Prava Srba na Kosovu samo na papiru: Kome i zašto smeta srpska zastava?

Zastava
Izvor: Društvena mreža "X"/Printscreen

Svako ko je bar jednom boravio na Kosovu mogao je da primeti kako se slobodno vijore zastave Albanije, Nemačke, SAD, Švajcarske i mnoge druge, ali ne i Srbije. Kosovo čak i slavi Dan zastave susedne Albanije, ali za simbole srpske zajednice koja vekovima živi na ovim prostorima nema mesta ni na jarbolima. Na pitanje zašto je tako, sagovornici Kosovo onlajna imali su jedinstven odgovor - zastave su uvek bile prve na udaru kada bi se narod našao na udaru.

Premijer Kosova Aljbin Kurti često je u svojim govorima obaveštavao javnost da na Kosovu između ostalog funkcioniše multietničnost i multikulturalnost, a redovno se hvali i da je "Kosovo najdemokratskija zemlja na Zapadnom Balkanu". Čak i Ustav Kosova kaže da su sve zajednice slobodne da ističu svoje simbole.

Ipak, u stvarnosti je drugačije. Kosovski “multikulturalizam” još jednom se pokazao prilikom proslave gradske slave Sveti Vasilije Ostroški u Leposaviću, kada je gradonačelnik Ljuljzim Hetemi zabranio upotrebu srpske trobojke. Da nije u pitanju izolovani incident već zvanična politika pokazuje i samo obećanje Hetemija i ostalih albanskih gradonačelnika na severu Kosova u aprilu prošle godine da će čim dobiju mandate skinuti srpske zastave, što se i dogodilo.

Reagujući na zabranu korišćenja srpske zastave istoričar sa Filozofskog fakulteta u Severnoj Mitrovici Luka Jovanović kaže da su dva glavna simbola Srba kao naroda u prošlosti, u odnosu na druge države, bili zastava i pismo, odnosno ćirilica. Zastava je, kako navodi za Kosovo onlajn, kao glavni simbol srpske narodnosti često bila prva na udaru kada je i srpski narod bio na udaru.

„Mi smo mogli videti u našoj novovekovnoj prošlosti, naročito u poslednjih dva veka, da svaki put kada bi se srpski narod našao pod okupacijom ili kada bi se našao pod potencijalnim istrebljenjem ili proterivanjem ili uništavanjem na jednoj teritoriji, da bi prvo bili zabranjivani njihovo pismo i njihova zastava. Tako i u ovom slučaju možemo videti da je srpsko pismo prihvaćeno kao ravnopravno po takozvanom kosovskom ustavu, ali da se zapravo nigde ne primenjuje, da se čak i zabranjuje, odnosno da mi ne možemo videti ćirilicu u zvaničnim dokumentima, pa čak ni srpski jezik pisan latinicom. Tako da tu vidimo najpre diskriminaciju prema srpskom pismu, a potom i diskriminaciju prema srpskoj zastavi“, kaže Jovanović.

Dodaje da treba razlikovati dva tipa srpske zastave, srpsku državnu zastavu sa grbom i dvoglavim orlom i srpsku narodnu zastavu koja se primenjuje kod Srba u rasejanju, koja je prihvaćena kod svih država u inostranstvu gde žive Srbi.

„To je klasična srpska trobojka, međutim i takva zastava smeta kosovskim vlastima, ali ne samo njima, već i međunarodnoj zajednici, zato je ona simbol zabranjivanja i simbol diskriminacije na Kosovu i Metohiji“, ocenjuje naš sagovornik.

Najnoviji primer Leposavića je, kako kaže, eklatantan primer koji pokazuje da jedan narod koji je većinski u svojoj opštini nema pravo na pokazivanje svojih nacionalnih osećanja koje mu je garantovano ne samo zakonom, već i opštim međunarodnim aktima.

