OVK + DSK postigli oslobođenje, nezavisnost DPK + DSK, međunarodno priznanje PS + DSK?

Adriatik Keljmendi
Izvor: Twitter

Kako je uvođenje političkih i vojnih snaga "u sistem" pomoglo u postizanju međunarodne slobode, nezavisnosti i (možda) priznanja?

Bez ujedinjenja Oslobodilačke vojske Kosova i Demokratskog saveza Kosova nije mogao biti postignut kompromis za sporazum iz Rambujea, koji je trasirao put slobodi Kosova.

Bez ujedinjenja Demokratske partija Kosova i Demokratskog saveza Kosova, ne bi bilo kompromisa za jednostrano proglašenje nezavisnosti.

Bez da se Pokret Samoopredeljenje i Demokratski savez Kosova ne ujedine, ne može se postići kompromis u vezi sa zaokruženjem nezavisnosti i priznanja od strane Srbije.

U pojednostavljenom prikazu to bi bila priča o putu Kosova ka slobodi i suverenitetu.

U sva tri slučaja, u albanskom političkom spektru, postojao je konsenzus za pomeranje procesa napred.

Da se ne zaboravi, sticanje slobode bilo je kompromisno zalaganje OVK za oslobađanje etničkih albanskih teritorija i dovoljno izražen pravom na referendum za izraz volje naroda, kao što je predviđeno u dokumentu iz Rambujea.

Proglašavanje nezavisnosti omogućeno je kompromisom kojim je albanska strana prihvatila odredbe Ahtisarijevog paketa o pozitivnoj diskriminaciji manjina, dvostrukoj parlamentarnoj većini, decentralizaciji na etničkoj osnovi, neutralnim državnm simbolima, međunarodnim nadzorom...

Čak i sada se insistira na jedinstvu albanske političke klase u cilju postizanja sveobuhvatnog sporazuma između Kosova i Srbije.

Dobra vest sa rukovodstvom Pokreta Samoopredeljenje i premijerom Kurtijem je da je čitava "institucionalizacija" kosovskog političkog spektra već u toku. Najjači protivnici pristupu dijalogu sa Srbijom i međunarodnom posredovanju već vode Kosovo, u tandemu sa najstarijom i najiskusnijom strankom, DSK.

Uz još jednu paralelu iz nedavne prošlosti, OVK je trebalo da se stavi u sistem Rambujea, DPK je trebalo da bude uvršten u Ahtisarijev sistem, a PS treba da se stavi u sistem o "oslobađanja Srbije od Kosova".

Pažljivi posmatrači se sećaju vremena kada su se Tači i DPK žestoko protivili Ustavnom okviru UNMIK-a i zatim pristali na ustav proizašao iz Ahtisarijevog paketa; Tači, koji je tvrdio da ne da državnu zastavu, a njegovi ljudi palili dardansku zastavu Ibrahima Rugove, "dizajnirali" su kompromisnu zastavu, zajedno s drugim simbolima, i ponosno je predstavili građanima.

Pre izbora 2007. Tači, temperamentan, ponekad i privatno i javno, izjavljivao je da je "amin onome što bi SAD rekle". I nije se pokazalo da to nije u redu. Tadašnje međunarodne kancelarije u Prištini shvatile su da velike promene na Kosovu neće biti moguće uz "ekstremistički" DPK u opoziciji, a Tači je takođe razumeo da će za put ka vlasti "poljubiti ruku".

Rezultat: da bi se izbegle komplikacije DPK i DSK morali su da budu na vlasti zajedno. Na kraju su svi izašli kao pobednici - nije bilo gubitnika.

Osim Kurtija i PS koji su protestovali na ulici.

DANAS SU PROMENJENE POZICIJE.

"Ekstremističko" Samoopredeljenje je na vlasti, a liberalni DPK u opoziciji. Ali i ovaj put je terminu "ekstremista" istekao rok.

Premijer Kurti kreće se nepredvidivom brzinom, prema svim skepticima, da ubedi da će biti zreo, razuman i vizionarski državnik. Nije bilo potrebno više od 10 dana da vlada jasno pokaže da je njen prioritet blagostanje kosovskih građana i završetak procesa nezavisnosti uz međunarodno posredovanje i da se ne namerava baviti bojom simbola Kosova, zastavama  ili počastima kod groba predsednika Rugove. Zatvorio je poklopce ovih kutija u roku od nekoliko dana, kako bi pokazao da ga čekaju veći poslovi.

Sa primamljivom smirnoćom novi premijer je odmah pružio ruku pomirenja predsednicima Tačiju, Veseljiju, Haradinaju i Ljimaju, sa ciljem postizanja konsenzusa o spoljnoj politici Kosova, naročito u vezi sa sporazumom sa Srbijom.

Sada van sistema ne ostaje nijedna ozbiljna politička snaga koja bi mogla da potkopa albanski konsenzus o velikim pitanjima. I, naravno, svaka politička stranka može nastaviti sa svojim nijansama u procesu, ali nema nikoga koji ne veruje da bi se proces zaokruživanja nezavisnosti trebao premestiti u Vašington, a potom Berlin, London i Pariz.

Takvim razvojem događaja na Kosovu izbušena je još jedna rupa u procesu sveobuhvatnog sporazuma Kosova i Srbije.

Očekuje se da će i Srbija na prolećnim izborima dobiti politički legitimitet Vučićeve Srpske napredne stranke. Na ovaj način, i u Prištini i u Beogradu stvara se prostor da se kreću odlučnim koracima ka konačnom rešenju.

Uz ličnu posvećenost predsednika Trampa, preko njegovog izaslanika, ambasadora Grenela, već su učinjeni prvi koraci koji signaliziraju brzi sporazuma o uzajamnom priznavanju.

Da li će se to ostvariti ili ne, ili tačnije, hoće li se ta prilika iskoristiti ili ne, znaće se pre prvog utorka novembra, kada će se građani SAD obratiti glasačkim listićima kako bi pokazali da li žele Donalda Trampa još uvek u Beloj kući.

Adriatik Keljmendi

Kolumnista Koha.net