Kosovo, EU i Rusija, američka lekcija o važnosti karaktera

kongres
Izvor: Printscreen

Prvo su došli senatori, a onda i funkcioneri Stejt departmenta na čelu sa Karen Donfrid. Čuli smo poruke. Ali, kada govorimo o uticaju SAD na status Kosova i o nastojanjima Vašingtona da Srbija prihvati “međusobno priznanje”, posebno sada u svetlu ukrajinskog rata i odnosa prema Rusiji, zanimljivo je podsetiti na reči najznačajnijeg američkog propovednika u 20. veku Bilija Grejema. 

Mudrac, evangelista, koji je od Ajzenhauera do Obame bio “drugi čovek” Bele kuće i koga su milioni Amerikanaca godinama s pažnjom slušali, između ostalog, rekao je: “Ako izgubiš novac nisi izgubio ništa, ako izgubiš zdravlje izgubio si nešto, ali ako izgubiš karakter – izgubio si sve”.

Može li ova životna filozofija da se primeni na današnje izazove i dileme u kojima se nalazi Srbija? Šta zaključujemo ako na taj način pogledamo “međusobno priznanje s Kosovom” i “sankcije Rusiji”? A te dve stvari, oko kojih se vrti cela današnja srpska politika, jasno je, deo su istog paketa. 

Pitanje svih pitanja je, dakle, šta će biti sa srpskim karakterom, ukoliko učinimo ili ne učinimo ono što “očekuju”, ili tačnije – direktno traže - Vašington, Brisel, Berlin, London i, naravno, Albanci u Prištini. 

Verovatno nema naroda na svetu koji za sebe ne smatra da ga krase najbolje karakteristike. Amerikanizam je, na primer, oličen u neprestanoj težnji za sticanjem bogatstva, pružanju prilike svakom pojedincu da ostvari svoje potrebe i snažnoj veri da nesputana ideja američke slobode treba da dominira svetom. Las Vegas sa svim svojim raskošom je kruna tog kolektivnog pravca. 

Svaki narod ima svoju ideju i svoje heroje kojima se klanja. Nekima su uzor pali vojnici koji su se borili za rodnu zemlju, ili askete, duhovnici.

Ako bi u slučaju Srba hteli da navedemo pet ključnih karakteristika u koje se zaklinju, većina će se, pretpostavljam, složiti da su to - pravdoljublje, slobodarstvo, hrabrost, čast i spremnost na žrtvu. Naravno, tu je i čuvena srpska tvrdoglavost, ali o njoj bolje nekom drugom prilikom.

Pokazali su Srbi u prošlom veku više puta od kakvog materijala su sastavljeni. Imali smo jasan odgovor na ucene – austrougarsku iz jula 1914, Hitlerovu pred Drugi svetski rat i onu iz Rambujea s početka 1999. godine. I, ma koliko nam danas razni nudili “dobronamerna” tumačenja, da se u vezi sa američko-ruskim ratom u Ukrajini ne radi o pritiscima, već o “očekivanjima” da se Srbija dobrovoljno svrsta u antiruski tabor, stvari su sasvim jasne. U aktuelnom globalnom ludilu biti normalan, danas je opasnije nego ikad.

Sve velike reči na ovu temu su već potrošene, kosovski zavet, zaklinjanje u rusko-srpsko bratstvo, kao i sva upozorenja da nemamo drugog puta nego sa EU, da su nas Rusi ostavili na cedilu “opet”, i pretnje da nam sledi propast ako ne uradimo ono što od nas zahteva Zapad. 

Ali, ako se složimo da besomučno veličanje Putina nije dokaz patriotizma, isto tako jasno treba reći da pomahnitala rusofobija, automržnja i perfidno antisrpstvo, to još manje mogu da budu. Iako se razni upinju svakodnevno da nam objasne kako od Sankt Peterburga do Vladivostoka žive čudovišta koja treba ograditi bodljikavom žicom i ostaviti da izumru, a kako Srbe od njihovih starih zabluda može da izleči samo slepa vera u evroatlantske integracije.

I, tek kad razgrnete svu tu blatnjavu gomilu naučenih fraza, poluistina, potpunih izmišljotina i jeftine propagande, tek tu na goloj savesti svakog pojedinca, ostaje suočenje sa onih, pomenutih, pet karakternih crta. Ko uspe do tamo da stigne.

A, standard je pokvario ljude, primetio je to odavno Štulić. Koliko kod svakog od nas ima još želje za pravdom, za slobodom, koliko hrabrosti i časti, spremnosti na žrtvu? E, to je pitanje. Jer, jedino kad kroz taj filter propustite priču o današnjim srpskim dilemama, samo tako možete biti mirni sami sa sobom, ma kakav zaključak doneli.

Pričam s poznanikom pre neki dan, kaže, šta god Srbija da uradi Zapad nam neće verovati, uvek će nas posmatrati kao ruske saveznike. Šta ćemo sa RS? Ne vredi, objašnjava, da se odričemo sebe da bi im se dodvorili, jer oni će uvek hteti novi dokaz srpske lojalnosti, i tako ćemo se odreći na kraju svega, a onda nam ne vredi ni taj eventualni ulazak u EU. Kakvi ćemo ući? Provučeni kroz blender, pasirani i izbrisane memorije.

Realno, malo je kontraargumenata ovoj tvrdnji. 

Kako god, ako mi ne budemo mogli, priroda će to, kao i uvek, na kraju sama sve da uredi. Do tada, ostaje nam da se zagledamo u sopstveni odraz u ogledalu i zapitamo šta je ostalo od onih ključnih oznaka našeg karaktera. 
Jer, ako njih izgubimo, neke manje pohvalne osobine doći će do punog izražaja. Na primer, kolebljivost, prevrtljivost, nedoslednost, verolomnost… A, onda, kako je govorio stari Grejem, džabe nam sve.

Piše: Miloš Garić, urednik portala Kosovo onlajn