Među javom i med snom

Ivo Visković
Izvor: N1

Da li je uopšte moguće ostati stvarno neutralan? Ako ne možemo to da pitamo Amerikance koji su živeli u vreme Vudroa Vilsona, još uvek, na sreću, ima dovoljno onih koji mogu da posvedoče da je i Ruzvelt izmanipulisao američko javno mnjenje proglašavanjem neutralnosti i istovremenim vojnim isporukama Velikoj Britaniji, da bi na kraju ušao u rat.

Znam, pomislili ste – da li čitati, kao ozbiljan, novinski tekst koji svoju poentu u naslovu izražava većini čitalaca poznatim stihom Laze Кostića? Кakve veze ima analiza jednog političkog koncepta i njegove potencijalne primene od strane naše zemlje s poezijom?

Nema, naravno, nikakve direktne veze, ali naprosto nisam mogao odoleti da ne iskoristim misao pesnika, ne samo stoga što spada u onu vrstu poezije koju književni stručnjaci nazivaju refleksivnom, to jest misaonom, pa se u tome može naći nekakva veza s pokušajem analognog postupka autora ovog teksta, nego prvenstveno zato što pogađa alkarski „u sridu” moju ocenu da se odnos ne samo prosečnog građanina nego i mnogih pripadnika društvene elite, (nazovi)analitičara i političara prema konceptu neutralnosti Srbije kreće upravo „među javom i med snom”.

A šta zapravo znači neutralnost? Desetine definicija u raznim udžbenicima i leksikonima međunarodnih odnosa i međunarodnog prava i sajtovima poput „Vikipedije” na internetu razlikuju se uglavnom u nekim detaljima, ali suština se svodi na zauzimanje nepristrasne pozicije u ratnom sukobu drugih zemalja time što se u ratu niti učestvuje, niti pruža pomoć jednoj od sukobljenih strana.

Treba naglasiti da samo to što neka država ne učestvuje direktno u ratu ne znači automatski da je i neutralna. Međunarodno pravo je pitanju neutralnosti posvetilo veliku pažnju, što je rezultiralo i usvajanjem izričitih stavova prema pravima i dužnostima neutralnih zemalja u ratovima na kopnu i moru u Haškoj konvenciji iz 1907. godine. Iako postoji dosta stručnih mišljenja da bi te odredbe trebalo inovirati zbog brojnih promena u vođenju ratova tokom od tada proteklih više od stotinu godina, to se nije dogodilo i verovatno se neće dogoditi u bliskoj budućnosti, ali to već spada u ono što prosečan čitalac smatra cepidlačenjem zaludnih teoretičara. Zato, a i zbog ograničenog novinskog prostora za ovaj tekst, svima koji su za to preporučujem da pogledaju radove Milana Bartoša, Ranka Petkovića, Davorina Rudolfa – kao „klasika” za tu temu s ovih prostora, kao i mlađih autora Igora Novakovića, Božidara Force, Jelene Radman, Miloša Jovanovića, Milice Mitrović i brojnih studenata koji su temu obrazlagali u svojim diplomskim i master radovima. Izvinjavam se svim našim autorima na temu čije radove, nažalost, nisam stigao pročitati, ali i njih je moguće naći u fondovima većih biblioteka, pa zainteresovani čitalac lako može da uporedi njihove stavove s mojima.

Кonačno, da iznesem one za koje smatram da su najvažniji za javnu raspravu o pitanju neutralnosti Srbije.

Prvo, nije realno očekivati da bi se druge države (a to je neophodno) složile da Srbija – ako bi to i htela – dobije status trajno neutralne države. A, praksa je to pokazala, samo su države koje su prihvatane kao trajno neutralne bile pošteđene od ratova i razaranja. Primeri poput onoga pred početak Drugog svetskog rata kada su Belgija i Holandija, te Danska i Norveška proglasile neutralnost, a Nemačka nije to poštovala, nego ih okupirala, i drugih širom sveta, ilustruju takav zaključak. Uz to, ne sme se zaboraviti da trajna neutralnost podrazumeva i obavezu za budućnost, odnosno neku vrstu „blanko menice” da ćete se tako ponašati i u eventualnim sukobima u budućnosti, a da ne možete sada predvideti kakvi će oni stvarno biti i kako bi mogli da utiču na vaše interese.

Drugo, neutralnost proglašena od strane neke države, kako praksa pokazuje, poštuje se gotovo jedino u slučajevima kada je ta zemlja geografski daleko od mesta neposrednog ratnog sukoba (cinici bi rekli, na periferiji), čime njena teritorija nije bitna za strategijske pravce i logističke rute, kao što pokazuju primeri Španije i Portugalije u Drugom svetskom ratu. U našem slučaju, mora se prihvatiti mogućnost oružanih sukoba kako daleko od nas tako i u bližem okruženju. U tom drugom slučaju ne može se očekivati da bi naša proklamovana neutralnost, s jedne strane, bila ozbiljno shvaćena i poštovana od strane moćnijih zemalja ili vojnih alijansi, a, s druge, ni isključiti pretpostavku da bi na neki način i interesi Srbije bili neposredno ugroženi, a tražiti saveznika/saveznike u takvim okolnostima bilo bi teško i koštalo veoma mnogo – i materijalno, i politički.

