Čekajući epilog - sedamnaest godina od proglašenja nezavisnosti Kosova

Ni 17 godina od usvajanja Deklaracije o nezavisnosti Kosovo nije na spisku članica Ujedinjenih nacija. Ključan razlog za to, smatraju analitičari, je što ga nije priznala Srbija. A nije da je kosovski saveznici nisu „ubeđivali“. Ambicije Prištine 2008. godine bile su velike, entuzijazam ogroman, ili kako kaže jedan naš sagovornik, počelo je preteranom samouverenošću. Pažnju kosovskih partnera u međuvremenu su zaokupile druge teme i krize, a nova geopolitička klima ne pruža garancije.

Piše: Dušica Radeka Đorđević

Prema podacima Svetske banke, Kosovo ima nivo bruto domaćeg proizvoda najniži u regionu i najveći procenat nezaposlenih u regionu, sa svega 37 odsto zaposlenog radno sposobnog stanovništva.

Na poslednjem mestu u Evropi je po visini prosečnih mesečnih prihoda i najsiromašnije je u regionu i Evropi uopšte.

Građani u Prištini sa kojima su pričali reporteri Kosovo onlajna kažu da su očekivanja od pre 17 godina ispunjena delimično.

„Nema problema, živi se normalno. Treba još neke želje naroda da se ispune. Narod je delimično zadovoljan, treba još nešto da se uradi“, naveo je jedan od njih.  

Kosovo je priznalo manje od polovine članica Ujedinjenih nacija, odnosno 83 države. Ne priznaje ga pet članica Evropske unije – Grčka, Kipar, Slovačka, Rumunija i Španija, a bez njihovog amina ne može u evropsku porodicu država.

Član je Svetske banke, Međunarodnog monetarnog fonda, Evropske banke za obnovu i razvoj, Svetske carinske organizacije, Cefte, Olimpijskog komiteta, pridruženi član Parlamentarne skupštine Natoa... Vrata Saveta Evrope, Oebsa, Interpola, Uneska.., za Kosovo su i dalje zatvorena.  

Naučni saradnik Instituta za evropske studije Milan Igrutinović kaže za Kosovo onlajn da se tema Kosova proteklih godina zagubila u šumi brojnih kriza koje su od 2008. potresle prvo Ameriku, a zatim i Evropu i da je u ovom trenutku teško videti da li nešto ozbiljno može da se promeni jer je svako ostao sa svojim očekivanjima i na istim pozicijama.

„Počelo je sa njihovom preteranom samouverenošću, da je njihova odluka dovoljno snažna, da će u relativno bliskoj budućnosti Srbija prosto da se složi sa tim i da na neki način na to pristane uz određene pregovore“, navodi Igrutinović. 

On podseća da je istorijski trenutak kada je Kosovo proglasilo nezavisnost bilo vreme pre svetske ekonomske krize, vrhunca američke moći, kada rat u Iraku još nije bio blizu kraja, ali kada su SAD još uvek mislile da i na Bliskom istoku mogu da urade remodeliranje regionalnih aranžmana po svojoj volji. 

„Na kraju se ispostavilo da nije tako. Sa krahom Bušove administracije koja se završila s početkom svetske ekonomske krize i u Obamina dva mandata, Amerika se ipak više okrenula sebi. S druge strane, globalna javnost nije baš bila zainteresovana za nešto što je videla i kao američki avanturizam, sa bombardovanjem (SRJ) 1999. godine i agresijom koja je bila i van mandata Saveta bezbednosti, i koji nije imao široku podršku šire globalne zajednice. Iako je u Evropi, većina zemalja to u nekom trenutku podržala“, kaže naš sagovornik. 

Srbija je, ističe on, našla globalnu platformu preko Ujedinjenih nacija da pokaže da jednostrano proglašenje nezavisnosti Kosova ne može tako brzo da prođe i našla je bilateralno partnerstvo sa Rusijom i Kinom koje su to sve verifikovale. 

„Evropska unija se nadala da će kroz njeno posredništvo od 2010. godine moći da privoli Srbiju iako je EU držala nekakvu formalnu statusnu neutralnost, mada u suštini Evropska komisija tretira Kosovo kao nezavisnu državu u praksi i na terenu. Sa razvlačenjem proširenja EU na Zapadni Balkan, sa ekonomskim krizama i migrantskom krizom koja je okupirala pažnju, sa krizom Ukrajine koja je na kraju prerasla u otvoreni rat kada je Rusija napala Ukrajinu 2021. godine, kosovska tema i tema Balkana se na neki način zagubila u svemu tome. I ostale su pozicije, kao što su bile i pre 15-ak godina, ne mnogo promenjene u odnosu na to“, konstatuje Igrutinović. 

Pozicija Srbije, pri tom, je kako naznačava, potpuno legitimna i što tiče međunarodnog prava i što se tiče njenog Ustava. 

„Ta pozicija ima i široku demokratsku podršku i teško je zamisliti sad neku stranku ili grupu stranka koja bi rekla javno: 'mi smo da se ta politika bitno promeni'. S tim društvenim konsenzusom praktično moraju da računaju i inostrani zainteresovani partneri, a na kraju krajeva i sama Priština“, kaže naš sagovornik.  

