Dijalog, a ne kapitulacija

Dragomir Anđelković
Izvor: Medija centar Beograd

Vlast nikada nije ni nejasno, a kamoli jasno, progovorila o razgraničenju koje je navodno gurala. To nije učinio ni veliki deo opozicije. Ostaje nam najmanje loše, u nekoj varijanti i prihvatljivo rešenje. To je podela Kosova. Ona bi morala da bude sveobuhvatna tj. da obuvati sve zone sa većinskim srpskim stanovništvom kao i naše ključne manastire.

Srpski mediji ovih dana se intenzivno bave ultimatumom koji će, navodno, Brisel uskoro uručiti Srbiji. Kako kažu, od nas će EU tražiti priznanje Kosova te da omogućimo Prištini članstvo u UN. No, kada se dublje sagledaju sadržaji prilično sličnih članaka i TV priloga u raznim sredstvima informisanja, vidimo da su naslovi, podnaslovi, uvodi i udarne vesti - iskrivljeni, odnosno prekomerno napumpani. Zapravo, radi se o tome da se očekuje da Beogradu u narednom periodu od strane EU struktura bude predočen „nacrt sveobuhvatnog sporazuma“. On bi podrazumevao naše de fakto a ne de jure priznanje Kosova.

Šingerova repriza

Šta je tu novo? Baš ništa osim ako sadašnji oficijelni Beograd pristane na kapitulaciju. Berlin od početka insistira na tzv. Išingerovom modelu rešavanja kosovskog problema a Srbija ga, uz sve prekomerne ustupke, do sada ipak nije prihvatila. Taj model podrazumeva da Beograd prihvati da se prema svojoj secesionističkoj pokrajini u svakom pogledu ponaša kao prema punopravnoj državi. Naš tretman Kosova morao bi da bude isti kao kada se radi o Bugarskoj ili Mađarskoj ali ne bismo morali formalno, dok sami ne procenimo da je za to došao trenutak, da ga priznamo. No, podrazumeva se da bi ono ušlo u UN.

Kao što se ne protivimo članstvu na primer Crne Gore u krovnoj međunarodnoj organizaciji, to ne bismo smeli da činimo ni u slučaju Kosova. Berlin je u stanju da svoj stav nametne kao noseći u EU tj. da on postne potka briselske pozicije, ali ipak ne i da ponaosob prisili sve članice Unije da usvoje sve što želi. Iako je Brisel umnogome maskirani Berlin, Slovačka ili Kipar nisu, i ne moraju, da priznaju lažnu nezavisnost Prištine. Stoga EU ni od Srbije ne može da traži de jure priznanje Kosova, ali de fakto već godinama Nemačka zahteva (što je umnogome nametnula i većini članica EU koje formalno nisu priznale Kosovo).

Sa takvim delovanjem je, kao što rekoh,  Berlin počeo i pre donošenja secesionističkog akta od strane Prištine 2008. te je nastavio u narednom periodu sve do danas. U skladu sa tim ono što se u nizu naših medija sada pompezno najavljuje nije niša novo već je samo deo pripreme javnosti za nešto što će, kako valjda očekuju oni koji su pokrenuli pomenutu kampanju, kasnije uslediti. Šta je to, ostaje nam da vidimo. Ali pretpostavljam da se radi o nekom modelu „Išinger plus“, koji bi trebalo da deluje povoljnije spram Išingera minus“ (medijsko poigravanje sa de jure priznanjem, koje startno čitav aranžman našoj javnosti treba da učini užasnim a onda njegovu „korekciju“ spasonosno iako je i dalje „rešenje“ grozno).

