Pola veka grčko-turskog spora: Može li rešenje za Kipar biti model i za Kosovo?

Pre pola veka, 20. jula 1974. Kipar je podeljen na dva dela. I dok novo-stara šefica Evropske komisije Ursula fon der Lajen tvrdi da je došlo vreme ponovnog ujedinjenja ovog ostrva, sagovornici Kosovo onlajna ocenjuju da je u aktuelnoj geopolitičkoj situaciji sve moguće, ali da je ovaj scenario za sada ipak samo u agendi "lepih želja" Evropske unije. U istom ovom “folderu” za sada je i pitanje dijaloga Beograda i Prištine. Može li u tom slučaju Evropska unija kroz rešenje za Kipar da pronađe i model za Kosovo?

Piše: Arsenije Vučković

Jedan je nastao u vreme Hladnog rata, a drugi na kraju prošlog veka.

U najvećem delu totalno nespojivi, slučajevi Kipra i Kosova u jednom su ipak neodoljivo slični: dva zamrznuta konflikta na tlu Evrope koji se ne rešavaju.

Istovremeno, i stav Evrope je po oba pitanja gotovo identičan.

Da je kojim slučajem izostavila građane Kipra u svom govoru, i Beograd i Priština bi se nedavno prepoznali u rečima šefice Evropske komisije Ursule fon der Lajen.

"Mi podržavamo teritorijalni integritet i suverenitet. Kiprani zaslužuju da žive u ujedinjenoj zemlji u uslovima mira, koegzistencije, stabilnosti i prosperiteta“, navela je predsednica Komisije.

Dodala je i da je "kiparsko pitanje i evropsko".

"Nastavićemo da čvrsto podržavamo Kipar u naporima za ponovno ujedinjenje poslednje podeljene države članice EU, u skladu sa relevantnim rezolucijama Saveta bezbednosti UN“, istakla je Fon der Lajen povodom 50 godina od podele Kipra.

U takvom igrokazu, ni Beogradu ni Prištini nikako ne bi odgovaralo da čuju ekspresan odgovor predsednika Turske Tajip Erdogana na ovu ideju Fon der Lajen.

"Smatramo da rešenje sa jedinstvenom federacijom nije moguće na Kipru", rekao je kratko Erdogan.

Kipar je stekao nezavisnost i prestao da bude kolonija Velike Britanije 1960. godine, ali se zajednička administracija kiparskih Grka i Turaka ubrzo raspala.

Potom je Turska, 20. jula 1974. godine uputila jake pomorske i vazdušne snage, kako bi zaštitila, kako je saopšteno, svoju braću na Kipru.

Nakon što su zauzeli severni deo, ostrvo je "zelenom linijom" podeljeno na Republiku Kipar na jugu, koja je od 2004. godine ravnopravna članica Evropske unije i samoproglašenu "Tursku Republiku Severni Kipar", koju za sada priznaje samo Ankara.

Međunarodna zajednica ni posle skoro pola veka nije našla rešenje za podeljenu zemlju.

Kosovski problem, barem u onim najsvežijim faktografskim detaljima, počinje 1999. godine donošenjem Rezolucije 1244 Saveta bezbednosti UN kojom je prekinuta intervencija Nato na tadašnju SRJ, a jugoslovenske snage bezbednosti su morale da se povuku sa tog dela tadašnje Autonomne pokrajine Kosovo i Metohija.

Vlasti u Prištini 2008. godine su proglasile samostalnost koju je priznala većina zemalja zapadne hemisfere, a unutar Evropske unije pet članica se tome i dalje oštro protivi.

Dokazi i presedani

Bivša ambasadorka pri Oebsu Branka Latinović smatra da izjavu šefice Evropske komisije Ursule fon der Lajen o ujedinjenju Kipra treba tumačiti kao jasan dokaz da Evropska unija čvrsto stoji iza svake svoje članice.

“Predsednica Evropske komisije je dala vrlo čvrstu, odlučnu izjavu što se tiče očuvanja teritorijalnog integriteta i jedinstva Kipra i to je samo jedan primer kako EU stoji iza svojih članica i da EU nije samo sistem vrednosti, dobijanje novca, nego i podrška teritorijalnoj nezavisnosti i suverenitetu jedne zemlje. Naravno, i pitanje zajedničke bezbednosne i odbrambene politike i u tom smislu treba i čitati ovu izjavu”, kaže Latinović.

Dodaje da je Kipar evropski presedan zato što je pored nerešenih teritorijalnim pitanja ipak primljena u Evropsku uniju, ali da se ipak razlikuje od Kosova.

“Različiti su razlozi i različiti su modeli. Kipar jeste zamrznuti konflikt, ali kao takav je primljen u EU što je suprotno svim načelima i principima, ne samo EU. Svaka međunarodna organizacija vodi računa o tome koja država se prima i da li ima kontrolu nad čitavom svojom teritorijom. To je sine kva non princip i Evropska unija je u slučaju Kipra odustala od toga. Ona je primila Kipar i pored činjenice da nema kontrolu nad trećinom svoje teritorije. To je naravno urađeno pod velikim uticajem Grčke koja je imala ucenjivački kapacitet”, objašnjava ovaj karijerni diplomata.

