Zašto Evropska unija mora da otvori svoja vrata Balkanu

"Treba li da se nadamo da će Rusija napasti nas, da bi nam Evropska unija otvorila svoja vrata?“ Ovo pitanje mi je pre nekoliko nedelja ironično uputio diplomata jedne balkanske zemlje.

To najbolje oslikava  frustraciju koja već dominira na Zapadnom Balkanu zbog nerazumne sporosti - usled nevoljnosti i kratkovidosti mnogih evropskih prestonica - koju Evropska unija ima prema procesu proširenja, što je obećano tom regionu još od Dejtonskog mirovnog sporazuma 1995. godine, a zvanično potvrđeno na samitu EU-Zapadni Balkan u Solunu 2003.godine.

Usporavanje, poslednjih godina izazvalo je ne samo razočarenje, već i sve veći prodor drugih aktera, Kine, Rusije, Turske i Ujedinjenih Arapskih Emirata. Ali i usporavanje reformi koje zemlje kandidati moraju da ispune kako bi se prilagodile evropskim standardima.

Temeljnom promenom evropskog scenarija, ruska agresija na Ukrajinu primorala je EU da konačno prevaziđe svoj nevoljni pristup i dvosmislenost u pogledu sopstvenog procesa proširenja. I nekoliko nedelja nakon davanja statusa kandidata Ukrajini i Moldaviji – a u budućnosti i Gruziji – konačno su održane prve međuvladine konferencije za početak pristupnih pregovora Albanije i Severne Makedonije, koji se dodaju već započetim pregovorima sa Srbijom i Crnom Gorom.

U međuvremenu, hitno je potrebno nastaviti sa davanjem statusa "kandidata" Bosni i Hercegovini, kao i sa jasnom mapom puta za članstvo Kosova. Da bi bile efikasne i da bi se zadovoljile potrebe stabilnosti i bezbednosti, ove odluke se moraju donositi brzo i u jasno definisano vreme.

Italija je podržala ovaj proces čvrsto i kroz kontinuiranu posvećenost vlade, kao i jednoglasnu podršku italijanskog parlamenta, koji je  svestan strateškog značaja Zapadnog Balkana u održavanju ravnoteže u Evropi i Mediteranu.

Jer, odluke o proširenju Unije nisu dobronamerni ustupak, već neophodnost za bezbednost i stabilnost cele Evrope. Agresijom na Ukrajinu Moskva je de fakto otkazala Helsinški sporazum i njegove principe o nepovredivosti granica i teritorijalnog integriteta svake države i neupotrebi sile u rešavanju sporova i potpunom poštovanju nezavisnosti i suvereniteta svake nacije.

Ove principe Moskva je zamenila ponovnim pojavljivanjem doktrine „ograničenog suvereniteta”, kojoj susedne zemlje moraju da se potčine. Ovo nametanje je posebno vidljivo u regionima Istočne Evrope, na spoljnim granicama EU, gde nije slučajno što su jedini poznati ratovi Evropi izbili od kraja Drugog svetskog rata, odnosno na Kavkazu, Balkanu i nedavno u Ukrajini.

Ovi sukobi se tiču ne samo zemalja koje su direktno uključene, već predstavljaju pretnju stabilnosti i bezbednosti celog kontinenta. Iz ovoga proizilazi da je integracija ovih prostora u Evropsku uniju neophodan strateški izbor za oslobađanje tih zemalja od nestabilnosti i sukoba i jačanje bezbednosti cele Evrope.

To je dobro shvatio i NATO, koji je poslednjih godina, dok je EU oklevala, otvorio vrata Albaniji, Crnoj Gori i Severnoj Makedoniji, nudeći im bezbednosni kišobran i jačajući jugoistočno krilo kontinenta.

Ukratko, mora se konačno odlučiti da li da se Zapadni Balkan u potpunosti integriše u Evropsku uniju i njene politike, od investicija i modela ekonomskog rasta, do socijalne politike, od strategije spoljne i bezbednosne politike, do migracione politike i standarda vladavine zakona.

Ili da nastavimo da ostavljamo ove zemlje da čekaju na pragu, u svojevrsnom zaboravu i uvek izložene riziku od novih kriza i sukoba. A u novim geostrateškim linijama koje projektuje ukrajinski sukob, glavno je pitanje da li će istočna Evropa skočiti u zagrljaj Moskvi ili Pekingu. Ili će izabrati, bez nepotrebnog oklevanja i odlučno, da nastavi ujedinjenje našeg kontinenta oko vrednosti slobode, demokratije i ljudskih prava. I tako ojačati bezbednost, razvoj i ekonomski rast cele Evrope.

Piše: Pjero Fasino, predsednik odbora za spoljne poslove u Donjem domu italijanskog parlamenta