnera, bacanje saksija sa prozora na ulicu… A onda skandiranje različito od onoga sa stadiona: „bashkim, bashkim” („ujedinjenje, ujedinjenje“). Prva besana noć u dugačkom višedecenijskom nizu besanih kosovskih noći, izazvanih povremenim jačim ili slabijim tenzijama, ali uvek u skladu sa kletvom: „Dabogda živeo u istorijskim vremenima.“

Ta noć je zaista bila istorijska. Nakon toga više ništa neće biti isto. To se osećalo u vazduhu, a to se i obistinilo. Pošto se o tome nije smelo pričati, javnost širom Jugoslavije (a Beograda naročito), šapatom je obaveštena da se radilo o pobuni u studentskoj menzi zbog loše hrane. Nas koji smo od rođenja živeli u ritmu kosovskih previranja, to nije moglo zavarati. Mi smo znali da se ne radi o nezaprženom pasulju, već o nečemu mnogo krupnijem. A kako smo mogli znati?

Tom događaju prethodilo je nekoliko događaja o kojima se u Jugoslaviji nije smelo govoriti kako se ne bi narušavalo bratstvo-jedinstvo.

Danas je lako pričati da je Kosovo Ustavom iz 1974. godine dobilo sve odlike državnosti. Tada to nije bilo lako. To su najbolje na koži osetili srpski intelektualci (uglavnom iz Metohije), koji su u svojoj naivnosti želeli da obaveste vrh SKJ i Broza o tome šta za državu znači Ustav 1974. Svi su osuđeni na drakonske kazne kao učesnici tzv. „Barskog kongresa“.

A da su bili u pravu, nije trebalo mnogo čekati i uveriti se. Kosovo nastavlja razvoj po svemu kao albanska država, i to u znatno boljem okruženju nego država Albanija. Na Kosovo se slivaju ogromne investicije, koje kontroliše samo kosovska vlast. Dakle, ne onaj ko daje pare, nego onaj ko ih uzima. Naglo se pojačava pritisak na Srbe, bilo institucionalni, bilo fizički, naročito po ruralnim sredinama. Pojačava se egzodus Srba koji spasavajući decu hrle ka Beogradu, Titogradu i drugim gradovima van Kosova.

Nakon samo četiri godine, 1978. godine se u čitavoj SFRJ obeležavala stota godišnjica Prizrenske lige. Godinu dana se pred našim očima, od „Triglava do Đevđelije“, otvoreno propagiralo albansko nacionalno jedinstvo, na grbači srpskog opstanka. Cele godine se po Kosovu i Metohiji rade predstave, priredbe, izložbe u čast albanske nacionalne ideje…

Situacija toliko izmiče kontroli da izaziva čak i Josipa Broza, inače kuma te kosovske državnosti, da nekoliko meseci pred smrt u jesen 1979. u Prištini ospe žestoke kritike, po sistemu „malo ste preterali“, na račun drugova Fadilja, Mahmuta, Džavida….

Broz ubrzo umire, ali glavni vektor kretanja na Kosovu nastavlja svoj pravac. Institucionalno, Kosovo više nema gotovo nikakve veze sa ostalim delovima SFRJ, osim što i dalje prima neverovatne svote novca kao „pomoć bratskih republika“, a posebno Srbije od Raške do Dorćola.  Institucionalno da, jer tu je vlast, tu je zastava, tu su obrazovne institucije integrisane sa onima u Albaniji, ali treba nešto uraditi na terenu, na ulici, da se vidi.

I to se dešava nekoliko meseci nakon Broza. Naime u oktobru 1980. na utakmici Priština-Teteks, izbija nered na stadionu. Sudiju Srećkovića iz Kragujevca vijaju po svlačionicama sa sekirama u rukama, a u gradu nastaju prvi neredi. Prevrću se autobusi i automobili, nastaje haos. U medijima, širom SFRJ muk. Niko ne sme da napiše šta se desilo.

Godine 1981, 11. marta,  ulična se borba samo nastavlja, sa neskrivenim ciljem, sa zastavama republike Albanije, i sa pokličima Kosova-Republik (Kosovo-Republika) i „bashkim, bashkim” (Ujedinjenje, ujedinjenje). Iste 1981. se nastavlja pobunom 26. marta, te 1. i 2. aprila, kada nakon energične intervencije JNA pobuna prestaje.

Pobuna prestaje ali u vazduhu se oseća preteći elektricitet, uvodi se po prvi put „policijski čas“, nepoverenje i strah Srba jača. Ta preteća tišina na Kosovu je uvek bila siguran znak da će nešto strašno i ružno da se dogodi. I dogodilo se.

Drugog juna 1982. ubijen je u svom selu Samodreži („Kod bijele Samodreže crkve“) 22-godišnji Danilo Milinčić. Ubijen na svojoj njivi dok je čuvao krave. Strah već počinje da guši. Pa opet tišina, ona preteća.

A onda kao grom iz vedra neba puca vest oko koje već počinje neskriveno da se razlikuju stavovi „jedne neprincipijelne koalicije“, sa onim stavovima koje je imao, kako danas kažemo „srpski svet“. Naime 1. maja 1985. godine u gnjilanskom kraju dolazi do surovog  ranjavanja Đorđa Martinovića, koga nepoznati počinioci nabijaju na kolac na čijem je vrhu pivska boca. Slučaj preuzima tadašnji šef kontraobaveštajne službe SFRJ, Stane Dolanc. Da bi  se izbegla eventualna pobuna Srba, jer stanje postaje neizdrživo, plasira se verzija da je nesrećni Martinović sam sebe povredio.

Mediji iz Zagreba i Ljubljane žestoko promovišu ovu verziju, nasuprot beogradskim, i od tog časa počinje žestoki rat u informativnoj sferi koji kulminira tokom 90-ih, a nakon pojačanja koje Ljubljana, Zagreb i Priština dobijaju od moćnih medijskih sponzora sa zapada, dovodi i do poraza Beograda u tom ratu.

Svi kasniji događaji su bili samo borba za početne pozicije: političke, ekonomske, medijske… pred velike obračune 90-ih, za koje se znalo da će uslediti.

Nije zgoreg pomenuti da je Slobodan Milošević u jeku političkih, ekonomskih i medijskih trvenja, uspeo da ispravi ustavno-pravni nonsens iz 1974, ali iz mnogo razloga, što njegovim greškama što pritiscima sa strane, nije proces reintegracije doveo do kraja. Ipak, i do dana današnjeg Kosovo i Metohija ostali su deo ustavno-pravnog poretka Republike Srbije.

Takođe, možda nije zgoreg pomenuti da je Slobodan Milošević preminuo baš 11. marta (2006), nakon što je izručen Hagu 28. juna 2001.

Piše: Aleksandar B. Đikić