Pokrajinsko rukovodstvo 1981. zataškavalo razmere i opasnost od albanskih demonstracija

Mnogi istričari i analitičari smatraju da albanske demonstracije marta i aprila 1981. godine predstavljaju početak raspada ondašnje SFRJ.

Ako ne to, one svakako predstavljaju najeklatantniji primer javnog manifestovanja separatizma u toj federaciji od 1945. godine, započetog najpre u jesen 1968. godine, uoči svealbanskog praznika Dana albanske zastave, 28. novembra, što je još tada bila indikator danas uveliko propagiranog svealbanskog ujedinjenja.

A ta težnja među Albancima delom je sprovedena  od 1941. do kraja 1944. u toku Drugog svetskog rata, uz pomoć fašističke Italije i Nemačke. Kada se oslobođenjem Kosova i Metohije uvidelo da će ono ostati u okviru Srbije i Jugoslavije, vođe saradnje sa okupatorom su krajem 1945. i početkom 1945. organizovali oružanu pobunu sa namerom da zadrže tu tvorevinu nazvanu "velika Albanija“.

Otuda su demonstracije 1981. bile samo nastavak, ovoga puta masovnog iskazivanja želja i namere albanskih stratega za otcepljenje od Jugoslavije i Srbije i potonje ujedinjenje sa Albanijom.

Ta želja i ta namera nikada nije prestajala još od onog trenutka kada se krajem 19. veka uobličila misao o albanskom ujedinjenju i iskazivana povremeno nakon oslobođenja Kosova od Turaka i vraćanja u krilo Srbije 1912. godine, koje aktuelna albanska istoriografija i propaganda danas naziva okupacijom. Kao prvi oblik oslobađanja od te „srpske okupacije“ trebalo je da bude da se najpre izdejstvuje status republike za pokrajinu Kosovo, kao mogućnost potonjeg legalnog samoopredeljenja do otcepljenja, što je omogućavao ondašnji ustav SFRJ.

Svi mi ondašnji izveštači znali smo šta je pozadina još od onog bacanja tanjira u studentskoj menzi u Prištini zbog navodnog nezadovoljstva lošom hranom 11. marta 1981. godine uveče, kao i potonjeg 26. marta, kada su u studenskom centru više stotina demonstranata obračunavalo sa policijom, a u centru Prištine fingirao miran i svečani doček štafete mladosti.

I dok se u ta dva dana nastojalo da se zamaskira suština, ono što je započelo prvog i nastavljeno 2.i 3. aprila u Prištini i proširilo na bezmalo sve gradove na KiM bilo je ogoljeno i brutalno ispoljavanje separatizma i ekstremizma. Nažalost, o tome se u drugim krajevima Jugoslavije ništa nije znalo, ali ne krivicom novinara i medija.

Ja sam u ta tri dana Tanjugu poslao sigurno dvadesetak informacija, odnosno neprestano bio u direktnoj vezi sa glavnim urednikom Tanjuga Mihailom Šaranovićem koji me je ohrabrivao da su sve te informacije dragocene i da idu na odgovarajuće mesto, gde se odlučuje o preduzimanju određenih mera. I uistinu, mi izveštači smo doprineli da se na državnom nivou prelomi u kolebanju oko uvođenja vanrednog stanja, jer su, s druge strane, zvanične informacije pokrajinskog SUP i partijskih i drugih organa Pokrajine čak za deset puta umanjivale i broj učesnika i njihovo ponašanje, govoreći da će oni sve to ubrzo srediti.

I kada je, napokon, otvorena mogućnost izveštavanja i opisa onoga što se tih dana zbivalo, usledila je eksplozija medijskog predstavljanja ne samo onoga što je bilo već i svega drugo što je godinama unazad doprinosilo da se stvori atmosfera i uverenje da je došlo vreme da Albanci dobiju ono što traže. Albanske demonstraciije 1981. su, dakle, uveliko doprinele da se štampa i mediji u celini oslobode partijskih i drugih birokratskih stega i strahova i da se potom nikada ne uvode nekakve mere informativne blokade.

Nažalost, ni potonji pristup u eliminisanju uzroka i posledica tih događaja nisu bili adekvatni niti doprineli da se predupredi širenje albanskog secesionističkog pokreta, kome je dat atribut pokreta za oslobođenje od srpske represije. Naprotiv, mere koje su preduzimane u mnogome su doprinele da se on sve više širi među albanskom populacijom.

Tu pre svega mislim na hapšenje i osuđivanje velikog broja mladih, prvenstveno srednjoškolaca i studenata, koji su sledećih meseci i godina uglavnom verbalno ispoljavali svoja uverenja, kroz ispisivanje parola, štampanje i deljenje propagandnog materijala, umesto da se otkriju i sa javne scene uklone inspiratori i kreatori tog pokreta. Ti mladi ljudi su petnaestak godina kasnije postali borci i organizatori militantnih paravojnih grupa.

Albanske demonstracije 1981, koje su ponavljane i u sledeće tri godine u istim danima nesporno su uzdrmale političku konstelaciju odnosa u federalnoj Jugoslaviji, doprinele da započnu međusobna trvenja između republika i pokrajina i stvaranju prostora za širenje separatističkih tendencija i u drugim krajevima, što će i dovesati do raspada SFRJ.

Prva najočiglednija i najteža posledica tog albanskog ispoljavanja ne samo namere i ciljeva već i ekstremističkog pojedinačnog i grupnog ataka na Srbe i Crnogorce jeste njihovo naglo iseljavanje sa KiM. Taj proces koji krenuo od sredine šezdesetih godina, od smene Aleksandra Rankovića, sada je dobio široke razmere i zahvatio je uveliko intelektualne slojeve i gradsko stanovništvo.

Stratezi i vođe albanske pobune su primenjivali različite oblike i taktiku delanja, zavisno od okolnosti. U osnovi te taktike su naizmenične ili istovremeno primenjivanje nasilja i političkih pritisaka. Uvek kada bi se u toku političkog delanja zastalo i nije dovelo do traženih rezultata, usledili bi ekstremistički pritisci, demonstracije, sve do oružanih napada, koji su u krajnjem doveli do stvaranja tzv. Oslobodilačke vojske Kosova i do početka oružanih sukoba širih razmera koji su, opet, uz istovremeno veliko medijsko-političko delanje, stvorili uslove za široke razmere srpsko-albanskih sukoba i do NATO agresije na SRJ i Srbiju..

Piše: Đorđe Jevtić, novinar i pisac