Vrste razgraničenja

Kako god bilo, Išingerov model u kojoj bilo varijanti za nas je loš. Srbija bi u slučaju da na njega pristane, suštinski prihvatila da je Kosovo u sadašnjim granicama država! To „rešenje“ je gore i od srpsko-albanskog razgraničenja ako se pod njim podrazumeva podela Kosova. No, i od Išingerovog paketa je lošija razmena teritorija. Srbija u tom slučaju ne samo što bi ponižavajuće menjala svoje delimično oteto (sever Kosova nije otet u potpunosti) za svoje koje u potpunosti kontroliše (jugozapadne delove centralne Srbije), već bi i generalno otvorila pitanje teritorijalnog integriteta ostatka Srbije. Kosovo je sada poseban slučaj definisan Rezolucijom 1244.

Taj deo naše teritorije NATO je okupirao 1999. ali ipak otmicu nije mogao da legalizuje. Zato promoteri albanskog separatizma moraju da pregovaraju sa nama. Da nije tako od nas ne bi tražili de fakto priznanje Kosova. Prihvatanjem koncepta razmene teritorije Srbija bi prizvala velike nevolje. Pre ili kasnije bilo bi otvoreno mađarsko pitanje na severu Vojvodine, tzv. bošnjačko u Raškoj oblasti, bugarsko u istočnom pograničnom pojasu. I to možda nije sve. Otuda, razmena teritorija je gora opcija od Išingerovog de faktor priznanja Kosova.

Tu se radi o dva zla od kojih je jedno veće jer sadrži veliki rizik od širenja požara po celoj Srbiji, ali i ono manje je gotovo fatalno za srpske nacionalne interese i zato neprihvatljivo svakome kome je do njih iole stalo. Izgubili bismo celo Kosova a ništa ne bismo dobili. Ostaje nam najmanje loše, u nekoj varijanti i prihvatljivo rešenje. To je podela Kosova.

Ona bi morala da bude sveobuhvatna tj. da obuvati sve zone sa većinskim srpskim stanovništvom kao i naše ključne manastire. I tu nije kraj. Kao što imamo „Išinger minus“ i „Išinger plus“, tako imamo i „podelu minus“ i „podelu plus“. Tu je, da pojasnim, kao i u prvom slučaju plus nama u prilog. Samo što je tu stvarno tako dok se u prvom slučaju radi o prevari. „Podela plus“ podrazumeva insistiranje na pravu Republike Srpske na samoopredeljenje. Neko će reći – to nije realno. Možda je tako ali ne znači da pre ili kasnije neće biti realno. Pregovarajmo da nešto dobijemo a ne da samo mnogo toga gubimo. Čemu takvi pregovori?

Srpsko pitanje

Ako već treba da rešavamo otvorena pitanja na Balkanu, da to onda i radimo. Zašto da rešavamo samo albansko pitanje? Valjda nam je srpsko važnije. Da li u ovom momentu možemo da ga rešimo? Verovatno ne. Ali zašto bi onda bilo realno da Srbija digne ruke od Kosova? Ovdašnji lobisti u prilog prihvatanja lažne nezavisnosti Prištine u ovoj ili onoj formi, kažu „Albanci nikada neće pristati da žive u sastavu Srbije“. OK. Shvatili smo. Ali zašto bi Srbi pristali da jednostrano zadovolje albanske ili bilo čije druge apetite na uštrb svojih interesa?

Lako je dogovarati se ako jedna strana pristane na bilo šta. Ali da li je normalno da tako postupamo? To nije kompromis. Tu se radi o zlostavljanju Srbije i Srba. Strašno je kada tako nešto zagovaraju ljudi od uticaja na javnoj sceni Srbije. Pri tome oni se ne bore „objektivno“ za neko fer rešenje već za grubo žrtvovanje srpskih interesa radi zadovoljavanja tuđih velikodržavnih i šovinističkih pretenzija.

Na to niko u Srbiji nema pravo, što ne znači da i mi treba da budemo nerealni i nefleksibilni. Naprotiv. Zato i podržavam pravi dijalog ali on nije isto što i kapitulacija. On je put ka istinskom kompromisu. Možda tim putem nećemo moći da idemo brzo, možda ćemo neko vreme morati i da stojimo u mestu, ali to sve nije razlog da od njega odustanemo, kao ni da se predamo i pristanemo na lažni kompromis koji je zapravo kapitulacija Srbije.

