Pod Holbrukovom senkom

Dragan Bisenić
Izvor: Demostat

Pojava nekadašnje državne sekretarke Madlen Olbrajt na kongresnom saslušanju povodom Кosova, javnost u Srbiji dočekala je kao obeshrabrujući signal balkanske politike dolazeće predsedničke administracije Džoa Bajdena i najava da ona neće imati razumevanja za interese Srbije ni približno u meri u kojoj je to pokazivalo predsedavanje Donalda Trampa.

Slično uznemirenje izazvala je izjava Danijela Servera da će ona svakako biti uključena u dalje pregovore Beograda i Prištine.

"Nije važno šta Srbi misle o tome treba li ili ne da Madlen Olbrajt bude uključena. Ona će biti uključena. Bivši je državni sekretar. Važna je struja, ne toliko u Demokratskoj stranci, već u mislećem demokratskom svetu, delu demokratskog sveta koji misli o spoljnog politici. Ona je predsedavajuća odbora Nacionalnog demokratskog instituta. Biće uključena. A takođe je i neko ko je živeo u Srbiji, govori srpski. Mislim da bi to trebalo ceniti", rekao je Server.

Državna sekretarka koja je poznata po svojoj kolekciji broševa, o čemu je napisala i jednu zanimljivu knjigu, uzima se najčešće kao simbol svih nevolja koje su Srbi imali 1990-ih godina s Vašingtonom, uključujući i mišljenje da je bombardovanje 1999. godine bio njen privatni rat.

Te strepnje, međutim, mogu da budu i neopravdane, pošto je posredno već značajno uključena preko potpredsednika kompanije Olbrajt Stonbridž, Džemsa O’Brajena, koji je bio jedan od vodećih ljudi Кlintonove politike prema Balkanu i idejni tvorac malog Šengena, a takođe je zauzimao i visoke položaje u Obaminoj administraciji.

Upravo O’Brajen najavljuje snažnije prisustvo, uz insistiranje na ekonomskim i političkim integracijama, ali i demokratizaciji regiona.

Kad su se početkom avgusta obratili učesnicima jedne beogradske konferencije, Džems O’Brajan i nekadašnji američki ambasador u Beogradu Кamrun Manter rekli su: "Zalažemo se za dalju demokratizaciju Zapadnog Balkana. Biće većeg američkog prisustva u regionu. Bajden će raditi na tome da celokupna politika za Zapadni Balkan bude više i bolje koordinisana, za razliku od trenutne administracije, gde postoje velike nedoslednosti u spoljnoj politici".

O’Brajen je u nekoliko navrata govorio o balkanskim integracijama i štetama koje postoje od fragmentacije regiona.

Najvažnija prepreka, prema njegovom mišljenju, jeste usitnjenost regiona.

"Postoji šest različitih ekonomija, šest grupa graničnih kontrola, a rezultat toga je da je veoma otežano kretanje radnika, usluga i zaliha", rekao je O’Brajen.

Kao pokazatelj naveo je da je Svetska banka saopštila 2019. da su zadržavanja na graničnim prelazima na Zapadnom Balkanu pet puta duža nego u zemljama EU, a kamioni svake godine na graničnim prelazima u regionu provedu oko 26 miliona sati – ili skoro 3.000 godina.

Ali, američko prisustvo na Balkanu neće biti tu da bi se učinio plezir kamiondžijama.

Mnogo važnija su očekivanja od regionalne političke i bezbednosne transfromacije, pitanja Kosova i Bosne i Hercegovine i atlantskih integracija balkanske šestorke.

Sudeći prema poslednjim nedeljama, ako se izuzmu pitanja neposredno povezana sa izborima, balkanska pitanja nalaze se neočekivano visoko na programu pripadnika Demokratske stranke i pristalica Bajdenove administracije.

Interesovanje za Balkan, posebno Klintonovih demokrata, može da bude logično, pošto su balkanski događaji obeležili njegovu vladavinu.

Tako su povodom 25 godina od potpisivanja Dejtonskog sporazuma pripremljeni analitički dokumenti i održane konferencije s visokim zvanicama.

Evropski savet za spoljnu politiku održao je 15. decembra skup posvećen Dejtonskom sporazumu, a nekoliko dana ranije održano je kongresno saslušanje o Balkanu koje je vodio kongresmen u odlasku, Eliot Engel.

Za njega se može takođe pretpostaviti da će na neki način ostati uključen u balkansku politiku nove administracije.

Na ova dva skupa nastupile su vodeće ličnosti koje simbolizuju američku politiku prema Balkanu iz 1990-ih godina.

Na konferenciji Evropskog saveta govorio je predsednik Bil Klinton, a na kongresnom saslušanju nekadašnja državna sekretarka Madlen Olbrajt.

Klinton je rekao da je najvažniji rezultat njegovog političkog delovanja kao predsednika SAD to što je postignuto NATO kampanjom i napornim pregovorima u Dejtonu.

Madlen Olbrajt predložila je da američka strategija treba da omogući pomoć državama u reformskim procesima, ali je i ona istakla da su problem korumpirani lideri koji koriste nacionalne teme za održanje na vlasti, dok Rusija i Kina unose nestabilnost, tražeći kongresne istrage za srpske kupovine naoružanja od Rusije i eventualne sankcije Srbiji zbog toga.

U sličnom tonu je dokument koji su prošlog meseca objavili stručnjaci koje je okupio vašingtonski Vudro Vilson centar pod naslovom "Fixing Dayton" u kome se za nefunkcionalnu BiH okrivljuju kleptokratske i korumpirane etno-nacionalističke elite.

