Umetničko umesto ekspresnog rešenja

Potpisivanje
Izvor: Instagram, buducnostsrbijeav

U beleškama neobjavljenog razgovora sa jednim od najvećih svetskih istoričara, u međuvremenu preminulim, Erikom Hobsbaumom, koji sam vodio pre 10 godina, našao sam i njegovo poređenje Kosova i Masade.

Masada je tvrđava u kojoj su, kako se veruje, jevrejski branioci radije počinili masovno samoubistvo nego da se predaju rimskim osvajačima.

"Borbena ili herojska istorija ova dva događaja, Kosova i Masade, služi današnjoj izraelskoj i srpskoj državi. Nacionalni mitovi, poput progona Jevreja iz Izraela i njihovog neumitnog povratka, a kod Srba, u određenoj meri, gubitka Kosova i nestanak srednjevekovne srpske države i njegovog ponovnog osvajanja, postali su proizvodi religije“, rekao je Hobsbaum, obrazlažući zašto je teško ili gotovo nemoguće odvojiti Jerusalim iz jevrejske i Kosovo iz srpske nacionalne svesti.

Teško je pomisliti da je bilo ko od jučerašnjih i prekjučerašnjih vašingtonskih pregovarača o Kosovu želeo da se upusti u mitološke iracionalnosti i poređenja dve situacije, iako je jedan drugi, savremeniji, primer sa Bliskog istoka, nedavno postignuti sporazum Izraela i Ujedinjenih Arapskih Emirata, predočen kao obrazac za prevazilaženje balkanskog čvora u odnosima Beograda i Prištine.

Scenografija je bila gotovo identična kao pre dve nedelje, ali gosti su bili drugi. Američki predsednik Donald Tramp bio je domaćin predsedniku Srbije Aleksandru Vučiću i kosovskom premijeru Avdulahu Hotiju u ceremoniji potpisivanja sporazuma o ekonomskim pitanjima.

Kosovski problem od okončanja bombardovanja 1999. ima tri dimenzije: regionalnu, evropsku i globalnu. U svakoj od njih postoji veći broj zainteresovanih, ali i suštinski najvažnijih aktera. Ukoliko se u traženju rešenja ide odozdo na gore, put je svakako duži, ali je izvesnija saglasnost svih aktera.

U obrnutom slučaju, ako bi se išlo odozgo na dole od Saveta bezbednosti ka neposrednim akterima, morala bi da postoji neka sila koja bi garantovala sprovođenje ili nametanje rešenja, a to je problem za Ujedinjene nacije u današnjim uslovima. Zbog toga su krivudanje i isprepletanost evropskog, američkog, ruskog, kineskog ili nekog drugog pristupa, neminovnost u traženju izlaza iz kosovskog lavirinta.

Sada je gotovo nemoguće ovo pitanje rešiti tako što će se regionalni, evropski i globalni akteri kretati u istom pravcu ukoliko budu delovali nezavisno i bez ikakve koordinacije. SAD su pre 20 godina bile apsolutno nadmoćna strana koja je diktirala pravac, način i oblik bavljenja kosovskim pitanjem. Danas je situacija umnogome drugačija, jer ni same SAD više ne žele da budu jedini nosilac i oslonac celom svetskom poretku i međunarodnom sistemu.

Američkog predsednika Donalda Trampa zanima program Make America great again, ali kao unilateralni program koji bi etablirao Ameriku kao suverenu i superiornu svetsku silu, bez obaveza prema drugima, ukoliko same SAD ne procene da imaju dovoljno razloga, motiva i interesa da se upletu u određeni problem.

Vašingtonski pregovori i sporazum Beograda i Prištine u ovom kontekstu imaju dvostruki značaj za američkog predsednika: kao dokaz američke delotvornosti u rešavanju svetskih problema i kao doprinos predsedničkoj kampanji.

Zbog toga, gotovo da nije postojala ni najmanja šansa da se pregovori survaju u bezdan neuspeha, što bi pokazalo upravo suprotno od onoga što je bila namera dovođenja i svrstavanja u red obe gostujuće starne. To što su na jednoj strani stola sedeli američki, a na drugoj srpski i albanski predstavnici zajedno, trebalo je da pokaže upravo ovu nesrazmeru: dva zavađena balkanska naroda nalaze se preko puta najveće svetske sile.

Glavni američki pregovarač Ričard Grenel, uoči susreta, odbacio je pravolinijski način gledanja na kosovski problem, za račun umetničkog pristupa. On je nekoliko meseci morao da se brani od različitih tipova napada i optužbi: od onih da želi hitno rešenje, da ima skriven plan razmene teritorija, pa do prebacivanja da želi samo foto šou, poput Noje ciriher cajtunga koji je naveo: „Početnik u balkanskoj politici Grenel nikada nije uspeo da verodostojno opovrgne sumnje da mu je važnije da priredi foto-sesiju za svog šefa u Beloj kući, nego da postigne održivo rešenje, koje bi uživalo široku podršku“.

„Ovo je umetnost, a ne nauka“, uzvratio je Grenel uoči sastanka. On je na više načina opisao da umetnost vidi pre svega u ekonomskoj sferi gde bi se rešavala pitanja koja frustriraju obične ljude i strane kompanije, ponavljajući da Amerika neće više da baca pare na nedelotvorna rešenja. Za sve, međutim, pitanje je u kom okviru nastaje kosovska umetnost za dve strane: da li se u toj umetnosti održava neutralan status Kosova ili je to status Kosova – nezavisne države?

