Pritisak za promenu statusa kvo: Hoće li Grčka priznati Kosovo?

Grčka, za razliku od ostalih država EU koje nisu priznale Kosovo, decenijama ima Kancelariju za vezu u Prištini na ambasadorskom nivou, iako nema ambasadora i ne može da ga ima, sve dok ne prizna Kosovo. Poslednjom odlukom, međutim, Atina je otišla korak dalje i podigla nivo sa ekonomskog na politički, čime se približila „puzajućem priznanju“.

Grčka je pre nekoliko dana najavila podizanje odnosa sa Prištinom, na nivou političkih direktora dva ministarstva, a najavljena je poseta grčkog ministra spoljnih poslova Nikosa Dendijasa Prištini za prve dane juna. Time je Grčka učinila još jedan korak u odnosima s Prištinom i doprinela daljoj promeni „status quo" stanja koje je postojalo decenijama u odnosima pet država Evropske unije koje ne priznaju Kosovo. Bez obzira što je Grčka stavila do znanja da neće priznati Kosovo i što podizanje nivoa odnosa samo po sebi ne mora da znači mnogo, ona stvara dalji pritisak na izmenu postojećeg stanja kod preostalih evropskih država, čime ojačava argumente Prištine koji su usmereni upravo prema tim evropskim zemljama.

Nove okolnosti koje najavljuju eksperti koji se bave Kosovom, sugerišu da će preostale države EU koje nisu priznale Kosovo biti poseban cilj u izmeni dosadašnjeg stanja u dijalogu Prištine i Beograda, a koji pogoduje Beogradu jer, zahvaljujući ovim državama, Evropskoj uniji je više potrebna Srbija, nego Evropska unija Srbiji. Ovo je dijagnoza Edvarda Džozefa iz vašingtonskog Centra „Vudro Vilson" i svojevremeno zamenika šefa Misije OEBS-a u Prištini.

Korak po korak

Do najave podizanja nivoa odnosa Grčke s Prištinom došlo je samo dve nedelje nakon što je srpska premijerka Ana Brnabić boravila u Atini, gde se srela s grčkim premijerom Kirijakosom Micotakisom, s kojim je dogovorila sledeći sastanak Visokog saveta za saradnju dve zemlje, koji će biti održan u junu ili julu u Beogradu. Grčki novinari, doduše, pišu da je taj susret ugovoren tek pošto je Brnabićeva gotovo ucenila Micotakisa i saopštila da neće napustiti Atinu dok se ovaj sastanak ne dogovori.

Grčka, za razliku od ostalih država EU koje nisu priznale Kosovo, decenijama ima Kancelaraiju za vezu u Prištini na ambasadorskom nivou, iako nema ambasadora i ne može da ga ima, sve dok ne prizna Kosovo. Poslednjom odlukom, Atina je otišla korak dalje i podigla nivo sa ekonomskog na politički, čime se približila „puzajućem priznanju" koje je najavio 2012. tadašnji šef grčke kancelarije u Prištini. U intervjuu za „Gazeta Ekspres", marta 2012. godine, šef grčke Kancelarije za vezu u Prištini, Dimitris Mošopulos, rekao je da će priznanje Grčke ići „korak po korak" i da je to nešto „što će prirodno doći". Objasnio je da Grčka želi da ceo zapadni Balkan postane deo Evropske unije, te stoga ova perspektiva uključuje i priznanje.

Američka veza

Ministra spoljnih poslova u prethodnoj, Ciprasovoj vladi Nikosa Kocijasa smatrali su prijemčivim za promenu grčkog stave prema Kosovu, ali on nije otišao daleko u tome. Kocijas je ostavku podneo nakon burne sednice vlade povodom primene sporazuma s Makedonijom, pri čemu nije dobio podršku premijera, ni ostalih ministara. Grčki list „Katimerini" objavio je da je ministar odbrane Panos Kamenos tada optužio Kocijasa da je čovek američkog milijardera Džordža Soroša i da iz njegovog ministarstva cure državne tajne Grčke.

