Zamrznuti sukob kao uvertira u rat

Radulovic
Izvor: © Kosovo Online

Aktuelna dešavanja na prostoru Kavkaza ponovo su aktuelizovala pitanje održivosti statusa kvo, odnosno konflikta koji je zamrznut, ali ne i trajno rešen.

 
Nagorno-Karabah možda je i najbolji primer za to kako se višedecenijski etnički, verski i teritorijalni sporovi i sukobi uvek mogu iznova oživeti. Ovo pitanje od posebnog je značaja imajući u vidu status Kosova i Metohije i poziciju u kojoj se trenutno nalazi Republika Srbija.

Termin „zamrznuti konflikt“ najčešće je korišćen kao određena vrsta kompromisnog, iznuđenog rešenja u datoj situaciji, a sve sa ciljem smirivanja sukoba, koji su najčešće bili lokalnog karaktera. Privremeno, ne trajno. Zbog toga je po pravilu predstavljao samo usputnu stanicu u dugim istorijskim sporovima, omogućavajući sukobljenim stranama priliku da ga po potrebi u svakom trenutku ponovo „odmrznu“.  S druge strane, ne bi bilo greška reći i da je takav status odgovarao pre svega regionalnim silama, koje su njegovim oživljavanjem vešto uspevale da prošire svoj ekonomski i politički uticaj, prethodno mudro naoružavajući jednu ili obe strane. U novije vreme, upravo ovu matricu dosledno sledi Turska pokušavajući da se nametne kao ključni igrač na prostoru istočnog Mediterana, delu Bliskog istoka i Kavkaza.

Posmatrano iz perspektive Srbije, u vezi sa trenutnim dešavanjima u Nagorno-Karabahu mogu se povući određene paralele koje se odnose na Kosovo i Metohiju. Naša pokrajina sastavni je deo Republike Srbije, kao što je i Nagorno-Karabah sastavni deo Azerbejdžana. Ipak, činjenice na terenu pokazuju da je pomenuta azerbejdžanska oblast pod kontrolom Jermenije (ili pod okupacijom, kako oni kažu), dok se specifičnost kosovskog pitanja ogleda pre svega u odsustvu izvršne, zakonodavne i sudske vlasti Srbije, odnosno u potpunoj kontroli naše pokrajine od strane kosovskih Albanaca. Laički, moglo bi se reći da je situacija identična jer 95 odsto Jermena živi na spornom delu teritorije Azerbejdžana, kao što i 95 odsto Albanaca živi na ništa manje spornom delu teritorije Srbije. Da li su ove brojke uzete paušalno ili ne, posebno je pitanje. Naročito kada govorimo o Srbima na Kosovu i Metohiji.
 
Do trajnijeg rešenja problema u Nagorno-Karabahu već decenijama pokušavaju da dođu brojni međunarodni faktori. Međutim, ni najznačajniji mehanizam, oličen u „minskoj grupi“, nije uspeo da ozbiljnije sačuva mir u tom regionu niti da bar načelno zadovolji obe strane. Pokušaj rešavanja kosovskog pitanja pak nakon brojnih sporazuma, pregovora i razgovora izgleda je nešto konkretniji potez. Čini se da vašingtonski ugovor i saradnja pre svega na polju ekonomije i infrastrukture mogu biti prvi stepenik u pronalaženju trajnijeg rešenja. Međutim, i na jednoj i na drugoj strani ostaju antagonizmi i činjenica da se mi, Srbi i Albanci, slažemo samo u jednoj stvari ili konkretnije rečeno „slažemo se da se apsolutno ne slažemo“.
 
U takvoj situaciji, čini se, trenutni status kvo ili „zamrznuti kosovski konflikt“ deluje kao dobitna kombinacija za Srbiju jer su percepcije pojedinih krugova takve da će projekat kosovske nezavisnosti na kraju ipak doživeti krah. Međutim, postavlja se pitanje šta raditi do tada, ako to „tada“ ikada dođe. To pitanje možda je i najznačajnije za Srbe koji žive južno od Ibra. Bez zaleđine koju pruža Srbija, kilometrima okruženi Albancima, jasno je da bi u nekom novom martovskom pogromu koji bi organizovala Priština bili prvi na udaru.
Marta 2004, Srbija nije uradila ništa ili gotovo ništa da zaštiti Srbe na Kosovu i Metohiji od progona i etničkog čišćenja. Ništa više nisu uradili ni oni kojima je to bio zadatak i prioritet. Pre svega mislim na Unmik i Kfor, iako, istini za volju, treba pohvaliti pojedine kontingente poput američkog ili francuskog, koji su uspešno odbili napade Albanaca i evakuisali ugrožene Srbe iz obruča krvožednih ekstremista.
 
Upravo su događaji iz marta pomenute godine opomena da bi se sličan scenario ponovo mogao dogoditi, imajući u vidu nastavak procesa formiranja takozvane vojske Kosova, kontinuirane napade na Srbe povratnike, policijske akcije i političke odluke Prištine koji potvrđuju tezu da se nestabilna situacija na Kosovu i Metohiji vrlo lako može ponovo pretvoriti u novi sukob. Zbog toga se kao logično nameće pitanje šta bi Srbija ovog puta mogla da uradi kako bi zaštitila svoj narod. Nema dileme da bi morala da reaguje, ali svaka reakcija i pokušaj odgovora u oružanom smislu značio bi sukob i konfrontaciju sa Kforom i NATO, a to je crvena linija preko koje se ne sme preći.
 
Dakle, čini se da je situacija bezizlazna, a rizik od novog proterivanja Srba i finalnog etničkog čišćenja ili neke nove „kosovske oluje“ deluje kao prilično realan scenario. To je upravo opasnost koju sa sobom „zamrznuti konflikt“ kao takav nosi. Naravno, podrazumeva se da bi i u ovom slučaju postojao „spoljni faktor“ i na istoku i na zapadu, koji bi jedva dočekao nov sukob na Balkanu i iskoristio ga za sopstvene interese.

Na kraju, nameće se pitanje trajnog rešenja, koje, bojim se, u ovom trenutku nije na vidiku. Prema jednom hipotetičkom scenariju, do rešenja bi se moglo doći indirektno, po ugledu na Dejton. Taj scenario predviđa da bi Srbija u slučaju novog oružanog sukoba i nasilja nad Srbima na Kosovu i Metohiji reagovala i vojno intervenisala zaposedajući položaje u severnom delu pokrajine. Da bi se izbegao oružani sukob sa Kforom, u prvim satima eskalacije konflikta došlo bi do sazivanja mirovne konferencije i potpisivanja primirja, a novostvorena linija razdvajanja predstavljala bi buduću granicu.
 
Koliko je ovaj scenario realan, u to ne bih ulazio, ali je činjenica da se zajedničkim snagama mora doći do nekog rešenja koje bi trajno donelo mir i stabilnost i Srbima i Albancima, a za to je potrebna spremnost obe strane na kompromis, što Priština do sada nije pokazala.

Piše: Vlade Radulović, vojni analitičar i predsednik Centra za geostrateška istraživanja i terorizam
 

 

Praznicni
02. Oktobar 2020.
Li
Lice koje odaje utisak trezvenosti i poverenja. P.S. Ko sve komentariše!