MASA

veton
Izvor: Večernje novosti

Skroman zahtev sa druge strane Atlantika: Neka Amerika bude ponovo ozbiljna.

1.

To se nikada nije dogodilo, ali događa se prvi put i Kosovo se sa tim suočilo prošle nedelje, kada je kandidat demokrata za predsednika Amerike Bajden izrazio kritički stav prema administraciji predsednika Trampa, dok je ambasador Grenel branio položaj predsednika optužujući Bajdena da je pitanje razgovora Kosova i Srbije pretvorio u pitanje "američkog predsedništva".

Bajden je istakao da je sadašnja američka administracija pokušala da organizuje pregovore u Beloj kući, između Kosova i Srbije, bez koordinacije sa EU, dajući tako jasnu poruku evropskim partnerima. "Sjedinjene Američke Države moraju sarađivati sa našim evropskim partnerima, a ne okretati im leđa."

Grenel je rekao da Bajden radi ono što radi četrdeset godina, "prazne reči i obećanja građanima Kosova i Srbije". Za razliku od Bajdena, Grenel kaže da je "Trampova administracija nadgledala uspešne pregovore o tri odvojena sporazuma Beograda i Prištine o avio liniji, železnici  i autoputevima. Ukratko, predsednik Tramp doneo je dugo očekivane rezultate, dok Džo Bajden i dalje priča kao što to čini već četrdeset godina u Vašingtonu".

2.

Čini mi se da dve glavne stvari ne stoje i u svojoj nestabilnosti su naglašeni politički pokazatelji.

Prvo, optužba protiv Bajdena da je beskorisni govornik može poslužiti za diskreditaciju u izbornoj kampanji, ali je u potpunosti pogrešna činjenica u vezi sa njegovom političkom akcijom na Balkanu. Džo Bajden jedan je od retkih senatora, i među onih vrlo malobrojnih koji su se početkom devedesetih godina prošlog veka bavili ratovima u bivšoj Jugoslaviji. Bio je gotovo jedini demokrata koji je artikulisao intervencionističku politiku u Bosni i Hercegovini kako bi sprečio genocid, a to nije učinio zbog "etničke baze" biračkog tela: u njegovoj matičnoj državi Delaver, nema Amerikanaca bošnjačkog porekla, ni Albano-Amerikanaca, a njegov glas je bio jedan od vodećih glasova u sprečavanju genocida na Kosovu. Uspešna politika intervencije, koju je vodio predsednik Klinton, ne bi bila moguća bez "reči" Bajdena i njegovih kolega u Kongresu, na obe strane.

Drugo, ono što ambasador Grenel naziva uspešnim pregovorima i postizanjem tri sporazuma zapravo je potpisivanje tri "pisma namere" između sekundarnih i tercijarnih nivoa vlasti za promociju vazdušnih, željezničkih i putnih sporazuma. Postoje stotine takvih posredovanja u vreme Unmika; anonimne birokrate čija su imena već zaboravljena tada su u to vreme pravili takve "olakšice". U njima nema ničega istorijskog od Grenela.

Na vrhuncu istorije, Bajden je bio tu za intervenciju NATO 1999. godine i pomoć za nezavisnost Kosova, dok Trampova administracija ima poziv niskobudžetnoj nemačkoj kompaniji, da potpiše pismo koje obećava letove na liniji Priština-Beograd i obrnuto.

3.

Kao predani Kosovar koji je sarađivao i poznavao gotovo sve američke administracije u kritičnim vremenima, lako mi je da shvatim da razlika u pristupu administracije Bajdena i predsednika Trampa nije, kako piše Grenel, razlika između demokrata i republikanaca.  U slučaju Kosova, gore se pominje ime predsednika Klintona i sekretarke Olbrajt - odnosno demokratske administracije - koji su spasili Kosovo od genocida. Ali ova intervencija bila je proizvod dvostranačke politike, u kojoj su istaknuti ljudi iz republikanskog tabora, poput Dojla ili Mekejna, bili odlučujući u stvaranju američkog konsenzusa za pomoć Kosovu. A ovaj republikanski pristup imao je snažan stub još od predsednika Buša Starijeg, koji je poslednjih dana svoje vladavine bezbednost Kosova povezao sa američkim strateškim interesom i poslao "božićnu pretnju" Miloševiću, upozorivši ga da bi se neisprovocirana vojna intervencija Srbije na Kosovu suočila sa jednostranim američkim odgovorom.

