Koncept "petorke" je između nagrada i kazni

Dragan Bisenić
Izvor: Demostat

Sve zemlje na Balkanu nalaze se u veoma nestabilnom i rovitom stanju, od Bosne i Hercegovine koja je još uvek u predvorju postizborne krize, do Crne Gore i Severne Makedonije sa hronično nestabilnom unutrašnjom situacijom, prenosi Tanjug.

Predstavnici "petorke" pred sobom imaju dvostuki cilj, prvi je aranžman na koji bi Srbija u novim okolnostima kada se nameću novi rokovi bezuslovno morala da pristane, a drugi je da ta saglasnost Srbije bude u krajnjem ishodu korisna u daljem ideološkom sukobu s Rusijom.

Nijedna strana nije otkrila sadržaj tog papira, ali na osnovu onoga što je indirektno rečeno, reklo bi se da on u velikoj meri ima sadržaj koji je objavio albanski list 'Albanian post' i koji je povezan sa nemačko - francuskim radnim dokumentom koji su specijalni izaslanici dve zemlje delili zainteresovanim stranama u regionu. Samo, sada je dinamika hitna. Kako je rekao američki posrednik, Gabrijel Eskobar, u pitanju su "nedelje, a ne godine".

Papir koji ima ambicije da dovede do "konačnog" i "sveobuhvatog" rešenja kosovskog pitanja, sasvim očekivano dolazi u periodu kada zapadne zemlje nastoje da iskoriste sve pogodnosti povezane sa kosovskim pitanjem, a koje su se ukazale u trenutku kada su prekinule sve odnose s Rusijom, a Srbija neminovno izgubila raniju povezanost s Moskvom.

Istovremeno, za Srbiju je bilo nemoguće da izbegne političku osudu ruske akcije u Ukrajini. Predstavnici "petorke" pred sobom imaju dvostuki cilj. Prvi je aranžman na koji bi Srbija u novim okolnostima kada se nameću novi rokovi bezuslovno morala da pristane, a drugi je da ta saglasnost Srbije bude u krajnjem ishodu korisna u daljem ideološkom sukobu s Rusijom.

Time bi se, kako smatraju autori ovog koncepta, Rusiji izvuklo ispod nogu svako pozivanje na presedan koje je učinjen na Kosovu i koji služi kao model ponašanja za Rusiju samu. Tako bi se, zauvek ugasio plamen potpaljen zbog Kosova.

Može se, stoga, pretpostaviti da će se izvesni koraci političke izolacije Srbije i dodatnih pritisaka preduzeti pre nego što uopšte počnu pripreme za sklapanje dogovora Beograda i Prištine kojim bi Beograd pristao na kosovsko članstvo u UN i međunarodnim organizacijama, a bez eksplicitnog priznanja.

Recept je, reklo bi se, klasičan i uobičajen - Pavlovljev refleks prilagođen diplomatiji: za dobro ponašanje nagrada, za neprihvatljivo kazna.

Ideja da bi pristanak Srbije mogao da se ishoduje novim pritiskom, uslovljavanjem ili ultimatumima koji bi Srbiju izložili "teškim kaznama" Evropske unije koje uključuju ponovno nametanje viza, povlačenje i obeshrabrivanje investicija, bila bi loš potez sa stanovišta regionalne bezbednosti.

Takav pristup suštinski znači da Evropa samoj sebi otvara krizu na svom jugoistoku. Ta kriza imala bi nekoliko negativnih posledica. U prvom redu bila bi, bez sumnje, idealna usluga Rusiji. Evropa i Zapad ponovo bi se suočili sa svim opasnostima balkanskog "bureta baruta", ali sada u sasvim novim okolnostima.

Isključena, ali neprijateljska Rusija, opasnija je u svakom slučaju od kooperativne Rusije. Svaki novi konflikt odvukao bi neminovno pažnju sa ukrajinskog sukoba, a možda bi se pokazalo da bi pomoć Rusije opet bila neminovna.

Sve zemlje na Balkanu nalaze se u veoma nestabilnom i rovitom stanju - od Bosne i Hercegovine koja je još uvek u predvorju postizborne krize, do Crne Gore i Severne Makedonije sa hronično nestabilnom unutrašnjom situacijom.

Krhka arhitektura bezbednosti na Zapadnom Balkanu lako bi mogla da se sasvim slomi, ukoliko bi iz nje bila izvučena i izuzeta Srbija.

Bivši američki ambasador sa bogatim iskustvom iz mnogih balkanskih prestonica, Vilijam Montgomeri ukazao je ovih dana na mnoge slabosti ovog predloga, koje se sve sažimaju upravo u tome da "Evropa nema trenutno šta da ponudi Srbiji za ovaj ustupak".

On izričito navodi da je potraga za kosovskim rešenjem smeštena u pogrešan kontekst, kada Evropska unija ne može da ponudi članstvo u EU, pa prema tome izostaje mogućnost "šargarepe".

