Raspad Jugoslavije započeo u studentskoj menzi - 40 godina od demonstracija na Kosovu

Milivoje Mihajlović
Izvor: KoSSev

Najvažniji događaj tog 11. marta 1981. godine u Prištini je bila prijateljska fudbalska utakmica Priština – Partizan. Pobedio je Partizan, ali domaći navijači se nisu ljutili, jer je jedini gol, koji je doneo pobedu beogradskom Partizanu, postigao Dževat Prekazi. Niko nije slutio da će tog sunčanog 11. marta, pre 40 godina, u Prištini početi raspad Jugoslavije, nepunih godinu dana od smrti jugoslovenskog komunističkog lidera Josipa Broza Tita.

Nekoliko polupanih tanjira u Studentskoj menzi "isteralo" je na ulice više stotina studenata koji su oko 21 sat prodefilovali centrom grada, ulicom Maršala Tita, izvikujući parole kojima su tražili bolje uslove u studentskom gradu. 

Ubrzo su sve sporedne ulice blokirale grupe policajaca pod šlemovima. Zbunjeni redovni posetioci su užurbano nestali sa prištinskog korzoa, a “dijalog” policije i demonstranata okončan je oko 5 sati ujutru, uz pomoć suzavca, pendreka, kamenica i nekoliko pucnjeva. 

Vidno uzbuđeni oficir JNA je te večeri utrčao u fiskulturnu salu "Doma armije" u centru Prištine, prekinuo trening na kojem je bilo pedesetak karatista, rekao nam da se brzo spakujemo i krenemo kućama. Glavna ulica je bila puna demonstranata i policije. 

"Ima dosta povređenih i studenata i policajaca. Dvojica policajaca su povređena. Na jednog je pucano iz pištolja, a jedan je pogođen kamenom u oko. Ima i uhapšenih", rekao mi je ujutru komšija policajac koji je učestvovao u sukobima. U medijima nije bilo vesti. O tom događaju se u Prištini narednih dana samo šaputalo. 

Ispod te tišine, napetost na fakultetima i u srednjim školama je ključala. Identifikovano je, kako se kasnije tvrdilo, oko 100 učesnika i organizatora protesta, od kojih je 80 bilo sa Kosova, a 20 studenata iz inostranstva (uglavnom iz Albanije). 

Nekoliko dana kasnije, 16. marta, zapaljen je konak manastira Pećka patrijaršija u kojem su izgorele vredne knjige i ikone. 

Spirala nasilja nastavljena je 25. marta u Prizrenu, gde su učenici kamenovali Učiteljsku školu, a u Suvoj Reci su srednjoškolci gađali kamenicama policijske snage i povredili jednog policajca. 

Sutradan, 26. marta, skoro hiljadu studenata je iz studentskog grada krenulo ka centru Prištine, na ulice je izašlo nekoliko stotina srednjoškolaca. U centru grada je organizovan doček Štafete mladosti, prve posle Titove smrti. Demonstranti su nosili Titove fotografije i sukobili se jakim policijskim snagama na nekoliko mesta u gradu. 

Bilans: povređeno 32 učesnika demonstracija i 12 policajaca, uhapšeno 200 učesnika protesta, a u pritvoru zadržano njih 20. Sutradan su studenti Ekonomskog, Pravnog i Prirodno-matematičkog fakulteta bojkotovali nastavu. 

Najmasovnije demonstracije su bile 1. i 2. aprila u svim većim gradovima na Kosovu. 

U Prištini su se protestima studenata pridružili i radnici Fabrike amortizera, Građevinskog kombinata “Ramiz Sadiku” i Elektroprivrede Kosova. Toga dana se prvi put čula parola "Kosovo republika", kao i parole "Trepča radi – Beograd se gradi", "Živeo Adem Demaći", "Živeo Enver Hodža", "Mi smo deca Skenderbega i vojnici Envera Hodže"… Policija je procenila da je bilo oko 4000 učesnika protesta u Prištini. Jake policijske snage, predvođene Specijalnom jedinicom Saveznog SUP-a (Sekretarijat unutrašnjih poslova) su u ta dva dana razbijale demonstracije. Grad se kupao u suzavcu. 

Prema zvaničnim podacima u sukobima je poginulo osam učesnika protesta i jedan policajac. Povređeno je 130 demonstranata (55 iz vatrenog oružja) i 135 policajaca. 

