Druga šansa Nemačke da ujedini EU za priznavanje Kosova

Augustin Paljokaj
Izvor: Kosovo Online

Ako Nemačka želi pravi uspeh u dijalogu između Kosova i Srbije, pored poziva stranama da sarađuju sa specijalnim predstavnikom EU Miroslavom Lajčakom, ona se mora uključiti u pogledu priznavanja nezavisnosti Kosova od svih država EU, liberalizaciji viza za Kosovo i unapređenju procesa proširenja EU sa balkanskim zemljama.

Kada ima volje, Nemačka ima i moć i sposobnost da izgradi jedinstvo EU.

Godine 2007. Nemačka, kao lider EU, nije uspela da izgradi jedinstvo svih zemalja članica koje bi podržale Ahtisaarijev paket. To je utrlo put podeli EU i priznavanju nezavisnosti godinu dana kasnije za vreme slovenačkog predsedavanja EU.

Sada, kada se Nemačka priprema da vodi EU, u istorijskom trenutku ima drugu šansu da ujedini EU za priznavanje Kosova.

Evropska unija suočena je sa ozbiljnim nedostatkom jedinstva u vitalnim pitanjima kao što su Fond za oporavak od virusa korone u iznosu od 750 milijardi evra i višegodišnju finansijsku Korinu za period 2021-2027 u iznosu od 1,1 biliona evra.

Države članice su daleko od toga da ispune kriterijume za aktiviranje ovih sredstava i kako ih koristiti.

Stavovi su toliko kontradiktorni da ih je predsednik Evropskog saveta Čarls Mišel nazvao "klimom dubokog nepoverenja između zemalja EU", kako navode neki izvori sa sastanka u Evropskom parlamentu iza zatvorenih vrata.

Podele za ove dve stvari su toliko opasne da mogu poljuljati temelje same EU. Zato što su ti temelji iznad principa solidarnosti i jedinstva. A kad temelji ne budu čvrsti i podrhtavaju, čitava konstrukcija je u opasnosti.

Krajem ove nedelje biće pokušaja približavanja pozicija. Ali malo je verovatno da će uspeti. Najveće šanse za stvaranje jedinstva, a samim tim i spas EU, biće kada će Nemačka od 1. jula preuzeti vodeću ulogu.

Najmanje dva samita lidera biće održana odmah, uz njihovo fizičko prisustvo u Briselu. Jer ako Nemačka ne može, onda niko drugi ne može ujediniti EU.

Stoga nijedno predsedništvo EU do sada nije imalo značaj ovoga u sadašnjosti, koje je već imenovano „predsedavanje Koronom“.

Podele oko višegodišnjeg budžeta i fonda za oporavak posle pandemijske krize toliko su velike i duboke u EU da se oni koji se tiču statusa Kosova izgledaju zamršeni.

Ali iako nisu iste težine, i podele oko Kosova su ozbiljne za EU. Postoje dokazi da EU ne može jednim glasom govoriti o problemu u svom dvorištu. To je argument protiv snage EU u spoljnoj politici. To je dokaz nedostatka hrabrosti i jedinstva u EU. A o šteti koje je ovo već napravilo Kosovu, nema potrebe da govorimo uopšte, jer građani to osećaju.

Ako Nemačka želi pravi uspeh u dijalogu između Kosova i Srbije, pored poziva stranama da sarađuju sa specijalnim predstavnikom EU Lajčakom, mora da se angažuje u priznavanje nezavisnosti Kosova od strane svih zemalja EU, viznu liberalizaciju za Kosovo i unapređenje procesa proširenja EU sa balkanskim zemljama.

Kada ima volje, Nemačka ima i moć i sposobnost da izgradi jedinstvo EU.

Godine 2007, Nemačka, kao  lider EU, nije uspela da izgradi jedinstvo svih zemalja članica koje bi podržale Ahtisarijev paket. To je utrlo put podeli EU i priznavanju nezavisnosti godinu dana kasnije za vreme slovenačkog predsedavanja EU.

Sada kada se Nemačka priprema da vodi EU u veoma istorijskom trenutku, ima drugu šansu da ujedini EU za priznavanje Kosova.

Lajčak može imati ambiciju, plan i volju. Nema sumnje da ima znanje o problemu i iskustvo za region. Ali njegov uspeh u dijalogu o "sveobuhvatnoj" normalizaciji odnosa između Kosova i Srbije neće zavisiti od toga. Samo će zavisiti od odlučnosti Nemačke i Francuske, pre svega Nemačke, da uspešno zaključe ovaj dijalog.

I svi, čak i oni koji Kosovo ne priznaju kao državu, znaju da se to ne može zaključiti drugačije, osim priznanjem Kosova od strane Srbije. U tom bi smislu jedinstvo i priznanje od svih zemalja EU pomoglo.

Jer čak bi i Srbiji bilo lakše ako sve zemlje EU priznaju Kosovo, da to prihvate kao stvarnost koja se ne može vratiti nazad.

Sumnja u moć Nemačke da ujedini EU po važnom pitanju je poput sumnje u EU kao celinu.

Bilo je proleće 2007. godine, samo nekoliko dana nakon što je takozvani „Ahtisarijev paket“ objavljen u obliku Sveobuhvatnog predloga za status Kosova. U prelepom nemačkom gradu Bremenu, ministri spoljnih poslova zemalja članica Evropske unije sastali su se na neformalnom sastanku, u to vreme je bilo 27 članica (slučajnost da će Nemačka ponovo voditi EU sa 27 članica, jer se u međuvremenu EU pridružila Hrvatska, a Velika Britanija se povukla). Očekivalo se da će sa tadašnjim nemačkim kancelarom Frank Valterom Štanmajerom, sada predsednikom Nemačke, uz aktivnu ulogu visokog predstavnika Haviera Solane, ove države pokazati jedinstvo u pitanju koje toliko muči Evropu i čije će rešenje da se zaključi faza raspada bivše Jugoslavije.

