Dva koraka napred, jedan nazad: Razgovori između Kosova, Srbije i EU

Piše za Kosovo onlajn: Helena Ivanov, Istraživač saradnik, Institut Henri Džekson

Još jedan krug razgovora predsednika Vučića i premijera Kurtija, uz posredovanje predstavnika EU, završen je sinoć. Ono za šta su se mnogi nadali da će biti još jedan korak napred u normalizaciji odnosa Srbije i Kosova, pokazalo se kao korak unazad – dovođenjem u pitanje svih dogovora koji su usmeno prihvaćeni, iako još nisu potpisani.

Ako pitate Đuzepa Borelja, „postignut je određeni napredak“. Značajno je da su dve strane „donele važnu tačku Aneksa o implementaciji – Deklaraciju o nestalim licima“. Čak i kada je reč o najkontroverznijoj tački nedavnih razgovora, gospodin Borelj je ostao optimističan rekavši da su „strane preduzele važan i simboličan korak ka uspostavljanju Zajednice srpskih opština“. Ovo je uključivalo predstavljanje prvog nacrta Statuta ove Zajednice koji je predstavio Upravni odbor kosovskih Srba. Gospodin Borelj je bio jasan da ovaj nacrt nikako nije konačan, ali da čak i njegovo predstavljanje treba posmatrati kao korak napred.

Ton i tumačenje jučerašnjih razgovora gospodina Borelja prilično se razlikuje od onoga što smo čuli od gospodina Vučića i gospodina Kurtija. Predsednik Vučić je rekao da je „veoma zabrinut“ jer misli da smo „udarili u zid“ kada je reč o sporazumu o Zajednici srpskih opština. S druge strane, gospodin Kurti je rekao da Nacrt koji je predstavio Upravni odbor jasno pokazuje da „Srbija želi da stvori Republiku Srpsku” na Kosovu, i rekao da nacrt o kome je reč „očigledno nije u skladu sa kosovskim ustavom”.

Sinoćni događaji to jasno pokazuju, stvarne normalizacije odnosa između Kosova i Srbije nema nigde na vidiku. S jedne strane, malo je verovatno da će Kosovo prihvatiti osnivanje Zajednice srpskih opština kako je dogovoreno u Briselu 2013. godine. Istovremeno, srpski predstavnici su nagovestili da će selektivno primenjivati dogovor prihvaćen u Ohridu prošlog meseca sve dok kosovske vlasti ne pristanu na osnivanje Zajednice.

Postojalo je zrno opravdanog optimizma nakon novog kruga pregovora održanih u Briselu i Ohridu u februaru i martu, u kojima su obe strane izgledale prilično voljne da razgovaraju o teškim pitanjima i naprave neophodne kompromise. Ali čak i tada, bilo je znakova da bi pregovori o implementaciji mogli propasti. Kao prvo, nijedan od ugovora zapravo nije potpisan – umesto toga, samo su verbalno prihvaćeni.

Štaviše, u oba sporazuma su nedostajali suštinski detalji u vezi sa njihovom implementacijom. Na primer, dok je Ohridski sporazum zahtevao da Kosovo započne hitne razgovore o osnivanju Zajednice srpskih opština, vrlo malo se govorilo o tome kada će tačno započeti ti razgovori, kako će funkcionisati i koji su očekivani rezultati. Briselski i Ohridski sporazme promenili su veoma malo na terenu, što ilustruju nedavni izbori na Kosovu koje su bojkotovali Srbi.

EU to pitanje treba da shvati ozbiljno, inače rizikuje da izgubi kredibilitet koji trenutno ima. Uticaj i moć EU na ove pregovore su već pod sumnjom – ne samo zato što se čini da najnoviji razgovori nisu imali stvarni efekat, već i zato što delovi Briselskog sporazuma potpisanog 2013. tek treba da se implementiraju.

Štaviše, neuspeh u normalizaciji odnosa može imati ozbiljne dugoročne implikacije po stabilnost i bezbednost regiona. Samo prošle godine smo videli veliku eskalaciju tenzija na Kosovu oko registarskih tablica automobila, putnih isprava i hapšenja policajca, kosovskog Srbina. Ubuduće, prekid pregovora mogao bi dodatno povećati tenzije između dve etničke grupe, a u krajnjem slučaju, dovesti do nasilja.

Voditi ili posredovati u ovim razgovorima nikada neće biti lako, jer su Kosovo i Srbija na kraju dve strane sa međusobno isključivim političkim ciljevima. Srbija odbija da prizna nezavisnost Kosova, a Kosovo traži punu nezavisnost i međunarodno priznanje. Stoga se može očekivati da obe strane prigovore bilo kojoj politici za koju se smatra da narušava njihov suverenitet. Međutim, ono što je jasno jeste da proces normalizacije neizbežno mora da podrazumeva kompromise obe strane.

Da bi obe strane pristale na takve kompromise, EU mora da odigra pametno, posebno zato što će Rusija verovatno iskoristiti sve pukotine u sistemu koje pronađe. Da bi to učinila, EU mora ponovo uspostaviti svoj kredibilitet i autoritet u tom pitanju i osigurati da sve strane moraju da sprovode ranije potpisane sporazume. Bez toga rizikujemo da ponovimo prethodno viđeni obrazac – dva koraka napred i jedan nazad.