Naglašava da je EU nakon toga ipak ojačala svoje pozicije kada je reč o uslovima za prijem drugih članica.

“Ne samo vezano za Srbiju jer tu imamo Rezoluciju 1244 i uvek možemo da kažemo da je ta teritorija pod mandatom UN što je i bilo za naše članstvo u Savetu Evrope”, podseća Latinović.

Upozorava da su s druge strane upitne najave EU o prijemu drugih novih članica poput Moldavije ili Ukrajine.

“U Moldaviji imate Transnistriju (Pridnestrovlje) gde praktično ova zemlja nema kontrolu nad tim delom teritorije, a prorusku lokalnu vlast. Drugo, šta će biti sa Ukrajinom, kako će se završiti taj rat? Da li ćemo imati novi zamrznuti konflikt ili će se regulisati na drugi način kada dođe do pregovora. Ali to su sve novi izazovi sa kojima se EU i savremni svet suočava”, smatra Latinović.

Na pitanje može li model rešenja za Kipar biti primenjiv i za Kosovo, Latinović je skeptična.

“Različiti su uzroci, različita je priča. Mislim da su to stvari koje ne mogu da se upoređuju sa onim što imamo na Kosovu i Metohiji. Ali je tu jedna činjenica da stav EU proizilazi iz stava UN o očuvanju jedinstva i teritorijalne celovitosti Kipra. Tu naravno imamo stav Turske koji se razlikuje”, objašnjava Latinović.

Dodaje da i Kosovo i Kipar povezuju rezolucije Saveta bezbednosti UN, ali i da ih razdvaja njihova različita sadržina.

“Prvo imamo Rezoluciju SB UN 550 iz 1983. godine kada je ono što se zvalo turska država Severni Kipar proglasila nezavisnost. U toj rezoluciji se čitav taj čin proglašava nevažećim i pozivaju članice UN da ne priznaju tu državu i ne uspostavljaju diplomatske odnose. To je nešto što nema u Rezoluciji ni 1244 ni kasnijim rezolucijama. Drugo, čitav pregovarački proces koji su vodile UN vezano za ujedinjenje Kipra, to je i bio naziv, unicifikacija Kipra, vođen je upravo sa tim ciljem - kako povratiti taj deo teritorije i kako obezbediti odgovarajuće modele: da li je to federacija, da li konfederacija. Uglavnom se išlo po federalnom modelu s obzirom da su uzroci zbog čega je do toga došlo sasvim drugačiji od ovog”, naglašava Latinović.

Podseća i da je, u odnosu na kosovski, problem Kipra nastao u drugačijim istorijskim okolnostima.

“To je vreme Hladnog rata, vojne hunte u Grčkoj koja je proglasila prisjedinjenje Kipra, kada imamo Grčki državni udar na Kipru, pa tadašnjeg predsednika Makarijusa koji se sklonio iz zemlje, pa Mikosa Samsona koji je bio vođa tog pokreta za ujedinjenje Kipra sa Grčkom koji je bio predsednik Kipra osam dana... Pa intervenciju Turske u Severnom Kipru, pa povratak Makarijusa... To su sve stvari koje se ne mogu upoređivati”, zaključuje Latinović.

Istorijska pozadina

Profesor na Katedri za međunarodno pravo na Univerzitetu u Prištini Besfort Recaj kaže za razgovoru za Kosovo onlajn da je zbog geopolitičkih odnosa u svetu veoma teško predvideti kada i kako bi moglo da dođe do ujedinjenja Kipra, ali i da ovaj problem nije uporediv sa pitanjem Kosova.

“Situacija na Kipru je veoma komplikovana. Posebno kada govorimo o istorijskoj pozadini. Imamo teritoriju koju faktički već decenijama, do danas, kontrolišu Turci u Severnom Kipru uz pomoć Turske”, kaže Recaj.

Ističe da je pitanje Kipra kompleksno iz više uglova.

Prvi je što su u konflikt uključene dve članice Natoa.

“Imamo Tursku kao i Grčku koje su se čak 70-ih godina borile oko kontrole nad Kiprom nakon previranja koja su u to vreme počela. Sa druge strane imamo Kipar koji je priznata članica Evropske unije”, objašnjava Recaj.

Otuda, nastavlja, izjava Fon der Lajen o stvaranju federacije je u skladu sa zvaničnom politikom i jedinstvenim stavom EU po pitanju Kipra.

“Međutim, kako će se to pretočiti u stvarnost i kako će se to pitanje razvijati u budućnosti, veoma je teško predvideti zbog umešanosti velikih sila. Posebno kada je reč o globalnim, geopolitičkim i političkim odnosima, posebno u Ukrajini sa ničim izazvanom invazijom Rusije na Ukrajinu. Takođe, tu je i komplikovana situacija na Bliskom istoku. Mislim da Evropa ne može sebi dati nikakvu pozitivnu povratnu informaciju u vezi sa odlučnijom politikom prema Kipru”, ističe Recaj.