Budući da je Kosovo za SAD nezavisna država i da po rečima samih najviših predstavnika srpske strane, ne može da se očekuje da će Amerika napustiti svoju perspektivu viđenja problema, logično je da se i ekonomska rešenja koja predlaže Amerika, traže na platformi nezavisnog Kosova. U tom smislu, može se reći da ni čisto ekonomska pitanja ne moraju da budu statusno neutralna, što je tražilo povećanu pažnju svih pregovarača.

Pred početak pregovora, regionalna scena bila je uznemirena. Američki ambasador u Beogradu, Entoni Godfri, sa arheološkog lokaliteta vinčanske kulture stare 6.000 godina, poručio je da veruje da će razgovor biti plodan i da će doneti rezultate, istovremeno najavljujući donaciju od skoro pola miliona dolara za očuvanje i razvoj ovog nalazišta.

O Kosovu je kroz prizmu Crne Gore govorio i crnogorski predsednik Milo Đukanović čija je partije upravo izgubila izbore. On je naveo da bi Crna Gora mogla da bude kompenzacija Srbiji za izgubljeno Kosovo. Đukanović je rekao da je „aktuelna politika Beograda, prećutno podržana iz određenih međunarodnih centara – pre svega zbog potrebe tih centara da budu akteri rešavanja odnosa na relaciji odnosa Beograda i Prištine“, a ta prećutna podrška u Beogradu je shvaćena kao „prilika da se reaktuelizuje i konačno reši srpsko pitanje u regionu“, kaže Đukanović.

Đukanović je u intervjuu za ORF rekao da je „danas kao što vidimo, oživio je velikosrpski nacionalni projekat“. Onda je precizirao da „taj projekat pretenduje da obezbedi neku kompenzaciju Srbiji za izgubljeno Kosovo i naravno da je tu Crna Gora prva željena meta velikosprskog nacionalizma“, objasnio je predsednik Crne Gore.

„Oficijelna politika Beograda, to je valjda i slepcu jasno, je bila da pokuša da promenom vlasti stvori atmosferu u kojoj bi Crna Gora postala deo planiranog srpskog sveta u trouglu između Beograda, Banjaluke i Podgorice“, rekao je crnogorski predsednik.

Ovakvo gledanje na regionalni razvoj podržao je gotovo identičnim rečima i član Predsedništva BiH, Željko Komšić. „Nažalost, zahvaljujući novoj većini, zvaničnom Beogradu i SPC, probuđen je velikosrpski projekat koji nastoji da poveže Beograd, Banjaluku i Podgoricu“, rekao je Komšić.

Na prištinskoj strani postoji čitava lepeza mišljenja i razlika. Predsednica kosovske skupštine, Vjosa Osmani ima nove uslove: „Moramo insistirati na naknadama za veliku ekonomsku štetu koju je Srbija nanela Kosovu tokom devedesetih, kao i na potpunom uklanjanju necarinskih barijera koje je Srbija uvela na robu sa Kosova“, poručila je Osmani.

Gradonačelnik Gnjilana, zamenik predsednika Demokratskog saveza Kosova, Ljufti Haziri jedan je od onih koji smatraju da Srbija neće prihvatiti nezavisnost Kosova bez kompromisa, a taj kompromis je razmena teritorija.

Ove stavove odbacio je predsednik stranke Isa Mustafa, al i iguman manastira Visoki Dečani, Sava Janjić, navodeći da većina Srba na Kosovu ne živi u Leposaviću i 17 srpskih sela na Severu Kosova. „Ova opasna ideja uzima u obzir samo interese jedne etničke grupe – kosovskih Albanaca. Otvoriće procese razmene teritorija širom Balkana i podstaći će besne nacionalističke tvrdnje“, smatra iguman Sava.

Iako je Ričard Grenel nekoliko puta demantovao da želi brzo i ekspresno rešenje za Kosovo, lider Samoopredeljenja i bivši kosovski premijer Aljbin Kurti, tvrdi da Grenel vrši veliki pritisak na Kosovo i želi brzo rešenje za Beograd i Prištinu i da ima nejednake aršine, na štetu Prištine.

Pokazalo se da nije bilo previše osnova za strepnje ni jedne strane i da se Grenel držao onoga što je i obećao: ekonomskih tema i stvaranja uslova za njihovo unapređenje. Amerika ne samo što je podstakla dve strane da kooperativno misle i planiraju, nego je šire otvorila vrata Evropskoj uniji, koja već za dva dana dinamičnije nastavlja dijalog Beograda i Prištine, kako je najavio Miroslav Lajčak. SAD, koje čini se, ponovo idu korak nazad, uz istovremeno obavezivanje na dalje učešće u ovom procesu, obezbedile su kontrolnu ulogu preko ekonomskog paketa kojim će se u velikoj meri kreirati budući odnosi između Beograda i Prištine i sadržaj normalizacije odnosa.

Ekonomska pitanja i s njima povezana ekonomska nesigurnost, pad privredne aktivnosti i nepredvidivost budućih kretanja u vreme pandemije postaju sve važnija za sve male zemlje, a posebno one koje nemaju pouzdan i siguran oslonac ni u kakvoj široj asocijaciji, poput Srbije i Kosova. Američko obećanje da će i dalje podržavati Beograd i Prištinu, verovatno je trenutno najveći i najvažniji dobitak za obe pregovaračke strane.

Piše: Dragan Bisenić