Kratko javno pismo kolegama novinarima, civilnom društvu i političarima u Srbiji

Na našem stenovitom Balkanu postoji zloslutna izreka da je svaka treća generacija osuđena na rat. Prošle su 24 godine od završetka našeg poslednjeg rata. Mislim da treba da postavimo suštinsko pitanje: da li smo zaista spremni da prolazimo kroz istu tragediju svakih 40 godina? Da li smo zaista spremni da ovo prokletstvo ponesemo na svoju decu i unuke?

Albanci i Srbi su Nemci i Francuzi Balkana. Imamo isti destruktivni potencijal, ali i kreativni i radni potencijal da izgradimo mini-Evropu na Balkanu. Mislim da je vreme da odbacimo prvo i potpuno prihvatimo ovo drugo. Zaista smo na kraju puta.

Lično sam bio vatreni pobornik i vojnik ideje korekcije granica, jer sam to video kao put ka ostvarenju svog sna, ujedinjenju svih Albanaca u jednoj državi. Želim da budem veoma iskren. Svidela mi se ta ideja i bio sam posvećen toj ideji, iako sam dobro znao da će korekcija granica imati domino efekat svuda u regionu. Mene je, kao albanskog nacionalistu, zanimala Albanija i Albanci, bez obzira šta će biti sa Makedonijom, Crnom Gorom ili Bosnom. Ako bi za veću Albaniju cena bila stvaranje veće Srbije, za mene je to bilo potpuno prihvatljivo.

Sada, nekoliko godina kasnije, shvatio sam da je ovaj projekat nesrećno propao, jer su glavne zapadne sile uporno branile, i nastaviće da brane, svoja ulaganja u stvaranje i stabilizaciju Makedonije, Crne Gore, Bosne i Kosova. I, usput, zgaziće svakoga ko im se nađe na putu. Sudbina mog prijatelja Hašima Tačija je najbolji dokaz za to.

Sada je pred nama takozvani evropski predlog. "Albanijan post" su imao je čast da bude svojevrsna službena novina čitavog procesa. Vreme je pokazalo da se svako naše suštinsko izveštavanje (sadržaj plana, uvođenje Zajednice u realizaciju, februarski rok, štap i šargarepa), uprkos prvobitnim demantijima, pokazalo potpuno tačnim.

Lično mi se ovaj projekat nimalo ne sviđa, ali, sa svoje pozicije, dobro znam da je i za Kosovo i za Srbiju neprihvatanje sporazuma mnogo gore nego prihvatanje. Ako odbacimo sporazum i nastavimo sa apsurdnim projekcijama naših nacionalističkih želja, pretvarajući ih u zvaničnu politiku, ne samo da će nas Zapad osuditi na poniženje i potčinjavanje, već postoji velika opasnost da završimo u ratu. Ali ne kao poslednji. To bi bilo mnogo krvavije, čak i kad bi trajalo samo tri dana. I tada bi velike sile odlučivale umesto nas, a da nas uopšte ne pitaju.

Kako se navodi u poslednjem dokumentu koji je objavio "Albanijan post", a koji je napisao veoma visoki zvaničnik velike zapadne zemlje, nova Jallta je sasvim moguća. A u toj novoj Jallti mi, Albanci i Srbi, Kosovo i Srbija, nećemo se uopšte pitati. Ne samo da nas neće zvati, nego nećemo imati pravo da tražimo nijednu korist.

Ovaj sporazum ne zadovoljava naše apetite, protivi se svemu što bi želeli albanski ili srpski nacionalisti, uključujući i mene. Ali ovaj sporazum donosi normalnost i saradnju, donosi mir. I iznad svega, njegovo prihvatanje od strane Kosova i Srbije obavezuje Zapad da više brine o nama.

Lično, ne verujem liderima poput Aljbina Kurtija. Moj prijatelj Edi Rama zaista ima veliki ego, ali Aljbin Kurti ide još dalje. Ponekad sumnjam da mu u potpunosti nedostaje empatije da shvati posledice svojih postupaka. Kao običan građanin, bio sam i nastavljam da budem protiv Aljbina Kurtija, ali zbog potpisivanja ovog sporazuma nikada ga neću osuđivati i uvek ću ga štititi.

Ako Aljbin Kurti postane razlog da moji unuci i unuke ne naslede balkanske kletve, podržaću ga u svemu. Molim vas, zarad vaših unuka, pomozite Aleksandru Vučiću da učini isto.

Po prvi put u istoriji, hajde da sami odlučujemo o svojoj sudbini, o svom miru. Nemojmo dozvoliti da nas neko drugi sutra potpuno isključi iz donošenja odluka.

Piše: Baton Hadžiu, novinar i direktor Albanijan posta