Upitan koliko bi rešenje pitanja Kipra bilo eventualni model i za Kosovo, ovaj profesor smatra da je reč o “fundamentalno različitim pitanjima”.

“Postoji velika i fundamentalna razlika između Severnog Kipra i Kosova. U oba slučaja imamo različite faktičke situacije. To je potvrdio i Međunarodni sud pravde u svom stavu o Deklaraciji o nezavisnosti Kosova da ona nije u suprotnosti sa međunarodnim pravom. U slučaju Severnog Kipra situacija je suprotna. Imamo jasnu rezoluciju SB UN koja odbacuje proglašenje nezavisnosti kiparskih Turaka i onog što je danas poznato kao Severni Kipar. Dakle, sa pravne tačke gledanja imamo potpuno suprotne situacije koje se ne mogu porediti”, naglašava Recaj.

Dodaje da postoji još jedna razlika.

“Povrh svega imamo faktičku situaciju Komisije za zločine protiv čovečnosti da se oni nisu desili na Kosovu, za razliku od situacije sa kiparskim turcima gde je Komisija utvrdila potpuno drugačije”, zaključuje Recaj.

Kompromisna formula

S druge strane, istraživač Instituta za Evropske studije Srboljub Peović ocenjuje da bez obzira na namere EU o ujedinjenju, Turska neće odustati od svog viđenja rešenja za Kipar, kao i da ovaj, ali i slučaj Kosova spaja niz neuspešnih rešenja međunarodne zajednice da se pronađe kompomisna formula.

“Nastavlja se niz diplomatskih pozicija koje traju faktički od šezdesetih godina. Ta potraga je s jedne strane za nekim rešenjem federativne države, koja bi uključivala i tu tzv. Tursku Republiku Severni Kipar. Turska, sa druge strane, to ne želi da prihvati. Želi ili da ceo Kipar bude pod upravom Turske ili da bude makar Severni Kipar i neće pristati na takva rešenja. Nekih velikih promena nema još od Ananovog plana 2004. godine”, kaže Peović za Kosovo onlajn.

Komentarišući 50 godina od podele Kipra i tvrdnje evropskih zvaničnika da neće odustati od ujedinjenja ostrva, Peović kaže da se i pored velikih reči, u praksi situacija neće puno toga promeniti.

“Ona će teorijski ostati na toj poziciji na kojoj je faktički od 1997. godine i apliciranja Kipra za članstvo u EU. I tu ne vidim neku veliku promenu. Ono što će ostati činjenica jeste i da će Severni Kipar ostati van EU, da će defakto ostati zasebna i da će se takvo stanje nastaviti i u budućnosti”, smatra Peović.

Dodaje da ma koliko se činili neuporedivima, slučajevi Kipra i Kosova imaju nekoliko ključni - zajedničkih tačaka.

“Ono što ih spaja je prvo ta etnička netrpeljivost. Moramo se setiti da je Kipar takođe imao masovne pogrome. Recimo trećina stanovništva Kipra ne živi gde je živela pre pola veka. Ono što ih također spaja jeste niz neuspešnih rešenja međunarodne zajednice da nađu neku kompromisnu formulu. Ono što ih razdvaja jeste pre svega stav Zapada, stav Evropske unije, koja tu potpuno brani kiparski suverenitet, što nije činila sa Srbijom”, kaže Peović.

Nastavlja da je sa spoljno-političke strane velika razlika i u pristupu daljem proširenju EU jer je Kipar bio model po kome više nisu želeli da funkcionišu.  

“Iako je nominalno Kipar priznat kao država koja se prostire na celom ostrvu, osim dve britanske baze, zapravo u praksi to funkcioniše drugačije. Imamo dva pararelna sistema koji funkcionišu potpuno odvojeno, već pola veka. Podsetiću na još jednu sličnost. Turci koji su želeli da sarađuju sa Grcima, oni koji su bili u grčkim sindikatima pre pola veka bili su ubijani na ulicama. Dakle još jedna paralela možda sa slučajem Kosova i Metohije. Međutim, sa druge strane, ono što mislim da ih je spajalo, makar do skoro, jeste da ste imali potpuno dva paralelna sistema na jednoj teritoriji koja su funkcionisala bez ikakvih dodiranih tačke”, smatra Peović.

Naglašava da Kiprani vide dosta sličnosti sa Srbima i situacijom na Kosovu.

“Kiprani vide dosta sličnosti sa Kosovom i oni osećaju veliku solidarnost sa srpskim narodom na Kosovu. Između ostalog moramo se setiti 1999. oni su gađali američku ambasadu u svojoj državi kada je bio rat u našoj pokrajini. Ono što je međutim činjenica jeste da su drugačije diplomatske pozicije i Zapada i velikog dela sveta. Tursku Republiku Severni Kipar ne priznaje ni jedna država. Ona takođe ima velikih problema sa demografijom. Opada stanovništvo. Turska šalje novo stanovništvo sa svog kopna i tu dolazi do trzavica između tih dveju grupa Turaka. Turska zajednica nije demografski dominantna i niz faktora je drugačiji nego na Kosovu”, zaključuje Peović.