Treće, kad smo već kod koštanja, neutralnost zahteva mnogo finansijskih sredstava, veću vojnu brojnost i što je moguće sofisticiraniju oružanu silu. Nije slučajno što su je stoga proklamovale uglavnom bogate zemlje, posebno u novije doba (uz Švajcarsku, kao paradigmu, treba razmisliti da su to (bile) i Švedska, Finska, Austrija, Japan, a odnedavno i nama slabo poznata naftom i gasom bogata zemlja – Turkmenistan. Ona podrazumeva i mnogo intenzivnije pozivanje rezervnog sastava na vojne vežbe, što je dvostruki trošak – za državu, ali i za firme iz kojih pozvani dolaze. Neki stručnjaci kažu da, nakon početnog elana u sprovođenju toga u praksi, posebno u slučaju da se oblici direktnog ugrožavanja zemlje u nekom ratu ne vide, nailazi duži period slabljenja motivacije i borbenog morala ljudi pozvanih na vojne vežbe.

Postoje, istina, i studije koje tvrde da to nije tačno i da, na primer, u Švajcarskoj i Švedskoj više doprinosi shvatanju da se time izvršava jedna građanska obaveza nego shvatanju da se radi o pukom ispunjavanju volje vladajućih vojnih i civilnih krugova. Zato se pitam da li naša država ima dovoljno i materijalnih, tj. finansijskih kapaciteta i dovoljno ljudi za tzv. rezervni sastav jer u oba ta pitanja ne stojimo nimalo dobro (što je najblaži izraz koji mogu upotrebiti).

Četvrto, (samo)proglašenje neutralnosti, a posebno tzv. vojne neutralnosti, kod drugih aktera međunarodne politike po pravilu izaziva podozrenje da se radi o propagandnoj floskuli, a ne stvarnoj politici. Dominantni vrednosni sistem, tj. ideologija, treba to otvoreno priznati, određuje sklonost ka nekom od aktera mogućeg ozbiljnog konflikta. Da li je onda uopšte moguće ostati stvarno neutralan? Ako ne možemo to da pitamo Amerikance koji su živeli u vreme Vudroa Vilsona, još uvek, na sreću, ima dovoljno onih koji mogu da posvedoče da je i Ruzvelt izmanipulisao američko javno mnjenje proglašavanjem neutralnosti i istovremenim vojnim isporukama Velikoj Britaniji, da bi na kraju ušao u rat.

Peto, neutralnost – što bi rekli moji studenti – po difoltu podrazumeva potpunu pasivnost države u međunarodnim zbivanjima. Tito je, suočen s idejama o prihvatanju neutralnosti kao mogućeg novog koncepta spoljne politike nakon sukoba sa Staljinom, a istovremeno lošeg stanja u odnosima sa Zapadom, govorio da bi to značilo dobrovoljno prihvatanje da budete objekt, a ne subjekt/akter međunarodne politike, što bi za zemlju na važnom geopolitičkom mestu značilo veliko opterećenje i praktično stalnu defanzivnu poziciju u odnosima s drugim akterima međunarodne politike.

Šesto, sedmo, osmo… Moglo bi se nabrajati još podosta činilaca koji pokazuju da proglasiti neutralnost – i potpunu i tzv. vojnu – nije teško, ali da to ne znači da će biti i uspešno, odnosno dovesti do toga da se izbegnu po državne interese nepovoljni razvoji događaja. Zato bi trebalo organizovati javne rasprave o prednostima i slabostima koncepata i trajne i „vojne neutralnosti” Srbije. To bi podrazumevalo i traženje nekih novih rešenja, poput koncepta „vojne nesvrstanosti” – razvijenog u Švedskoj i slično.

Međutim, bojim se, neće se to dogoditi. Znajući naše mentalitete, usuđujem se reći da kreatori politike ne žele nešto takvo jer su prilično samouvereni u sopstveno razumevanje situacije u savremenom svetu, a supripadnici intelektualne elite navikli da na venčanjima, slavama i sličnim okupljanjima ad hok objašnjavaju politiku, a obični građani da se prepuste čarima onoga što Amerikanci nazivaju „wishful thinking”, a mi kažemo: Što se babi htilo, to se babi snilo. Zato je Кostićev besmrtni stih u naslovu ovog teksta.

Piše: Ivo Visković, profesor Fakulteta političkih nauka u penziji