Kako je Kurti otkrio Ameriku

Karikatura dana 11.11.2022.
Izvor: Kosovo Online

Ubeđivanje Srbije da se odrekne Kosova i Metohije ulazi u novu dramatičnu fazu, neki misle finalnu, ali ta bitka se ustvari samo nastavlja, posle 1999. sada ponovo spuštenih gardova i bez rukavica.

Sve što ovih dana možemo čuti od albanskih lidera u Prištini, predvođenih Aljbinom Kurtijem, kao i ono što kroz različite forme poručuju zapadni emisari, ali i pojedini "zapadnjaci“ među Srbima, svodi se na jedan zaključak – Kosovo je Srbija.

Tako je, zvuči paradoksalno, ali njihovi stavovi, pretnje i ucene, kojima traže da Srbi Kosovo priznaju za državu, puste ga u UN, započnu dobrosusedske odnose, kako god da to eufemistički formulišu, u krajnjoj liniji zahteva srpsko odricanje Kosova, a to dalje znači da je uprkos svemu, danas, u novembru 2022. godine, Kosovo suštinski srpsko makar onoliko koliko Albanci svojom brojnošću, podrškom velikih mentora, parama od kriminala, manipulacijom ulogom žrtve i drugim istorijskim falsifikatima imaju vlast na njemu.

“Ne može biti trajnog mira i stabilnosti na evropskom tlu, a da se Rusija ne odrekne Ukrajine, a Srbija Kosova“, rekao je pre nekoliko dana predsednik kosovske skupštine i jedan od čelnih ljudi Samoopredeljenja Gljauk Konjufca, i tako potpuno potvrdio šta je ono što “svrbi“ Albance.

Konjufca je još jednom zloupotrebio rat u Ukrajini kako bi crnim flomasterom “obeležio” Srbe, ali je pre svega otkrio frustraciju Prištine zbog činjenice da se Srbija “još” nije odrekla Kosova. A, Kurti, Konjufca i ostali u Prištini znaju šta to znači. Dok god je tako oni nisu država, ma koliko ih lagali u Berlinu i Londonu da jesu. I džabe im sve RKS tablice, lažna demokratija, korumpirani sudovi, zombi policija. Sve su to Potemkinova sela jedne velike laži, sa koje je uveliko pala žuto-plava fasada sa EU zvezdicama, i sada se i iz Vašingtona vidi njeno nakazno lice.

Nikakav smokvin list tu sramotu više ne može da sakrije.

Zato Aljbin Kurti ne bira ni mesto ni vreme da preti Srbima, i istovremeno odbija poslušnost onima koji su ga stvorili. Pa svejedno da li je u Prištini, Berlinu ili Parizu bahato pokazuje svoju zlu nameru. Rešio je da Srbima slomi kičmu i natera ih da kleknu pred njegovim nogama, a pošto oni na to ne pristaju u nastupima drskosti i besa kosovski premijer šutira u cevanicu Eskobara, Hovenijera, pa i Blinkena lično. I dok Vašington polako diže obrve, zatečen bezobrazlukom Prištine, Berlin Kurtija miluje po glavi i ima za njega i dalje neograničeno razumevanje i strpljenje.

Nije to od juče. Davno su se osilili Albanci na Kosovu. U međuvremenu, ubeđeni da je njihova republika gotova stvar, u prethodnih nekoliko godina napravili su mnogo pogrešnih poteza. Haradinajev porez od 100 odsto i Kurtijev reciprocitet su najbolji pokazatelji kako hipertrofirani ego vodi dalje u iracionalnost i opasnost.

Kurti sada ide do kraja, želi oružjem da osvoji sever Kosova i to će biti kritična tačka njegove političke karijere. Zamka u koju sam upada verujući u svoju “super moć”.  Naravno, Zapad ima presudnu odgovornost za to što Kurti misli da je jači od Supermena. Pustili su ga da se zaigra toliko, da je potpuno izgubio realan odnos prema svojoj ulozi i značaju. I sad je teško obuzdati čoveka koji sam sebi persira.