Razni izvori navode da je bilo mnogo više stradalih u nemirima. 

U Prištini, u samom centru grada, između Ekonomskog i starog Tehničkog fakulteta poginula su četiri srednjoškolca, među njima Naser Hajrizi i Aslan Pireva, učenici tehničke škole.

Toga dana sam dežurao na svom fakultetu (Filozofski fakultet u Prištini) oko kojeg su bili žestoki sukobi policije sa demonstrantima. Policija je potisnula grupu od oko dve stotine demonstranata i oni su se okupili ispred fakulteta, dok su glavnom ulicom defilovali tenkovi Vojske Jugoslavije. Cev jednog tenka je u jednom trenutku počela da se okreće prema fakultetu i studenti su pobegli u zgradu. Dekan dr Fehmi Agani (kasnije glavni ideolog stranke Ibrahima Rugove, Demokratskog saveza Kosova) mi je rekao da skinem crvenu traku (dežurni studenti na fakultetima su nosili crvene trake oko rukava) i da ga sačekam u kabinetu. On je uspeo da smiri studente koji su se potom razišli.

Profesor Agani, jedan od najboljih političara među kosovskim Albancima (na specifičan način je pripadao Praksisovoj školi) bio je uvek glas razuma inače smiren i vedar, bio je uplašen. 

Toga dana je uveden policijski čas koji je trajao od 20 sati do pet ujutru u Prištini, Podujevu, Lipljanu, Vučitrnu, Kosovskoj Mitrovici i Glogovcu i zabranjeno okupljanje više od pet ljudi na javnim mestima. 

Stizale su vesti da su na nekim pravoslavnim grobljima uništavani spomenici, da su polupani mnogi izlozi prodavnica i benzinskih pumpi u celoj pokrajini. Zapaljeno je 12 policijskih automobila, izgorela je i jedna srpska kuća. 

Kosovo_demonstracije2

Kosovo je bilo pod potpunom policijskom kontrolom, ali su danima posle toga stizale vesti o manjim demonstracijama u gotovo svim gradovima. Tada su se pričale legende o “saveznim specijalnim jedinicama” čiji komandant Slovenac, Franc Kosin, je na neki način postao legenda. 

Tokom opsade kuće u selu Prekaz u Drenici u oružanom sukobu ubijena su četiri policajca, a tri su ranjena. Poginula su dva Albanca sa kojima se sukobila policija. 

Savez komunista je ove demonstracije okvalifikovao kao iredentističke i kao kontrarevoluciju. 

Albanski političari sa Kosova su prvi osuđivali demonstracije.

Jugoslovenski opredeljen mladi političar Azem Vlasi je izjavio da “oni ne traže slobodu, već staljinizam i enverizam”. U sličnom tonu su govorili komunistički lideri Fadilj Hodža i Džavid Nimani. Kosovski komunisti su brzo prineli prvu političku žrtvu – to je bio tada najpopularniji Albanac, vođa kosovskih komunista – Mahmut Bakali. Kasnije sam, iz razgovora sa Bakalijem, shvatio da on nije imao nikakve veze sa organizovanjem protesta, da je bio vrlo blizak sa Titom i da je verovao u Jugoslaviju i značajno doprineo izgradnji i razvoju Kosova. 

Komunistička partija je, smatrajući da je još uvek jaka, krenula u oštru akciju protiv, kako su govorili, kontrarevolucije. U revolucionarnom maniru, komunisti su “ljutu ranu lečili ljutom travom”. Kosovski komunisti su sve optužbe usmeravali ka Albaniji, čiji je lider Enver Hodža u to vreme bio već bolestan. Tvrdili su da su “nemili događaji” plod indoktrinacije iz Abanije, jer su na prištinskom univerzitetu predavali brojni profesori sa univerziteta u Tirani. Došlo je do novog zaoštravanja na relaciji Jugoslavija – Albanija. U Tirani je kamenovana jugoslovenska ambasada. 

