Trenutak za energičan srpski odgovor

Dragomir Anđelković
Izvor: Medija centar Beograd

Dokazani antisrpski lobista, Danijel Sever, pre neki dana je izjavio da veruje da će biti „velikih promena u američkoj spoljnoj politici u vezi sa Balkanom po dolasku nove administracije“.

Drugim rečima da će se budući predsednik SAD u našem regionu„vratiti tradicionalnoj američkoj politici“. Naravno, pod njom pomenuti prijatelj prištinskih separatista i sarajevskih hegemonista, podrazumeva reafirmaciju kontinuiteta sa onim što je radio Klinton krajem 20. veka. Svakako za njega nije „tradicionalna“ američka politika ona pozitivna prema nama, koju je početkom prošlog stoleća zastupao američki predsednik Vilson.

Šta god lično mislio o Serveru, načelno se sa njim slažem u vezi sa procenom predstojećih poteza Bele kuće. Deluje mi da nas očekuje period ozbiljnih pritiska. Da li će Vašington na nas krenuti „đonom“ ili će probati da nas sofisticirano obrađuje kao što misli britanski analitičar Timoti Les, i nije bitno. Suočićemo se sa pokušajima da se otkoči nelegalna, protivna duhu Dejtona, unitarizacija Bosne i Hercegovine, odnosno postaće glasniji i agresivniji zahtevi upućeni Srbiji da se odnosi prema svojoj odmetnutoj južnoj pokrajini kao da je država (de facto priznaje). A to je, iz perspektive zapadnih protektora albanskih secesionista, samo korak ka de jure pristanku na lažnu kosovsku nezavisnost.

I šta sada? Da se uplašimo i pokleknemo? Na to ne nemamo pravo. To bi bilo veleizdajničko ponašanje. Uz to i početak novih deoba Srbije kao što se pre nešto više od 200 godina desilo sa pokolebanom Poljskom. Demoralisane nacije privlače lešinare. Stoga jedino nam ostaje da se energično suprotstavimo. Tako radimo u prilog mira i stabilnosti u regionu, a ne samo svojih nacionalnih interesa.

Brzo i odlučno iskazanim stavom da ćemo da se odupremo možda destimlišemo kulminaciju antisrpske politike. Vodeći centri na Zapadu i te kako dobro razumeju da se svet u poslednjih dvadeset godina drastično promenio njima na štetu. Rusija je pokazala da može uspešno da parira Americi od Latinske Amerike (sprečavanje Vašingtona da istera svoje u Venecueli) do Bliskog istoka (ruski trijumf u Siriji). Kina je 1999. imala u poređenju sa SAD oko 5 puta manji Bruto domaći proizvod prema paritetu kupovne; danas je on približno 30 posto iznad tako izraženog američkog BDP-a. A dobro znamo da za ekonomskom ide i vojno-politička moć. 

U takvim okolnostima, na svako iznošenje drskih zahteva Srbiji Beograd mora da reaguje jasnim stavom da će se radikalno okrenuti od Zapada. Već postojeće strateško partnerstvo sa Rusijom i Kinom za to nam daje istinsku mogućnost. Ako uprkos tome pritisak Vašingtona postane opasan, onda uistinu moramo munjevito da krenemo tim putem. Ujedno, i da odbacimo sve prethodne aranžmane sa EU i Amerikom koji nam ne odgovaraju.

Kada se radi o Kosovu i Metohiji to znači vraćanje na terenu stanja koje je postojalo pre Briselskog sporazuma (2013), uz uspostavljanje svih naših ukinutih institucija na severu, uključujući i Civilnu odbranu. To nosi manji rizik od prihvatanja da vezanih ruku iščekujemo teške izazove. 

Naš narod je, organizovan u pomenuti „civilni“ okvir, 2011. uspešno odbranio sever od albanskih agresora koje su indirektno podržavale NATO strukture. Nasuprot tome, od kada smo postali „kooperativni“, nema kraja prištinskim provokacijama i drskosti i u onim krajevima koji su ranije bili van njenog domašaja. Ako više nema nade da ćemo se uz asistenciju Zapada dogovoriti oko nekakvog kompromisa – a deluje da je tako ako je uopšte ikada bilo drugačije – vreme je da se vratimo pristupu koji nam je omogućio da sačuvamo makar minimum nacionalnih interesa. Drugu opciju osim kapitulacije na koju niko nema pravo, izgleda da više nemamo. Bajden će nam brzo dati odgovor da li je tako. 

Piše: Dragomir Anđelković, politički analitičar
 

Промисао
30. Novembar 2020.
И због свега тога Србија треба да промени државно уређење у парламентарну монархију.