Premijer Kirijakos Micotakis se na opšte iznenađenje tokom zasedanja Generalne skupštine UN 2019. sreo u Njujorku s Hašimom Tačijem, a tek je posle primedbi iz svoje okoline da će to dovesti do skandala sa Srbijom, uvrstio i susret s predsednikom Srbije, Aleksandrom Vučićem. Za deo grčkih novinara, sve češći izveštaji kosovskih medija o priznanju od strane Grčke okarakterisani su kao sve drugo samo ne slučajni.

Glavni promoter kosovske stvari u Grčkoj, prema tim vestima, je sadašnja grčka ambasadorka u Vašingtonu, Aleksandra Papadopolu koja ima veoma dug staž u bavljenju pitanjem Kosova. Na Kosovo je došla odmah posle bombardovanja, 2000. godine, i bila je prvi šef Grčke kancelarije za vezu u Prištini da bi od 2016. do 2019. bila šefica kancelarije Euleksa u Prištini, a zatim nekoliko meseci direktor diplomatske službe grčkog premijera. Ona je izgradila veoma bliske odnose sa rukovodstvom u Prištini tokom svog mandata i već dugo je promoter Prištine u grčkom Ministarstvu spoljnih poslova.

Papadopolu, koja je stekla lične odnose sa rukovodstvom Prištine tokom svog mandata u Prištini, već dugo promoviše kosovske pozicije u grčkom Ministarstvu spoljnih poslova. Iako se preselila u Vašington, ostala je u tesnom kontaktu sa američkim zvaničnicima koji se bave Kosovom, kao i sa prištinskim rukovodstvom.  

Presedan i posledice

Grčki ministar spoljnih poslova Nikos Dendijas posetio je Prištinu u oktobru prošle godine. Tada mu je s prištinske strane rečeno da je trenutak za grčko priznanje Kosova posebno pogodan jer se Srbija u Vašingtonu obavezala da neće delovati protiv priznanja Kosova u periodu od jedne godine. Iz Prištine su poručili da je uspostavljanje diplomatskih odnosa Kosova i Izraela „važan presedan" iz koga Atina treba da „izvuče pouke".

Za prištinske rukovodstvo, priznanje Kosova od strane Izraela snažan je argument za evropske zemlje da učine isto. Izraelsko priznanje Kosova ruši, prema tom mišljenju, pretpostavku da je Kosovo presedan koji može da se iskoristi i u drugim slučajevima, pre svega kod država EU koje slične problem vide i u svojim zemljama, nego da je slučaj „sui generis", kako ga je ocenio američki predsednik Barak Obama.

Ko će i kako da garantuje da je „sui generis", bivši američki predsednik nije objasnio, osim ako mislio da je jedinstven slučaj zato što iza njega stoji SAD. Kosovska diplomatija sada u kontaktima sa državama EU koje nisu priznale Kosovo naširoko elaborira ovaj argument, a istovremeno vrši pritisak kod drugih država da se „skrivaju" iza argumenta da nezavisnost Kosova služi kao opasan presedan za secesionističke pokrete.

Oni tvrde da je odluka Izraela direktno u suprotnosti sa ovom „obmanjujućom i zastarelom naracijom", pošto se sam Izrael suočava sa Palestincima „kao jednim od najtežih i najsloženijih teritorijalnih sporova na svetu", pa njegovo priznanje Kosova pokazuje i pojačava činjenicu da je nezavisnost Kosova slučaj „sui generis" i da se ni na koji način ne može koristiti za predodređivanje ili uticaj na ishod ostalih sporova.

U povlačenju analogije između Palestine i Kosova izostavlja se da Kosovo i Palestina doista nemaju nikakvih sličnosti, pa time ni osnova za poređenje. Palestinska država treba da nastane na osnovu legalne odluke Ujedinjenih nacija, dok je sa Kosovom upravo reč o suprotnom procesu, protiv odluke Ujedinjenih nacija.