Albanci bez zazora traže Veliku Albaniju. Nemci normalizaciju odnosa na način koji njima odgovara. Da dalje ne nabrajam. Samo nije jasno šta traži oficijelna Srbija.

Dobro je što nije za status kvo jer on znači trajno prihvatanje okupacije Kosova. Ali za šta je? Delovalo je da zagovara albansko-srpsko razgraničenje. Onda je odustala i od te priče jer nju navodno narod ne želi. Međutim, građanima Srbije nije bilo predočeno ni o kakvom vidu razgraničenja se radi, a kamoli da ih je neko pitao da li ga žele. Podelu, ako se tu ne radi tek o bacanju mrvica Srbima, možda bi oni i prihvatili. Razmenu, uveren sam da ne bi. Ali vlast nikada nije ni nejasno, a kamoli jasno, progovorila o razgraničenju koje je navodno gurala. To nije učinio ni veliki deo opozicije. Nejasno je šta tu predlaže kao rešenje. Sve je na raznim stranama bilo i ostalo zbunjujuće i površno. 

Racionalna politika

Tako nikuda nećemo stići. Umesto manipulacija i poigravanjem Kosovom od vlasti do opozicije, od tzv. ultrapatriotske do antinacionalne društvene sfere, nama treba ozbiljan unutrašnji dijalog o Kosovu. Šta je bilo, bilo je. Da probamo ponovo bez laži i prevare, bez međusobnog optuživanja i etiketiranja, već sa iskrenom namerom da dođemo do platforme sa kojom bi Srbija mogla da nastupi u domenu spoljnog dijaloga. Da prvo pokušamo da definišemo čemu u vezi sa Kosovom i generalno rešavanjem srpskog pitanja težimo, pa onda sa tim da nastupio. Pa šta bude i kada bude. Nismo ni prava, ni poslednja generacija Srba. A ni kosovski problem  nije nastao juče.

I još nešto. Demagoški se stvara utisak da ako brzo rešimo kosovsko pitanje osiguraćemo bolju budućnost naciji. Koješta. Tako su nas ubeđivali da čim isporučimo Karadžića i Mladića tzv. Haškom tribunalu (a zapravo geopolitičkom instrumentu onih koji su na nas izvršili agresiju) otvaraju nam se kapije EU pa ubrzano krećemo da se spuštamo u nekakvu evropsku rajsku dolinu. Da li smo u nju stigli? Niko nam ni danas ne garantuje da će nam procvetati ruže i ako prihvatimo Išingerov model ili na neki drugi način dignemo ruke od Kosova. Da nam i garantuju neku materijalnu kompenzaciju zar bismo imali pravo na kapitulaciju? Kamoli ovako. Što ne znači da treba da robujemo statusu kvo. Naprotiv!

Status kvo je zalaganje za produžetak okupacije celog Kosova. Nikome nacionalno opredeljenom to ne odgovara. Ali pokušajmo racionalno i odmereno da menjamo stvari da bi nam bilo bolje a ne da nam bude još gore. Od stanja okupacije Kosova gora je legalizacija otmice. Dijalog nije maska za totalnu kapitulaciju već put ka istinskog kompromisu. Za njega, u meri u kojoj je to moguće, treba da se borimo, a ne da se prepustimo tuđim zlim namerama ili ovdašnjim političkim lažima raznih boja i nijansi.

Piše: Dragomir Anđelković - istoričar

Autorski tekst za Demostat

Bokojoker
30. Jul 2020.
Podržavam. Samo pravedna podela dolazi u obzir
Gjimi
30. Jul 2020.
Samo vi sanjate sa koloritom nikad vise na kosovo a sve druge priqa samo za unutrasnie politike normalno je to treba da kaze nesto