Pozicioniranje Kosova na međunarodnoj sceni, kako ocenjuje, i nadalje će ići sporim tokom jer su se odnosi na terenu pogoršali u poslednjih 15 godina, a pre svega zbog specifične politike Aljbina Kurtija i njegovog, kako kaže, poriva da bude potpuno dominantan politički lider na Kosovu koji pokušava da svoju vlast interno učvrsti „politikom odbrane suvereniteta i integriteta Kosova“.

„Onda je teško videti kako se s takvom političkom strukturom može dogovoriti relaksacija odnosa na terenu i relaksacija pozicija srpske zajednice, pre svega kako bi se, recimo, u Srbiji stekli uslovi da se kaže: 'pa ti odnosi nisu toliko loši, mi možemo da živimo s tim, hajde da vidimo u nekim drugarskim, susedskim, prijateljskim odnosima možemo li mi neku formu priznanja u nekom trenutku da izvršimo kako bi se stvari slegle na tim osnovama'. I dok god je tako, mislim da je jako iluzorno očekivati bilo kakvu promenu pozicija u Beogradu“, ocenjuje Igrutinović. 

Zoran Savić iz NVO Aktiv kaže da je rano spekulisati o tome da li će nastupajuće geopolitičke promene uticati na to da se do rešenja za status Kosova dođe brže ili sporije.  

Kako ocenjuje, ključni razlog zbog kog Kosovo nema punu nezavisnost posle 17 godina je taj što Srbija nije priznala nezavisnost Kosova. 

„Iako sa druge strane imamo i Briselski sporazum koji je faktički ukinuo institucije Republike Srbije na Kosovu, gde je veliki broj ljudi integrisan u kosovski sistem, faktički nemamo zvaničnu nezavisnost Kosova. Postoji i pet članica Evropske unije koje nisu priznale Kosova, to je takođe jedan od razloga“, naveo je Savić za Kosovo onlajn.

On podseća da je poslednje priznanje Kosovo dobilo od Izraela i da je to bilo pre četiri godine.

Prema oceni analitičara Škeljzena Maljićija Kosovo nije uspelo da zaokruži državnost za 17 godina, a veliki promašaj bio je što se prošle godine nije iskoristila prilika za ulazak u Savet Evrope.

„Učlanjenje u Savet Evrope bi bilo gotovo predvorje za priznanje u Ujedinjenim nacijama, jer bi glasale i zemlje članice Evropske unije koje ne priznaju Kosovo“, rekao je Maljići za Kosovo onlajn. 

Kako ističe, Aljbin Kurti nije hteo da pošalje na ocenu Ustavnom sudu evropski predlog statuta Zajednice srpskih opština, što je bio veliki promašaj vlade.

„Nisu mogli da dobiju nijedno priznanje, a i proces dijaloga je blokiran iako je na papiru manje-više sve rešeno“, dodaje on. 

Da li će nove geopolitičke okolnosti ići naruku Kosovu ili ne, Maljići kaže da je veliko pitanje „zbog haosa koji pravi američka administracija ne samo ekonomski, nego i u političkim odnosima“. 

„Pitanje je da li će opstati Nato, da li će biti neki drugih turbulencija, kada će da se završi rat u Ukrajini... Ima puno nepoznanica i svašta može da se desi“, kaže Maljići.

Kao uspešno na unutrašnjem planu, Kosovo danas vidi Mazlum Baraljiu, univerzitetski profesor iz Prištine, jer su, kaže, za 17 godina njegove institucije uspele na polju unapređenja demokratije i donošenja najnaprednijih zakona.

Ocenjuje i da je Kosovo dokazalo da je faktor stabilnosti na Balkanu.

„Ono što je falično i oko čega bi trebalo da se više angažuje svaka vlada su ekonomski razvitak i socijalna stabilnost. Dešavao se ovih godina, pogotovo 2015, veliki odlazak mladih, svih nacionalnosti i zajednica sa Kosova zbog ekonomskih problema. To je negativan proces koji treba da se rešava boljim politikama, a kojim treba da se bavi vlada koja će doći. Sada smo najsiromašnja zemlja u Evropi, a nedostatak ljudskih resursa je najveći nedostatak. To je komponenta koja utiče na ekonomski razvitak zemlje i koja će u perspektivi biti potrebna Kosovu da bi smanjilo procenat zaostalosti u odnosu na druge zemlje Evrope i sveta“, naveo je Baraljiu za Kosojvo onlajn. 

Sa novim geopolitičkim okolnostima, kako smatra, Kosovu će biti teže. 

„Mislim da će ići teže, zato što političari i na Kosovu i u Srbiji, i na celom Balkanu smatraju da smo mi neki faktori, a zapravo nismo u smislu svetske geopolitike koja se oko nas odvija. Nismo nikakav faktor ni kao Balkan, niti pojedinačno. Mali smo i kao narodi i kao zemlje i neuticajni. Zato treba da vodimo računa da se uskladimo sa određenim tokovima svetske globalizacije i da imamo dobre međusobne odnose, pošto smo komšije, inače ćemo kao nedovoljno razvijeni biti zalogaj za druge. Moramo biti pažljivi i pametni u vođenju diplomatije i spoljne politike, svaka zemlja, pogotovo tu mislim na Kosovo i Srbiju“, navodi Baraljiu.