Podrška evro-američkom planu

Od Ahtisarijevog procesa koji je doveo do proglašenja nezavisnosti Kosova, ovo je najozbiljniji međunarodni napor da se reši pitanje odnosa Kosova i Srbije. Plan donosi novine u formi i sadržaju koje pregovore Kosova i Srbije postavljaju na nivo pregovora među jednakima. Ali plan donosi i velike izazove koji zahtevaju mnogo rada, kreativnosti i političkog jedinstva.

1.

Od 20. januara ove godine Kosovo i Srbija su ušle u novi pregovarački proces. Od obe strane je traženo da odgovore da li prihvataju novi pregovarački okvir od deset tačaka. Ovaj okvir je prvobitno predstavljen u septembru prošle godine kao Šolc-Makronov plan, ili nemačko-francuski, ili francusko-nemački, u decembru ga je Borelj predstavio državama članicama EU i pretočio u evropski plan, a od deklaracija američkog izaslanika Gabrijela Eskobara tokom ovog meseca, to je zajednički evro-američki plan.

Od Ahtisarijevog procesa koji je doveo do proglašenja nezavisnosti Kosova, ovo je najozbiljniji međunarodni napor da se reši pitanje odnosa Kosova i Srbije.

Od Ahtisarijevog procesa do 2022. godine razvijen je koncept pregovora koji je bio nejasan u principima, metodologiji i cilju. Zvao se Briselski proces, imao je skromna dostignuća i u početku je vođen u (pogrešnom) uverenju da je važno početi sa dogovorom, a onda će stvari nekako same krenuti napred. Tada je uzeto sa (pogrešnim) uverenjem da je, pošto je prvi plan propao, bolje napraviti teritorijalno-etničku razmenu Kosova i onda nastaviti sa pregovaračkim procesom za preostali i nepodeljeni deo Kosova.

2.

Novina novog procesa je deset tačaka koje su ranije predstavljene dvema stranama. One su inovacije u formi i sadržaju.

U formi postoji deset tačaka za koje petorka kaže da više nisu za diskusiju. Dakle, oni su okvir o kojem se ne može pregovarati i to važi za obe strane. Odgovor koji se sada od 20. januara očekuje od strana nije šta treba dodati da bi se izbacilo iz predloga, već – ako se strane slažu sa tim – kako razvijati dalji pregovarački proces. Tako nešto nije novo za protekle pregovaračke procese: pregovori održani u Rambujeu 1999. imali su vodeći princip o kojem se ne može pregovarati, a čak ni oni u Beču pod vođstvom predsednika Ahtisarija nisu započeli bez prethodnog odobravanja vodećih principa o kojima se ne može pregovarati od strane pet (uključujući Rusku Federaciju). Ali već imamo novinu, jer su posle desetogodišnjih pregovora sa vrlo skromnim rezultatom (da upotrebim diplomatski rečnik) predstavljeni principi koji određuju sadržaj pregovaračkog procesa.

I ovde se radi o sadržaju. Tačke evro-američkog plana određuju da je okvir pregovora onaj između dve države koje će normalizovati međusobne odnose, a da nema međusobno priznanje kao polaznu tačku ili obavezu. Ovo je konceptualni iskorak u odnosu na konfuziju koja je nastala u Briselskom procesu od prvog sporazuma, uz „konstruktivnu“ nejasnoću koja je omogućila uverenje da će se o statusu Kosova ipak pregovarati. To je takođe korak unazad od pravno obavezujućeg Sveobuhvatnog sporazuma (i kako bi predsednici Tramp i Bajden i sekretar Blinken dodali) fokusiranog na međusobno priznanje Kosova i Srbije.

Međutim, u okviru od 10 tačaka jasno je da je kontekst pregovora za postizanje sporazuma o normalizaciji kontekst dva subjekta sa svojim zasebnim pravnim subjektima, odvojenim putevima integracije u evropsku, evroatlantsku i svetsku porodicu. To je pregovarački sto između dva jednaka.

3.

Takav kontekst je važan za mnoge stvari, ali je ključan za budući pregovarački proces, jer se u proteklih deset godina primenjuje ad-hoc princip kreiranja rešenja za svako pitanje u posebnom obliku. U budućnosti će regulisanje pitanja kao što su registarske tablice (da uzmemo najočitiji primer) biti podvrgnuto principu međusobnog poštovanja državnih organa, a ne beskonačnim pregovorima o izmišljanju novih detalja ad-hoc rešenja (kao što su „ nalepnice“, kada i kako će se koristiti itd.).

Ali, iako se pitanja kao što su registarske tablice, diplome, telekomunikacije i slično regulišu sa lakoćom koju nudi princip normalizacije dve države, dva pitanja će zahtevati dosta inventivnosti i kreativnosti. Prvi je "formalizacija" statusa Srpske pravoslavne crkve, a drugi pronalaženje "odgovarajućeg nivoa samouprave za srpsku zajednicu na Kosovu", kao i obezbeđivanje direktne komunikacije sa srpskim vlastima.

To će biti dva pitanja koja se više ne mogu oslanjati na postojeća rešenja. Dakle, na osnovu Evroameričkog plana, rešenja Ahtisarijevog paketa (o kome je Kosovo pregovaralo sa međunarodnom zajednicom i Srbijom 2005-2007) su nedovoljna u pogledu položaja Srpske pravoslavne crkve na Kosovu i položaj srpskih građana Kosova. Samim tim, prema planu, nedovoljna su i do sada ponuđena rešenja u Briselskom procesu u vezi sa Zajednicom opština sa srpskom većinom.

Evro-američki plan, ako se parafrazira izjava američkog diplomate Dereka Šoleta, predstavlja svojevrsnu ravnotežu u kojoj Srbija priznaje visok stepen suvereniteta Kosova, a Kosovo priznaje visok stepen samouprave (autonomije) srpskih građana.

4.

U ovom članku namerno nisam pomenuo opasnosti sa kojima se suočavaju obe strane ako ne prihvate evro-američki pristup (o tome je predsednik Vučić opširno govorio). Ne pominjem čak ni opasnosti prihvatanja ovog pristupa implicitno i nekritički; zapravo, ni u najtežim trenucima rata, Kosovo nije na nekritičan način prihvatilo diplomatske predloge.

Evro-američki pristup i plan moraju se proceniti na osnovu sopstvenih zasluga. Zasluge ovog plana su u prolasku pregovaračkog procesa koji može biti ozbiljan i plodonosan za Kosovo i Srbiju, kao i za evroatlantsku bezbednost. Kosovo dobro podržava ovaj konceptualni okvir.

Sa ove tačke gledišta, čini mi se da kosovsku političku energiju prvo treba usmeriti na dve tačke. Prvo, kako stvoriti konsenzus koji podržava i gura Kosovo napred u ovom novom pregovaračkom takmičenju. Drugo, kako se fokusirati na ono što se krije iza principa o kojima se ne može pregovarati, a to su pregovarački mehanizmi i detalji koji stvaraju konačni rezultat pregovaračkog procesa.

Piše: Veton Suroi, publicista, novinar i političar iz Prištine