Napredna socijalna pravda kad si Srbin

Piše za Kosovo onlajn: Srđan Garčević, osnivač The Nutshell Times

Ako želite da doživite čudno iskustvo kognitivne disonance, pokušajte da pročitate reakcije u većini komentara na engleskom jeziku (kao i mnogih diplomata) na fizičke napade na Srbe na Kosovu i Metohiji, rame uz rame sa pokrivanjem raznih incidenata vezanim za identitet, posebno unutar samog Zapada.

Čitajući Njujork Tajms, Gardijan i slične publikacije ovih dana, poverujete da su obrazovana zapadna javnost i njihove vlade izuzetno spremne na to kako ljudi različitih identiteta (etničkog, klasnog, rodnog, seksualnog, kao i drugih) mogu biti oštećeni ponašanjem drugih za koje se ranije smatralo da su bezopasni ili čak prijateljski nastrojeni. Pitanja o tome odakle neko dolazi ili pomalo nezgodni komplimenti često se raspravljaju kao „mikroagresije“ i smatraju se problematičnim. Razmatranja društvenih privilegija i diskriminacije sada uzimaju u obzir stvari kao što su visina i oblik tela, pri čemu mnogi pokreti traže obeštećenje.

Međutim, ove borbe za socijalnu pravdu više nisu usamljeni krstaški ratovi aktivističkih pokreta i akademika: korporacije i vlade sve više preuzimaju zastavu u borbi protiv svih vrsta diskriminacije i nasilja. Ne obraćajući se nekome na način na koji oni žele je nasilje, a kamoli svi  načini na koje ljudi mogu biti agresivni jedni prema drugima preko interneta, koji su nedavno došli u fokus različitih vlada do te mere da pomažu drugim zemljama da se bave ovim pitanjima. Zaista, zahvaljujući ovakvim inicijativama, pre nekoliko dana, jedna aktivistička grupa u Beogradu uspela je da blokira feminističku diskusiju o rodnim pitanjima, jer je smatrala transfobičnom i time potencijalno ugrožavajući manjinu.

Gotovo u isto vreme kada je izbegnuta ova, navodno, štetna diskusija, nekoliko kilometara južno, Milan Jovanović, etnički Srbin, bio je suočen sa drugačijim, konkretnijim oblikom diskriminacije. Pripadnici „kosovske policije“ su ga upucali u leđa, dok je vozio. Jovanović je uspeo da preživi zahvaljujući tome što se mogao sam voziti da zatraži lekarsku pomoć, plašeći se da ga još jednom ne napadnu oni koji tvrde da su tu da štite.

U vezi sa ovim napadom, na zvaničnom Tviter nalogu delegacije EU u Prištini izražena je zabrinutost zbog „bezbednosnog incidenta u kome je upucan i povređen kosovski Srbin“, bez naznaka ko je možda izazvao „incident“. Nemački ambasador, takođe zabrinut zbog „incidenta“, čak je pohvalio „kosovsku policiju“ za istragu slučaja, poželevši (bezimenoj) žrtvi brz oporavak. Prištinske „vlasti“ su do sada ćutale o napadu, ali su odvojile vreme da proslave vojsku OVK, čijim se vođama sada sudi za ratne zločine nad Albancima.

Zaglušujuće ćutanje međunarodne zajednice i eufemizacija (veoma fizičkog) nasilja samo u ovom slučaju bili bi šokantni, da nije bilo uobičajeno u gotovo svim slučajevima kada su Srbi napadnuti.

Zaista, korišćenje novih, naprednih standarda socijalne pravde samo za izjave ovih diplomata bi ih „poništilo“. Upotreba pasivnog, zamagljujućeg jezika za prikrivanje sistemskog nasilja dugo je kritikovana u SAD, gde su mediji na sličan način eufemizirali policijsku brutalnost prema manjinskom stanovništvu sve dok, tragično, ubistva visokog profila, poput onog Džordža Flojda, nisu dovela do pažnju celog sveta na ove grozne prakse.

Slično, razotkrivanje žrtava sistemskog nasilja izostavljanjem njihovih imena, kao što se dešavalo sa izjavama o pucnjavi na Milana Jovanovića, takođe je bilo u fokusu pokreta socijalne pravde protiv policijskog nasilja.

Međutim, čini se da sistemska diskriminacija Srba nije na radaru organizacija i vlada koje se zalažu za naprednu socijalnu pravdu na Balkanu.

To nije zato što su slučajevi malobrojni. Zaista, situacija je potpuno suprotna. Pre samo tri meseca, Miloša i Stefana Stojanovića, od kojih drugi ima jedanaest, upucao je albanski pripadnik „Kosovskih Bezbednosnih Snaga“ na pravoslavno Badnje veče. Iako su Stojanovići bili nenaoružani i prilično verovatno upucani zbog svoje nacionalnosti i vere, napadač je dobio samo kućni pritvor.

Ovu „makroagresiju” na Stojanoviće pratila je još jedna uobičajena „mikroagresija”: zamagljen je srpski identitet žrtava. O njima se govorilo kao o „građanima Kosova“, što, čak i ako se tako identifikuju, zaobilazi činjenicu zbog koje je verovatno pucano zato što su Srbi, a ne zbog državljanstva. Ovo je posebno eklatantno s obzirom na to da etnički karakter različitih „incidenata“ na Kosovu i Metohiji, bilo stvarnih ili izmišljenih, uveliko ističu prištinske vlasti, ali i balkanski komentarijat i diplomatski kor. Zaista, bilo bi očigledno neukusno (kao i neinformativno) objašnjavati jugoslovenske sukobe iz 1990-ih (ili bilo koji od njih ranije) kao niz incidenata između jugoslovenskih građana.

To ipak ne sprečava mnoge da izbrišu Srbe kao žrtve: prošle godine italijanski ambasador u Hrvatskoj otišao je toliko daleko da ih je potpuno izostavio u svojoj poruci povodom obeležavanja oslobođenja logora smrti Jasenovac, koji je prvenstveno bio usmeren na iskorenjivanje Srba u iz Nezavisne Države Hrvatske u Drugom svetskom ratu. Slično tome, spomenik Srbima koji su zbog svoje nacionalnosti bili mete u Sarajevu tokom nedavnog rata, u potpunosti zaobilazi ovu neprijatnu činjenicu (drugi spomenici žrtvama epohe u Bosni, veoma su eksplicitni u smislu etničke pripadnosti žrtava i počinilaca).

Činjenica da sve ove „makro“ i „mikroagresije“ tako rutinski tolerišu ljudi koji su inače prvi u borbi za sve različite oblike socijalne pravde na Balkanu, čini se da se zapitamo da li su svi ovi napori malo više od površnih ili zaista, samo ponavljanje fensi glagola. Možda, pored svih ovih novih briga, još uvek treba da pazimo na to da policija ne puca u leđa ljudima zbog njihove etničke pripadnosti.