"Kleptokratske i etno-nacionalističke elite manipulisale su dejtonskim uslovima da bi uvećele svoju vlast na račun sposobnosti zemlje", a mir kao glavno dostignuće Dejtona je takođe zarobljen od tih elita.

Na drugim mestima se isto tvrdi za ekonomiju i pravni sistem, dok one gledaju kako radije da ukradu institucije, nego da ih reformišu.

Ali, to ne znači da će to doista biti prilaz nove administracije.

Profesor Džon Hopkins univerziteta i bivši visoki službenik CIA sa velikim balkanskim iskustvom, Dejvid Kanin ocenio je Dejtonski sporazum kao "diplomatsku pobedu Slobodana Miloševića", navodeći da je to "veoma prosrpski sporazum, jer je stvorio centralizovani, funkcionalni entitet Republiku Srpsku, dok je drugi entitet nefunkcionalan i loše izgrađen, kao i centralne, državne institucije".

Zapadnjici su očekivali da će BiH postati multietnička i demokratska, da će postojati vladavina prava i transparentnost.

Ništa od toga se nije desilo i ništa od toga se neće desiti, ocenjuje Kanin.

Čini se da upravo zbog toga na jednoj strani postoje uporni pokušaji da se sporazum promeni, a na drugoj koju predstavljaju Republika Srpska i Milorad Dodik da on ostane isti kakav je sada.

Kanin ovakve napore „ljudi koji govore da mora da se vrati vreme, da moraju ponovo da se koriste Bonska ovlašćenja i da Amerikanci i Evropljani moraju više da intervenišu i nameću, jer ljudi u BiH to ne mogu da urade sami“, smatra „besmislenim i nazadnim“.

"Ako se Zapadnjaci budu više mešali, biće više prisile, ali neće biti razvoja bilo kakve građanske države", navodi Kanin.

U najširem smislu, to su jasni signali da će Bajden nastaviti podršku liberalnom međunarodnom poretku kao što je to činio i prethodni demokratski predsednik Barak Obama, u kome je balkansko nasleđe gotovo centralna tačka.

Humanitarna intervencija iz balkanskog arsenala koju su podržavale i sprovodile Кlintonove demokrate i njegov glavni balkanski pregovarač, Ričard Holbruk, bili su nova forma spoljne politike koju su mnogi oko Obame poštovali i cenili.

Derek Šole u svojoj knjizi "Duga igra – kako je Obama redefinisao Vašington", tvrdi da je za Obaminu generaciju kosovski rat 1998-1999 bio prekretnica pomoću koje su bacili Vijetnam i hladni rat na đubrište istorije, a Holbruk je za njih bio Tedi Ruzvelt 21. veka, "diplomata koji je bio uveren da je prava mera vojne prisile može da omogući pregovore".

Sporazum u Dejtonu 1995. bio je ogledalo sporazuma u Portsmutu 1905. kojim je okončan rusko-japanski rat; oba su vođena na prekookeanskim teritorijama, a okončala na američkom tlu.

Holbrukova ideologija ostavila je dubok trag, iako on nikad nije dobio priliku da je primeni s najviših diplomatskih visina i pozicije državnog sekretara, čemu je neumorno težio.

On je jedan od prvih i najtvrđih pristalica širenja NATO, tvrdeći da će to da stabilizuje Centralnu i Istočnu Evropu i da će se širenjem evropskih institucija, posebno EU, stvoriti politički, ekonomski i bezbednosni okvir za ujedinjenu i demokratsku Evropu.

Šole tvrdi da je Holbruk, poput mnogih pristalica proširenja strašno precenio njegov značaj za američke interese i SAD u celini.

U svom članku za Forin afers u aprilu-maju 1995. Holbruk je opisao Ameriku kao evropsku silu i tvrdio da je dobrobit Centralne i Istočne Evrope ključna za američku bezbednost i blagostanje.

To je odmah stvorilo opoziciju koja je tvrdila da je Amerika samo "spoljna sila koja ima neke evropske interese".

Preuzimajući na sebe bezbednost "nekih malih evropskih klijenata koji imaju probleme sa susedima, uglavnom Rusijom", Amerika samo dobija opterećenje, a ne dobitak za svoje interese.

Zbog toga što je vođstvo Demokratske stranke prihvatilo Holbrukovo popovanje da su SAD evropska sila, nije bilo izenađenje da su želeli odlučnu akciju u Bosni.

Holbruk je insistirao da se krvoproliće događalo u srcu Evrope.

Njegovi kritičari su mu prebacili da je to "shvatanje bilo pogrešno u smislu biologije, geografije i istorije zato što je većina videla Balkan kao infekciju na noktu, a ne kao bolest u srcu Evrope".

Drugi ukazuju da Bajdenova administracija ne treba da ignoriše vreme i događaje na Balkanu od okončanja ratova, držeći se slepo davnog nasleđa.

Istaknuti stručnjak za Balkan iz njujorškog Saveta za spoljnu politiku, Čarls Kapčan, smatra da Bajden neće odbaciti dobre strane Trampovog nasleđa.

On ukazuje da je uprkos "Trampovoj autokratskoj nesposobnosti" oko 73 miliona Amerikanaca, 10 miliona više nego 2016. želelo njega na čelu države još četiri godine, što se teško može nazvati potpunim porazom Trampove politike. On traži "učenje od Trampove ere, a ne okretanje leđa od njega", jer će se u suprotnom pokazati da je Bajden "samo privremeni pomak od lažne privlačnosti neliberalizma i autokratije".

Kapčan veruje da će Bajden zauzeti „pragmatičnu poziciju“, a ne ideologiju u balkanskoj politici i da neće odbaciti Trampov pristup, tim pre što je Vašingtonski sporazum značajno dostignuće u novim odnosima u regionu.

Piše: Dragan Bisenić, novinar i publicista