Zajednička odbrana SAD i Kosova

Novinu koja može da utiče na poziciju Kosova predstavljaju ideje kojima kosovska nezavisnost nastoji da se potvrdi van Ujedinjenih nacija, u Evropskoj uniji i NATO-u. Da bi to bilo mogućno, potrebno je da se prvo promeni stav pet EU država koje nisu priznale Kosovo. „Članstvo u NATO-u i EU za Kosovo je mnogo važnije od članstva u UN, koje nije preduslov za pridruživanje Alijansi ili Uniji. Kada bi se Kosovu omogućio nezavisan put ka međunarodnoj predstavljanju, ruski i kineski veto u Savetu bezbednosti bio bi praktično besmislen. Umesto nepopustljivosti i visokih zahteva, Srbija bi našla put do dostojanstvenog, stabilizujućeg poravnanja sa Kosovom, ispregovaranog pod pokroviteljstvom EU sa aktivnim američkim angažovanjem", napisao je član Radne grupe za Balkan Centra „Vudro Vilson", Edvard Džozef u analizi koja je objavljena 14. maja.

Džozef prebacuje Beogradu da deli „zajedničke vrednosti i karakter" s Kinom i Rusijom, a da u isto vreme uživa povlastice EU i zapada, pa predlaže da se onemogući „agresija" koja se vodi na obe strane „drugim sredstvima". Kod Srbije je to kampanja nepriznavanja Kosova, a kod kosovskih Albanaca promovisanje ujedinjenja Kosova i Albanije. Džozef predlaže dva nova principa, jedan za EU i drugi za NATO, preko kojih bi Kosovu bilo omogućeno da se učlanjuje u međunarodne organizacije, osim UN, EU i NATO i da unapređuje svoje bilateralne odnose širom sveta. Pod tim uslovima, pet EU država koje nisu priznale Kosovo ne bi bile obavezane da ga priznaju, a ni Srbija.

U dugom tekstu, Džozef pored ovoga predlaže i sporazum SAD i Kosova o zajedničkoj odbrani, sličan onom koji postoji između SAD i Južne Koreje, što bi mogao da bude i stvarni smisao pisanja ovog komplikovanog, a čini se praktično neizvodljivog predloga.

Džozef obrazlaže da bi novi princip EU bio izrađen na način kojim bi se zaštitili stavovi pet EU zemalja koje nisu priznale Kosovo: „Pored izričitih obaveza iz Aneksa 3 Samita o zapadnom Balkanu u Beču, a u skladu sa normama Evropske unije, nijedan kandidat za EU ​​koji ima formalizovan odnos kandidature ili pridruživanja sa EU - bez obzira priznaje li drugog aspiranta EU - ne može blokirati napredak drugih takvih aspiranata na njihovim putevima ka EU. Takvi pretendenti na EU takođe ne mogu izvršiti dela agresije na drugog aspiranta EU."

Novi princip NATO-a bio bi izrađen u skladu sa ovim linijama kako bi se zaštitile pozicije članica NATO-a koje nisu priznale Kosovo i kako bi se uzela u obzir činjenica da Kosovo nema formalizovan odnos sa NATO, kao što Priština ima sa EU:

„Dela koja narušavaju posvećenost saveznika iz NATO-a, kao što su pretnje ili dela kojima se menjaju granice NATO saveznika, pretnje ili dela kojima se menjaju granice NATO aspiranata, ili pretnje ili dela koja krše formalne obaveze prema NATO-u gde sprovodi mirovne operacije, u suprotnosti su sa principima Severnoatlantskog sporazuma i vrednostima potrebnim da bi se postao saveznik NATO-a".

Načela ne zahtevaju da Španija, Slovačka, Rumunija, Grčka ili Kipar priznaju Kosovo, niti menjaju stav o priznavanju EU ili NATO-a. Niti principi zahtevaju od Srbije da prizna Kosovo, niti podležu Beogradu bilo kakvoj posebnoj sankciji ako odluči da ne prizna Kosovo. Put Kosova ka EU i NATO-u i dalje će zavisiti od pregovora sa Beogradom.

Sankcije za Srbiju

Džozef tvrdi da ova dva principa od Srbije i Kosova traže da konačno sprovedu formalne obaveze koje su već preuzeli jedni prema drugima i da prekinu svoju političku agresiju, posebno srpsku „kampanju nepriznavanja" i kosovsku promociju „zajednice Kosova i Albanije". Dijalog koji vodi EU biće osnažen. Kako se pregovori nastave, Kosovo će tako imati daleko veći podsticaj da se pozabavi pitanjima kao što je Zajednica srpskih opština koja je ključni kamen spoticanja.

