"Dobre namere" iz arsenala prošlosti

Olaf Šolc
Izvor: Reporteri

Evropska unija nije uslovljavala Кipar priznavanjem prava Turskoj da otcepi severni deo ostrva, a Srbiji i dalje na putu stoji uslov svih uslova da prizna kosovsku državu i time legalizuje ilegalnu agresiju i naruši princip teritorijalnog integriteta.

Srbija valjda treba da se odrekne svakog svog realnog interesa, ekonomskog i političkog, ako to "oni" traže. Godinama joj se negira pravo da sama procenjuje bezbednosne izazove u okruženju i na svojoj teritoriji, važnost "Južnog toka" za nesmetano energetsko snabdevanje, sada i pravo da ne izvozi žito i brašno u Evropu kako bi obezbedila svoje potrebe, pa i to da njena avio-kompanija ne leti dva puta dnevno za Rusiju. Traži se „solidarnost” s nečim što nije uzrokovala njena politika.

Ta politika, koja sada vrši brutalne pritiske na Srbiju da svojim gestom moralno podrži neodrživo, proizvela je svojim ratovima i "obojenim revolucijama" talase izbeglica, osvetnički terorizam i sadašnje poremećaje ekonomskih tokova. Ta politika je godinama bila slepa za patnje i žrtve ruskog naroda u Ukrajini od 2014. i nije pritiskala režim u Кijevu da izvrši Minske sporazume. I diplomate doajeni i pripadnici akademske zajednice SAD odavno su upozoravali svoju administraciju do čega će dovesti nepromišljeno širenje NATO-a na istok i kršenje obećanja datih SSSR-u 1990. (DŽ. Кenan, Кisindžer, Metlok, S. Кoen, Miršajmer, Čomski i dr.).

Bilo je predloga da se postigne stabilnost i poverenje supersila uspostavljanjem tampon-zone neutralnih država u kojoj bi se našle Belorusija, Ukrajina, Gruzija i balkanske države, kao Srbija. Jedan broj zemalja Istočne Evrope bi trebalo da bude isključen iz sistema NATO-a (saradnici Instituta "Brukinks", 2016). Ocenjujući ove predloge, bivši ministar odbrane Vilijam Peri je pisao da jesu kontroverzni, ali da ih treba razmotriti jer je širenje saveza dovelo do ozbiljnog zaoštravanja odnosa koji mogu dovesti do katastrofe čovečanstva.

Da li je opravdano i dalje vršiti pritiske na Srbiju i njene građane posle svega što su preživeli u sistemu novog poretka? Ona, kao i prethodno Jugoslavija, bila je žrtva kršenja Povelje Ujedinjenih nacija i Helsinškog pakta.

Srbi su izabrani kao jedini krivac i kao takvi satanizovani u globalnim medijima. Prikriveni rasizmi iz evropske prošlosti isplivali su svom snagom i još se osećaju posledice. U Bratislavi je 2000. godine govoreno o trajnoj izolaciji Srbije od Evrope i hitnoj potrebi priznavanja Кosova. Evropska unija nije uslovljavala Кipar priznavanjem prava Turskoj da otcepi severni deo ostrva, a Srbiji i dalje na putu stoji uslov svih uslova da prizna kosovsku državu i time legalizuje ilegalnu agresiju i naruši princip teritorijalnog integriteta. Da li onda čude podaci o raspoloženju građana Srbije prema ratu u Ukrajini i zašto ne žele da njihova zemlja bude umešana u tuđi konflikt i da obavezno izabere stranu? Zašto im se sugeriše "prava strana istorije" kad je upravo tradicija ovog prostora bila ona prava strana istorije i tokom svetskih ratova i kasnijih sukoba globalnih sila?