Kosovsko pitanje u poslednjoj deceniji prolazilo je kroz više faza. Početna formula bila je "priznavanje kroz nepriznavanje" koja se pominjala još 2012. i čiji "predgovor" jednim delom čini Briselski sporazum, a suštinu ulazak Kosova u UN i međunarodne organizacije.

Događaji na Bliskom istoku, proslava Islamske države, migrantski talasi i terorizam u Evropi, privremeno su uklonili kosovsko pitanje sa liste prioriteta.

Trampova administracija generalno je prihvatala i tolerisala ideje o "razmeni teritorija", ne samo na Balkanu, nego i na Bliskom istoku. Taj princip bio je osnova Avramovih sporazuma u koji su, upravo zbog toga, uključeni Srbija i Priština, gde bi se istim potezom rešila dva istorijski nerešiva konflikta: arapsko - jevrejski i srpsko - albanski.

I najnoviji evropski predlog sadrži primese bliskoistočnog rešenja, a uz to, predviđa se da lideri iz Beograda i Prištine u nekom trenutku budu izdvojeni i uz prisustvo predstavnika "petorke", posle izvesnog vremena, prihvate uslove koji su im ponuđeni.

Najvažnija podudarnost sa bliskoistočnim modelom, jeste formula "zemlja za mir" koja potiče iz egipatsko - izraelskog sporazuma u Kemp Dejvidu 1978. Ali, razlike su takođe evidentne. Dok je u tadašnjem bliskoistočnom rešenju bilo sasvim jasno ko šta dobija, u evropskom predlogu ili predlogu "petorke" nema takve "izlazne strategije".

Ona se na kraju okončava neodređenošću i svojevrsnim vakumom koji se nudi srpskoj strani.

Da se podsetimo, Izrael bi vratio teritoriju Sinaja koju je okupirao preventivnim ratom 1967. godine, a zauzvrat dobio garancije mira od najvažnije arapske države s kojom je decenijama bio što u ratnom, što u diplomatskom sukobu.

SAD kao svojevrsni garant sporazuma od tada u obavezi su da svake godine egipatskoj vojsci isplaćuju 1,5 milijardi dolara, što traje sve do danas.

Čak i da se uzme da je ovakav predlog legitiman, pošto bi Srbija trebalo da se odrekne teritorije koja je rezolucijom 1244 garantovana kao njen integralni deo, postavilo bi se pitanje šta bi to Srbija dobila i ko bi joj to garantovao?

Garancije Saveta bezbednosti ipak su nešto što je neotklonjivo i trajaće sve dok budu trajale Ujedinjene nacije.

Montgomeri je upozorio i na "rusku dimenziju" kosovskog pitanja. On kaže da je "ironično" da je Kosovo "uzeto silom" i "protiv Rezolucije 1244 Saveta bezbednosti UN, a uz podršku Zapada", ali da Zapad sada brani Ukrajinu "jer Rusija to isto pokušava da uradi u Ukrajini".

Montgomeri zaključuje da je "ironično, Rusi koriste naše sopstvene akcije protiv nas".

Ako je posledica brojnih "kosovskih presedana" bila akcija druge velike sile "preslikana u ogledalu", nemojmo misliti da će ta praksa biti zaustavljena ukoliko bi, recimo, Srbija bila primorana da prihvati zahteve "petorke".

Naprotiv. Takva praksa bila bi uvod za nove, slične poteze, gde god se za to ukaže prilika. Šta bi to, recimo, moglo da znači za Izrael i status Jerusalima i Zapadne obale? Kuda to vodi u slučaju Kipra? Ali, Ukrajina je "goruće pitanje" i njena sudbina, konačno, doista jeste povezana sa sudbinom Kosova.

Ako zapadne zemlje traže što brže priznanje Kosova od strane Srbije, one indrektno odobravaju Krim u Rusiji, Donjeck, Lugansk, Zaporožje i Hesron.

Na kraju krajeva, to sve ne mora da bude toliko "antirusko" koliko se na prvi pogled čini.

Nova ruska doktrina upravo zbog toga s naglašenom ravnodušnošću gleda na osude njenih akcija u Ukrajini i usvojene rezolucije protiv nje.

Ruski stratezi navode da "ni na trenutak nisu sumnjali da većina zemalja neće priznati referendum".

Mnoge zemlje imaju teritorijalne sukobe, pa je malo ljudi želelo da podrži "rusku pravednu stvar". Ali, iz ruske perspektive, "u savremenom svetu, kada se stari svetski poredak ruši, a mi već vidimo klice novog svetskog poretka, pitanja priznavanja i nepriznavanja u tradicionalnom smislu ovih reči brzo postaju stvar prošlosti".

Piše: Dragan Bisenić, novinar i diplomata