Ono što je važnije, jesu najave i očekivanja sankcija za Srbiju od strane Izraela i SAD ukoliko ne ispuni odredbe Vašingtonskog sporazuma. Ukoliko Srbija ne premesti Ambasadu u Jerusalim do početka jula, zadovoljiće EU, ali će dovesti u rizik odnose sa Izraelom, ne samo sa SAD, a Izrael će imati više razloga da razvija odnose za Kosovom. Većina odredbi Vašingtonskog sporazuma su u korist Srbije i ukoliko ih ne bude ispunjavala, Srbija će štetiti vlastitim interesima. Ako nastavi saradnju sa Huaveijem u 5G mreži, SAD i EU će koordinirano da odgovore. Isto će da važi ako Rusija bude podržavala srpske napore u povlačenju priznanja Kosova ili blokira ulazak Kosova u Interpol.

Sve ovo, međutim, mogu da bude prazne pretnje ukoliko to samo budu jednostrane mere. Od država EU se traži da ne ometaju napredak u pregovorima u članstvu EU i drugim međunarodnim organizacijama od entiteta koga ne priznaju kao državu, odnosno da se prema njemu ponašaju kao da je država, iako to formalno ne moraju da potvrde. Na taj način, uvela bi se suštinska diskriminacija država na račun paradržavnih entiteta, bez obzira koliko i koje ga zemlje priznaju kao državu. Primer Tajvana može da bude adekvatan za razumevanje ovog odnosa. Nema razloga da se očekuje da će Španija, Kipar, Slovačka, Rumunija, a na kraju ni Grčka, pristati na svesnu dvoličnost, jer bi isto to mogle da očekuju u odnosu prema njima i u drugim pitanjima koja su od važnosti za njih. 

Grci u Albaniji: Slučaj Severnog Epira

Do danas traje grčki problem sa Severnim Epirom, teritorijom koja je uvek bila većinski grčka, što je potvrđeno i na Pariskoj mirovnoj konferenciji 1919. ali je kasnijim razvojem i pod pritiskom velikih sila dodeljena Albaniji. Na Pariskoj mirovnoj konferenciji Grčku je predstavljao Elefterios Vanizelos na kojoj je bio zaista zvezda: „Najveći čovek koga sam sreo", izjavio je američki predsednik Vudro Vilson sa neuobičajenim oduševljenjem. On je za stolom opčinjavao prisutne pričama o životu pripadnika gerile u kritskim planinama, o tome kako je naučio engleski čitajući „Tajms" sa puškom na kolenima. U razgovorima koje je vodio uvek su bili prisutni osvrti na slavnu prošlost i veliku budućnost Grčke. „Sve je to na nas", izveštavao je Harold Nikolson „ostavljalo utisak čudne mešavine šarma, hajdučije, svetske politike, patriotizma, hrabrosti, literature i, iznad svega, utisak o jednom snažnom mišićavom čoveku sa večitim osmehom i očima koje svetlucaju ispod naočara i glavom sa čudnom kapom od crne svile."

Vanizelos je uspešno odbranio grčke zahteve, ali je posle rata s Turskom 1919-1922, Grčka izgubila ovu teritoriju. Od tada traju veoma složeni odnosi sa Albanijom i Albancima. Albanija je 2011. onemogućila slobodno nacionalno izjašnjavanje, budući da je propisala da se kažnjava svako ko se izjasni drugačije od onoga što mu piše u rodnom listu. Stoga je nemoguće da se tačno utvrdi koliko ima Grka u Severnom Epiru koji ukupno ima oko 600.000 stanovnika. Procene idu od 70.000 do 250.000 Grka u Severnom Epiru, dok 200.000  albanskih građana živi u Grčkoj. Grčka je danas najveći trgovinski partner Albanije i najveći investitor u Albaniji. Tako ona pokazuje svoj specijalni interes za albansko pitanje koje se prenosi i na Kosovo.

Piše: Dragan Bisenić, novinar i publicista