Potrebno je bilo čak još jednom republikanskom predsedniku, ovog puta drugom Bušu, da vodi kampanju pomoći za proglašavanje nezavisnosti Kosova.

Dakle, ako nije bilo nadmetanja republikanaca i demokrata po pitanju Kosova, kakva je priroda takmičenja?

Sopstveni opis ambasadora Grenela o postignućima Trampove administracije na Kosovu - tri "pisma namere", ilustruje trku između neozbiljnog pristupa trenutne administracije i tradicionalnog, ozbiljnog pristupa američkih administracija od pada Berlinskog Zida do proglašenja nezavisnosti. Tradicionalna američka politika prema Kosovu - bilo da je to republikanska ili demokratska - nastojala je da pomogne jačanju konsenzusa među kosovskim političkim snagama, izgradi transatlantski konsenzus i projektuje ciljeve koji će pomerati Kosovo napred. Trampova administracija preko ambasadora Grenela promovisala je političku polarizaciju na Kosovu i pad Vlade tokom pandemije, davala legitimitet  preko ambasadora Boltona avanturi razmene teritorija, stanovništva i pomilovanja za zločine predsednika Vučića i Tačija i stvorila ogroman i neviđen jaz između Sjedinjenih Država i evropskih sila da formulišu politiku koja će okončati sukob između Kosova i Srbije kao dve nezavisne države.

Uz ovu manifestovanu frivolnost jedino što je vredelo bilo je evropsko buđenje iz komformiteta. Već navikle preko sedamdeset godina na sigurnost američkog partnerstva evropske države imale su tri godine da uđu u kolektivno nepoverenje u ono što će predsednik zemlje proizvesti  svojim sledećim tvitom ili na konferenciji za štampu. Duga lista pretnji izlasku Amerike iz NATO-a ili predlog da se istraži kako ubrizgati dezinfekcijsko sredstvo za kupanje u ljudsko telo da bi se sprečio ili eliminisao koronavirus, razvoj tajnog pregovaračkog procesa za Kosovo je trebalo da bude još jedan - iako manji - alarm za EU i evropske sile. Za skoro deset godina, EU i evropske sile potrošile su mnogo pregovaračke energije da bi, poput Grenela, proglasile postizanje istorijskih sporazuma poput registarskih tablica da budu prekrivene nalepnicama.

Frivolnost rada ambasadora Grenela bila je delotvorna, ako ništa drugo, da bi se pokazalo koliko je EU neozbiljna skoro deceniju.

4.

Predsednik Tramp vodio je svoju prethodnu izbornu kampanju pod motom MAGA  (Učinite Ameriku ponovo velikom). Američki birači su u to vreme odlučili da to žele, a  sada imaju priliku da odluče da li je ispunjeno ovo obećanje na izborima.

Za ljude s druge strane Atlantika biće vrlo važno koje izborno obećanje će pobediti. Tokom Trampove tri godine, Evropa je sedela na ivici stolice, kao u filmu, ne znajući šta će se dogoditi u sledećoj američkoj minuti. Nikada u istoriji američkog projekta „slobodne i celovite Evrope“ nije bilo takvog istorijskog trenutka velike neizvesnosti u transatlantskim odnosima.

Za Kosovo, kao zemlju koja je egzistencijalno povezana sa Amerikom, Trampov slogan izgleda čudno. Amerika je bila veoma velika za Kosovo, čak i kad je predsednik Buš uputio božićnu pretnju, čak i kada je predsednik Klinton vodio NATO u oslobađanje Kosova, čak i kada je predsednik Džordž Buš izjavio da je „dosta, Kosovo mora dobiti nezavisni život “. Bila je velika i kada svakog dana američke vojnike vidimo u "Bondstilu" ili na ulicama Kosova.

Ono što smo propustili je Amerika na koju smo navikli da se oslanjamo, Amerika ozbiljnih odluka, Amerika u koju smo navikli da verujemo.

Možda bi mi, kao što mi je predložio prijatelj iz Albanije, ako bi nas pitali s druge strane Atlantika šta bi trebalo da predstavlja moto predsedničkih izbora u Americi, trebalo da  predložimo MASA, "Make America Serious Again" – Učinite Ameriku ponovo ozbiljnom.

Piše: Veton Suroi
Novinar i književnik iz Prištine