Koliko je jaka samoobmana Kurtija i njegovih čauša videli smo i sad posle izlaska Srba iz prištinskih institucija. Razumevanje za ovaj potpuno opravdan i postupcima Prištine iznuđen potez Srba, koje su iskazali predsednik Vučić i zvanični Beograd, Kurti, Osmani i ekipa predstavljaju kao “krunski dokaz” da Srbija pokušava da potkopa kosovsku nezavisnost. Dobro jutro Kolumbo, pa naravno da Srbija čini sve da dokaže da Kosovo nije i ne može biti država.

Ali, Srbi i Srbija ne žele sukobe. Tu je razlika. U potrazi za održivim rešenjem, a ne onim koje nameće Kurti, Srbi postupaju mirno i razložno. Iznose činjenice i postavljaju umesna pitanja. Jedno od njih je - kad će pored srpske strane i za ostale učesnike dijaloga (Albanci, EU) početi da važe obaveze iz Briselskog sporazuma? Odgovora za sada nema, a neizvesno je da li će ga uopšte biti.

U takvim okolnostima, Kurti očekivano izbacuje sve što je spremio iz arsenala uvreda i laži na račun Srba i Srbije, pa i u Parizu pre neki dan. Omiljenu Kurtijevu “pesmu”, da su Srbi na severu Kosova uglavnom kriminalci i da je on zato spremio onoliku specijalnu policiju uživo je imao priliku da čuje i Makron.

I dok se Kurtijeva turneja nastavlja, i trajaće dok mu iz “centrale” neko ne isključi pojačalo, pospani Borelj i Lajčak još vagaju novonastale okolnosti, koje prete da stanje dovedu do ozbiljne napetosti 21. novembra, kada Priština planira da krene s novčanim kažnjavanjem Srba zbog registarskih tablica. Na kraju dana, ako niko od onih čiji je posao da to urade ne bude zaustavio pomahnitalog Aljbina, “laku noć” će morati da mu požele Srbi. Spremni su za to.

Istovremeno, u Beogradu se polako rasplamsava intelektualni rat na temu “šta ćemo s Kosovom”. Sve su češće stručne i medijske analize, politička prepucavanja, i ostale aktivnosti grupa za specijalno delovanje.

Uglavnom je to intelektualna artiljerija kratkog dometa, verbalne petarde, kapisle i po koja dimna bomba. To je ono naše - kasno Marko na Kosovo stiže.

I dok većina toga može da se podvede kao slobodno uverenje, neke stvari ipak “paraju uši”. Ne ide da se u istoj rečenici pozivate na stihove Rakićevog “Gazimestana” i onda odričete Kosova. Nije to politički realizam, to je prosto sramota. Nije Kosovo ni St. Protićevo, ni Garićevo, kao ni Aljbina Kurtija i Vjose Osmani. Ne može Kosovo na kantar, pa ko da evro-zlatnik više. Ta tapija pripada onima koji su bili pre nas i onima koji će tek doći.

Bez namere da budem patetičan, ali jedini vlasnici Kosova su svi oni znani i neznani koji su tamo kroz vekove kosti ostavili braneći ono što mi danas privremeno čuvamo, kako bi sledeće generacije isto to dalje radile - kroz večnost. Kako neko može da očekuje da Srbi Kosovo stave na prodaju ili da ga se u nekom strahu, pod pritiskom i ucenama odreknu? Pa ma kakvi da smo mi danas, a ne treba da se lažemo da smo isti oni ljudi kakvi su bili Sinđelić, Mišić i ostali naši preci.

Daleko smo od tih junaka, ali nešto ipak znamo. Znamo šta ne smemo.

Piše: Miloš Garić, urednik portala Kosovo onlajn