Donja Brnjica neće postati Nagorno Karabah

Orhan Dragaš
Izvor: Danas, privatna arhiva

Roditelje dece iz Donje Brnjice ne zanima zašto Evropska unija u poslednje vreme češće otkazuje pregovaračke runde, nego što ih održava.

Niti ih interesuje zašto se Brisel i Vašington utrkuju u tome ko će da preuzme glavnu reč u dijalogu Beograda i Prištini i koju će korist iz toga izvući. I ne treba da ih zanima. Oni samo hoće da ne brinu za svoju decu kada odu u školsko dvorište da u igri provedu lepe dane miholjskog leta. Da li traže previše?

Šok i strah koji su oni pretrpeli ne sme da bude ničija stvarnost, nikome to više ne bi smelo da se dogodi. Ali, i oni i svi drugi Srbi na Kosovu dobro znaju da Donja Brnjica može da se ponovi bilo gde i bilo kada. Odavno su propuštene prilike da se ovakvi i slični potezi ekstremista zauvek zaustave. To, nažalost, najbolje znaju porodice poginulih iz autobusa Niš-ekspresa u eksploziji kod Podujeva, porodice žetelaca iz Starog Grackog, roditelji ubijene dece iz Goraždevca, svi oni koji već dve decenije zatiču srušene grobove svojih bližnjih, kada ih obilaze na zadušnice… Sve ove i mnoge druge tragedije kosovskih Srba ostale su nerazjašnjene do danas, protekle su godine, a ubice i rušitelji su i dalje na slobodi.

Kosovska stvarnost, a naročito život kosovskih Srba izgledaće ovako svake sledeće godine, ako ne bude dugotrajnog, kompromisnog sporazuma Srba i Albanaca, kojim će urediti svoje odnose. Svaki dan bez dogovora biće dan strepnje i rizika za svakog kosovskog Srbina.

Međunarodne civilne i vojne snage, koje upravljaju Kosovom duže od dve decenije, ne mogu ili ne žele da donesu mir i spokoj srpskoj zajednici. Međunarodna policija i pravosudje, koji su pod okriljem EU, neefikasan su i spor aparat za zaštitu bazičnih ljudskih prava srpske manjine, prava na kretanje, osnovnu bezbednost i mir. Previše dugo već traje ovaj model, često uzdrmavan optužbama za korupciju da bi mu se dala šansa da se i ubuduće brine o miru i bezbednosti na Kosovu.

Suštinski mir može da donese samo pošten kompromis i jasno razgraničene obaveze svake strane da se bezbednost i uslovi za normalan život srpske zajednice postave zaista na prvo mesto. U suprotnom, Kosovo se nimalo neće razlikovati od bilo kog drugog, takozvanog zamrznutog konflikta, u svetu. Pa i ovog između Jermenije i Azerbejdžana, čiju eksploziju gledamo već nedelju dana, dok „veliki svet“ prebrojava žrtve na obe strane i izdaje saopštenja u kojima poziva na mir i uzdržanost.

Ko može da garantuje da se Kosovo, ovakvo kakvo je danas, jednog dana neće „odmrznuti“ i prerasti u pravi oružani sukob?

Znaju li to oni u Srbiji i širom sveta koji, imajući „Kosovo u srcu“, traže da se čeka neko bolje vreme, da se sa Albancima, Evropljanima i Amerikancima ništa ne dogovara, jer će nekada u budućnosti doći dan kada će Kosovo ponovo biti Srbija? Mogu li da uvere roditelje iz Donje Brnjice da je i za njih i njihove sinove najbolje da ostanu kod kuće i da čekaju to neko bolje vreme? Mogu li da im daju bilo kakvu garanciju da njihovo mesto jednog dana neće postati nalik nekom selu u Nagorno Karabahu? Ili ipak ne mogu to da urade, jer su obični šarlatani za koje je Kosovo samo velika mitska priča, za koje i dalje treba davati ljudske žrtve. Uključujući i dečije.

Srbija, konačno, i na sreću, želi da kosovska stvarnost bude drugačija, da sigurnost njenih ljudi na Kosovu bude neupitna. Srbija i njen predsednik Aleksandar Vučić dobro znaju da se to može postići isključivo u dogovoru sa Albancima i uz suglasnost Evrope i Amerike. Srbija i Vučić, pritom, žele taj dogovor što je pre moguće, dobro znajući da je samo u „zamrznutom“ Kosovu moguće da neko puca prema deci na igralištu. I da prođe nekažnjen.

U ime Srbije i kosovskih Srba, Vučić vodi pregovore tako da na Kosovo bude stavljena tačka kao na pitanje bezbednosti, ugroženosti ljudskih života i zatvorenosti u getu. To je hrabra i jedinstvena misija u koju se upustio jedan srpski lider. Dogovor o Kosovu nije bila zvanična srpska politika decenijama unazad i tragične rezultate osećamo i danas. Protiviti se ovoj velikoj promeni u srpskoj politici, znači protiviti se gradnji bezbednog prostora za život svih kosovskih Srba. Pucnjava i strah u Donjoj Brnjici obavezuju na još brže i još hrabrije traženje kompromisa i trajnog sporazuma o Kosovu. Obavezuju upravo na nastavak sadašnje politike Srbije i Vučića, jer ta politika donosi pozitivnu promenu za kosovske Srbe.    

Piše: Dr Orhan Dragaš, Međunarodni institut za bezbednost
Autor knjige “Dva lica globalizacije – istina i obmane”