Hibridni rat kao agresija bez kazne

Ljuban Karan
Izvor: Printscreen

Hibridni rat kojim se ostvaruju strateški ciljevi i interesi mogu da vode samo vodeće države NATO-a preko svojih moćnih obaveštajnih službi. Zapadne obaveštajne službe koje su formirale centre za vođenje hibridnog rata protiv Srbije imaju moć da sabotiraju i blokiraju istrage.

Selektovanje „istine” da je Rusija agresor jer je na hibridne napade (koje niko ne vidi) odgovorila konvencionalnim napadom u Ukrajini (koji svi vide)Hibridni rat nije potpuno definisana teorija, ne samo zato što je relativno nova nego i zato što stratezima hibridnog rata to tako odgovara. Što se o njemu manje zna, njegove metode su uspešnije i razornije. Tako i stručnjaci imaju problema da usaglase svoje stavove, a laici ga apsolutno ne prepoznaju. Usavršile su ga moćne obaveštajne službe SAD, kao proširenu verziju specijalnog rata. Formulisan je kao vojna strategija, idealna za agresiju na druge države, zato što su njegove metode delovanja u toj meri podmukle i prikrivene da ne mogu biti sankcionisane međunarodnim zakonima. Njime se ostvaruju isti ciljevi kao konvencionalnim ratom, s tim što vojna agresija nailazi na osudu, a hibridna agresija prolazi tiho, kao da agresor nema nikakve veze s onim što se događa u državi koju napada. Praksa pokazuje da hibridni rat, gde se ciljevi postižu podrivanjem, „obojenim revolucijama” i prevratom, daje dugoročno bolje rezultate od konvencionalne agresije, gde je situacija i nakon pobede rovita i neizvesna. Velika je prevara da se u hibridnom ratu koriste samo nenasilne metode. Razlika od konvencionalnog je samo u tome što se nasilje podstiče i raspiruje iznutra, preko takozvanih agenata uticaja koji su pod stranom kontrolom, a kod konvencionalnog nasilje dolazi izvana.

Srbija je država koja ima najviše iskustva s hibridnim napadima. Zato mi teško možemo da koristimo tuđa iskustva u organizaciji odbrane zemlje, ali svojih iskustava imamo napretek. Osnovni problem kod suprotstavljanja jeste blagovremeno prepoznavanje oblika i izvora bezbednosne pretnje jer je redovno dobro prikrivena i maskirana „dobrim namerama”. Može se reći da naši bezbednosni stručnjaci, posebno iz tajnih službi, odlično poznaju ovu problematiku, ali se kao problem nameću brojnost napada i saradnja s drugim bezbednosnim službama kada napadi dolaze iz inostranstva. Zapadne obaveštajne službe koje su formirale centre za vođenje hibridnog rata protiv Srbije imaju moć da istrage sabotiraju i blokiraju. Pravi način odbrane je raskrinkavanje napada i napadača, edukacija stanovništva i operativni prodor u centre za vođenje hibridnog rata protiv Srbije.

Podrivanja država iznutra, preko „agenata uticaja”, moraju izgledati kao spontani događaji, izazvani unutrašnjim problemima koje državni vrh napadnute zemlje ne ume ili neće da rešava. Hibridni napadi spolja, u vidu političkih osuda, diplomatskih poteza, sankcija, izolacije, napada kroz regionalne i međunarodne institucije, hakerskih napada... treba da stvore utisak kao da je napadnuta država sama kriva što joj se to dešava. Utisak mora biti takav kao da moćne zapadne države mere prema tipovanoj državi primenjuju nevoljno, samo „da bi spasle narod od samovolje nerazumnih i bolesnih diktatora”.

Činjenica je da u ovom trenutku hibridni rat kojim se ostvaruju strateški ciljevi i interesi mogu da vode samo vodeće države NATO-a, preko svojih moćnih obaveštajnih službi. Zabluda je da hibridni rat mogu da vode i male države. One mogu da uspešno primene neku od hibridnih metoda, kao što su propaganda, širenje dezinformacija i još ponešto, ali širok spektar hibridnih napada kojima se izvodi prevrat u nekoj državi – ne mogu. Za vođenje hibridnog rata potrebno je izgraditi „lansirna sredstva” za plasiranje laži i dezinformacija i formiranje projektovane „istine”. To su za Zapad svetske medijske kuće kao što su Si-En-En, Bi-Bi-Si, „Dojče vele” i druge, koje su apsolutno pod kontrolom zapadnih obaveštajnih službi. Zatim, potrebno je formirati što širi front država koje bespogovorno realizuju svaki plan hibridnog nastupanja koji definišu centri za vođenje hibridnog rata, bilo da su u pitanju politička osuda, diplomatski potezi kao što je proterivanje diplomata, razne inicijative i rezolucije u UN, sankcije, izolacija, ometanje trgovine i sve drugo što može da oslabi poziciju napadnute države ili institucije. Snaga i perfidnost hibridnih napada danas se demonstriraju napadima na Rusiju. Prikrivenost metoda delovanja omogućava projektovanje „istine” da je Rusija agresor jer je na hibridne napade (koje niko ne vidi) odgovorila konvencionalnim napadom u Ukrajini (koji svi vide).

Piše: Ljuban Karan, potpukovnik Kontraobaveštajne službe pri JNA u penziji