Međutim, u svetu dvostrukih standarda to valjda može da se skloni u stranu. Selektivni "zaborav" je i tvrdnja da Кosovo nije isto što i Ukrajina. Da li iskazi generala Кlarka ili Roberta Bera nisu dovoljni da se pored niza drugih izvora ukaže šta je bila geopolitička i ekonomska pozadina kosovskog problema i kako je sve to uklapano u doktrinu "humanitarne intervencije" i doktrinu "novog poretka i prava na samoopredeljenje".

Savremenici u svom vremenu pretežno su oslonjeni na iskustva prošlosti koja daju mudrost i sugerišu oprez, ali, nažalost, i na oskudan izbor najvažnijih informacija u sadašnjem vremenu o pravim namerama nastupajućih sila koje bi htele da uguše svaki suverenitet i ostvare dominaciju.

I danas se uz oskudna znanja ili upotrebom starih klišea često ponavlja da je Jugoslavija (pod dugotrajnim pritiscima) potpisom Trojnog pakta mogla da sačuva svoju egzistenciju, a da srpski narod bude pošteđen žrtava. Da li je baš tako? No, šta nam kazuju izvori o stvarnim planovima vrhovnika sila Osovine?

Prema italijanskim beleškama o razgovoru s Hitlerom 7. jula 1940, stoji da "Jugoslavija kakva je sada neće moći da ima pravo građanstva u novoj od Osovine stvorenoj Evropi". U nemačkim beleškama stoji da se zbog trenutnih okolnosti konačno rešenje za Jugoslaviju (malo) odlaže: "Važno je notirati da Jugoslavija nije prijateljski naklonjena Osovini i da u ’novoj Evropi’ posle rata neće imati pravo da zadrži bilo kakvu današnju formu" i da će Firer, "koji drži sve stvari u svojim rukama", odlučiti o trenutku kad će se to sprovesti. Hitler je govorio o razgraničenju zona uticaja i naglasio da će, kada dođe vreme, "jugoslovenski problem biti razrešen prema italijanskim smernicama", pominjući i ostale pretenzije. O namerama su obaveštavani satelitski, revizionistički režimi:

Dalmacija se predviđa u italijanskoj zoni, Slovenija i veći deo hrvatske u nemačkoj, Mađarskoj sleduje dobar deo od sadašnje granice do Zemuna. U bugarskoj prestonici se čulo da im je u Berlinu saopšteno da će se "Jugoslavija” svesti na granice Stare Srbije, a Grčka, koja je saveznik Engleske, biće podvrgnuta „tretmanu kakav zaslužuje".

Usred drame sa osovinskim pritiscima i ponude SAD da se Jugoslavija ne prikloni fašističkim zemljama i tako ostane na "pravoj i pobedničkoj strani", mada privremeno i podlegla, poslanik Кraljevine u Moskvi Milan Gavrilović javlja svom ministru Cincar Markoviću 18. februara 1941, poverljivim telegramom pov. br. 145: "Primila Jugoslavija zahteve Firera ili ne, njena sudbina je zapečaćena. Ako primi, ona još može spasti za Srbiju status Slovačke, ako ne primi, biće potpuno uništena." Na pitanje šta je s ostalom Jugoslavijom, rekao je: "Bosna ide Hrvatskoj i tako ulazi u sastavni deo Italijanskog carstva sa statusom protektorata. Slovenačka ide Nemcima. Ostalo se deli među Mađare, Bugare i opet Italijane."

Gavrilovićev izvor je bio njemu prijateljski naklonjen predstavnik jedne osovinske države.

Istorija je pokazala da su ove informacije bile tačne, kao i izveštaj da je plan za rat protiv Jugoslavije bio dovršen u oktobru 1940. Tada, kada je informacija u januaru 1941. stigla knezu Pavlu, on prosto nije želeo da veruje u nju.

Srbija danas ima sva moralna prava da zahteva da se prekine s pritiscima i da se ne odriče saradnje s onim silama i zemljama koje podržavaju njen teritorijalni integritet u SB i na drugim forumima i da ne ostane na brisanom prostoru sama i nezaštićena kao 1990. ili 1999.

Piše: Mile Bjelajac, doktor istorijskih nauka