U Bremenu u Nemačkoj, 30. marta 2007. godine očekivalo se da EU izrazi jedinstvo po pitanju Kosova, čak i putem neformalnog sastanka poznatog kao Gimnič, i da podrži predlog, između ostalog, i finskog predsednika Ahtisarija. Ali to se nije dogodilo.

Već tada se EU, kao i danas, igrala rečima kako bi manipulisala javnim mišljenjem.

Današnji nemački predsednik Stajnamjer, zajedno sa Solanom, govorio je na konferenciji za novinare i rekao novinarima da je postojala "otvorena, konstruktivna i plodna diskusija".

I njihov zaključak je bio da su "sve zemlje EU jedinstvene u svojoj podršci naporima Martija Ahtisarija“.

Gde je bila manipulacija? Bila je to reč "napor". Zato što Ahtisaari više nije "pokušavao". Učinio je napor i njegov posao je završen objavljivanjem njegovog paketa sa predlogom za nezavisnost Kosova pod međunarodnim nadzorom.

Tako da se od EU očekivalo da izjavi da je jedinstvena u podržavanju Ahtisaarijevog predloga, a ne da sakriva lice podržavajući „njegove napore“.

Istinu o sastanku novinarima je otkrio ministar spoljnih poslova iz male zemlje koji je napustio sastanak pre kraja da bi razgovarao sa medijima. I taj ministar je rekao novinarima da na sastanku nema jedinstva, da većina država podržava Ahtisarijev predlog za međunarodno nadgledanje nezavisnosti Kosova, ali da postoje zemlje poput Slovačke, Grčke, Kipra i Rumunije koje u svojim interpretacijama više podržavaju Rusiju nego veliku većinu EU.

Podele su postale još jasnije dan nakon što je Kosovo proglasilo nezavisnost.

Slovenija, koja je postala nezavisna proglašavanjem jednostrane nezavisnosti bez traženja dozvole Beograda, podržala je nezavisnost Kosova, ali nije imala moć za dogovor nekih zemalja EU.

Španski ministar spoljnih poslova Miguel Moratino, kršeći sporazum između država da niko ne sme da daje javne izjave bez "zajedničke izjave Saveta EU", stigao je ranije do zgrade Saveta u Briselu i rekao novinarima da je „proglašenje nezavisnosti Kosova drastično kršenje međunarodnog prava“, a zatim je nastavio da je upoređuje sa američkom intervencijom u Iraku, na taj način nanevši štetu celokupnoj atmosferi i pre početka sastanka.

Zajednička izjava nastala je kao nešto potpuno nejasno, kao i saopšrenja EU koje su i danas nejasna kada je reč o Kosovu.

EU uopšte nije imala zajednički stav o statusu Kosova.

Čak i u delu izjave u koji se odnosi na činjenicu da je Skupština Kosova proglasila Rezoluciju o nezavisnosti, ona „ne prepoznaje“ proglašenje nezavisnosti, već „primećuje“ obaveze koje je Kosovo preuzelo da zaštiti manjine i međunarodno prisustvo.

Za razliku od izjava u drugim slučajevima kada je neka država proglašavala nezavisnost, kao u slučaju Crne Gore, gde su države članice pozvane da „uspostave odnose sa novom državom kao suverenom državom prema nacionalnom i međunarodnom pravu“, a takav poziv za Kosovo je izostao.

Slučaj Crne Gore navodi pogrešan argument da visoki predstavnik Đuzep Borelj sada pominje da „nije na EU da odlučuje o priznavanju nezavisnosti“, jer EU ne može doneti takvu političku odluku, već formalno države članice to čine.

Slično Boreljovoj logici, tačno bi bilo reći da "EU ne odlučuje o proširenju i pridruživanju novih članica, već to čine države članice". Formalno bi to bilo tačno, jer kada je samo jedna država protiv, nijedna država ne može biti primljena u EU.

Spomenuli smo slučaj da se za Crnu Goru nije vraćalo 30 godina u prisećanje o slučaju Hrvatske, kada je nemačka odlučnost prisilila čak i Britaniju i Francusku, protiv njihove volje, da pristanu na to da EU treba da prizna Hrvatsku kao državu.

EU je na kraju izdala Ahtisarija, nejedinstvena da podrži njegov predlog i izdala je Kosovo ostajući neutralna prema statusu kvo.

Do danas je Kosovo izvršilo svoje obaveze iz Ahtisarijevog paketa, dok se EU, pored eksperimentisanja sa svojim prisustvom na Kosovu, koje nije toliko uspešno, nije odselila iz zemlje u smislu političkih obaveza.

Na ovaj način, EU nema načina da tretira Kosovo isto kao i druge zemlje u regionu i ne pomaže Srbiji, što stvara utisak da i dalje mogu da nađu drugo rešenje koje nije nezavisnost Kosova.

Takva nesigurnost nastavlja se i danas kada Nemačka i Francuska žele da dijalog uđe u svoju završnu fazu i rezultira konačnim sporazumom.

Te dve zemlje, posebno Nemačka, imaju priliku da imaju odlučujući uticaj, jer ovo nije posao koji će uraditi "državni službenici“ ili "diplomate“ u institucijama EU u Briselu.

Piše: Augustin Paljokaj
Dopisnik Koha.net iz Brisela