Demonstracije su pomno pratile ambasade zapadnih zemalja. U britanskim arhivama je pronađeno preko 500 dokumenata, izveštaja i analiza događaja na Kosovu, označenih kao “strogo poverljivi”. London je, vidi se iz tih izveštaja, u to vreme imao prijateljski odnos prema Jugoslaviji, ali je predvideo raspad zemlje i isticao da je na protestima “traženo ujedinjenje sa Albanijom”. Zapad je tražio dokaze o umešanosti Sovjetskog saveza u organizaciju protesta na Kosovu. Neki kosovski istoričari i danas tvrde da je proteste organizovala albanska tajna služba “Sigurimi” i tadašnji šef policije Albanije, Mehmet Šehu, u sadejstvu sa “jugoslovenskim generalima proruske orijentacije, kako bi isprovocirali intervenciju Sovjetskog saveza i očuvali komunizam na Balkanu”.

Ekonomija je bila paralisana štrajkovima, posebno tihim štrajkom ( zanimljiv je primer Trepčinih rudnika, tamo su bila obustavljena rudarska istraživanja, pa je ruda iskopavana nasumično, što je uslovilo da se procenat metala u rudi smanji 3 – 4 odsto na 1,5 odsto, a to je dvostruko povećavalo troškove prerade rude).

Proces iseljavanja srpskog i crnogorskog stanovništva je te godine dostigao maksimum. Strah od nemira je pokrenuo porodice ka severu, u mirnije krajeve – u centralnu Srbiju. Bio je to politički zemljotres čiju snagu i efekte tadašnje rukovodstvo Jugoslavije nije dobro procenilo. 

Na prvim sudskim procesima protiv učesnika i organizatora demonstracija osuđeno je njih 232 – 61 student, 55 radnika, 35 nastavnika, 44 učenika, 14 novinara, pravnika…

U Okružnom sudu u Prištini, 10. jula 1982. godine, na po 15 godina zatvora su osuđeni : Jakup Krasnići, Gani Sulja i Hidajet Hiseni. Na 12 godina su osuđeni Mehmet Hajrizi, Berat Ljuža, Nezir Mirtaj… Među osuđenima su bili Azem Sulja, Šerafedin Beriša…

U drugim sudskim procesima ( tužioci i sudije su bili uglavnom Albanci – to je bio stil komunista – da “svoji sude svojima”) na višegodišnje zatvorske kazne su osuđivani dečaci i zbog ispisivanja parole KR ( Kosovo Republika) na asfaltu. 

Jedina partija je, verovatno nesvesno, na tim procesima stvarala neprijatelje. 

Danas, 40 godina kasnije, nekoliko ljudi sa spiska prvooptuženih u tom procesu, na čelu sa Jakupom Krasnićijem… seda na optuženičku klupu u Hagu i sudi im se za ratne zločine počinjene na Kosovu 1999. i 2000. godine. Tako je, na čudan način, zatvoren krug od četiri decenije. 

Procenjuje se da je od 1981. do 1991. godine u nemirima na Kosovu poginulo više od 90 Albanaca, da je nekoliko hiljada uhapšeno, 1500 okrivljeno za politički kriminal, a 4.500 za prekršaje tokom protesta. 

Tvrdi se da se sa Kosova, u tom periodu, odselilo više desetina hiljada Srba i Crnogoraca. 

Demonstracije u martu 1981. godine su prvi i najozbiljniji udarac i Savezu komunista i Jugoslaviji. Ti događaji su ponovo otvorili albansko pitanje koje je dugo sklanjano pod tepih.

Tada je nastala promena u, kako tvrde neki analitičari, “strateškoj albanskoj misli”. Kosovske demonstracije su u medijskom smislu bile prekretnica da se simpatije zapadne javnosti okrenu prema Albancima. I taj trend i dalje traje. 

Od marta 1981. do danas Kosovo je bilo poprište mnogih dramatičnih događaja. Poginulo je više od deset hiljada ljudi, za 1.700 se još uvek traga, a preko 200.000 ljudi nije vraćeno na svoja ognjišta, NATO je bombardovao Jugoslaviju, desetine hiljada kuća je spaljeno.

U međuvremenu Jugoslavija se raspala u krvi. Mnogo zla su Srbi i Albanci pričinili jedni drugima.

A sve je počelo u Studentskoj menzi, zbog hladne supe i pasulja.

Piše:  Milivoje Mihajlović, novinar

Ja
11. Mart 2021.
U stvarnosti je zelja albanije sto godinama pokusavaju godinama to je istina !!!!!!