„Međutim, mi smo mogli videti da je svako kršenje zakona i svako kršenje međunarodnih normi na Kosovu i Metohiji zapravo sinonim ove takozvane države. Albanska strana svoj ustav krši naveliko i ne samo svoj ustav, već i svaki međunarodni dokument i svaki međunarodni akt na koji se prethodno obavezala. Stiče se takav utisak da kosovska administracija ne poznaje snagu zakona, snagu prava, samim tim ne poznaje ni osnovne norme poštovanja manjinskih zajednica na svojoj teritoriji koju ona smatra za nezavisnu“, kaže Jovanović.

Sa druge strane daje primer Republike Srbije gde manjinske zajednice, kako navodi, imaju ostvarena sva svoja prava.

„Okupljene su u svoja nacionalna veća, priznate su im nacionalne zastave, nacionalno pismo, obrazovanje na svom jeziku i niz drugih povlastica koje manjine imaju u civilizovanoj Evropi, ne samo u Evropskoj uniji, pa je zaista jedan veliki paradoks da Kosovo koje sebe naziva najdemokratskijom državom Evrope ne poštuje osnovna demokratska prava manjinskih zajednica“, navodi on.

Ocenjuje da je jedino što Srbi mogu je da traže zaštitu od međunarodne zajednice, ali da moraju biti svesni činjenice „da zapravo traže rešavanje problema od onog koji je problem izazvao“.

„Mi smo mogli videti u prethodne tri decenije da je međunarodna zajednica apsolutno nema za sve pozive i sve vapaje srpske zajednice na Kosovu i Metohiji. Međunarodna zajednica je ta koja je sponzor kosovske državnosti, ona je ta koja je koordinator svih njihovih planova i sponzor svih njihovih planova“, kaže Jovanović.

Petar Ristanović, naučni saradnik u Institutu za srpsku kulturu u Leposaviću, ocenjuje za Kosovo onlajn da je zabrana korišćenja srpskih zastava još jedan u nizu dokaza da Aljbin Kurti i znatan broj Albanaca ne žele prisustvo Srba i da je za njih najbolje moguće rešenje ukoliko Srba na Kosovu više ne bi bilo.

Ristanović objašnjava da na Kosovu ima više zastava drugih država nego samih kosovskih, ali da su problem jedino srpske. Dodaje da postoji niz primera diskriminacije srpske zajednice kojima se krši i sam kosovski ustav.

"Što se konkretno zastava tiče, svi koji su ikada bili na Kosovu su svedoci da je Kosovo preplavljeno raznim zastavama. Ukoliko bi govorili u apsolutnim brojevima siguran sam da je broj zastava Amerike, Nemačke, Engleske i Albanije sigurno više desetina puta veći nego što je broj zastava Kosova na teritoriji Kosova. Međutim, jedino postoji problem sa zastavom Srbije, koja se uklanja ne samo sa javnih zgrada, nego sa svih javnih površina i čak se oduzima i pojedincima na pojedinim proslavama i okupljanjima", kaže naš sagovornik.

Ocenjuje da međunarodna zajednica ne reaguje jer ona "inače vodi takvu politiku da se njene reakcije svode na neka mlaka saopštenja".

"Ta saopštenja više niko u Prištini ne uzima za ozbiljno. Jednostavno, za međunarodnu zajednicu je jedino bitno da je situacija na površini mirna, da nema neke eskalacije, da nema nekog masovnog nasilja i dok je tako ta represija nad Srbima koja se kontinuirano odvija može da nastavi da traje", upozorava istoričar.

Govoreći o korišćenju zastava na Kosovu on podseća na činjenicu da je za vreme postojanja komunističke Jugoslavije, od 1948. do 1968. godine, upotreba albanske zastave na Kosovu bila faktički zabranjena. Objašnjava da formalno nije postojala takva odluka, ali u praksi nije bilo dozvoljeno isticanje albanske zastave, jer su separatističke grupe koje su se zalagale za otcepljenje teritorije naseljene Albancima od Jugoslavije svoje aktivnosti uvek započinjale tako što su isticali albanske zastave.

"Nakon '68. dozvoljena je upotreba albanske zastave, kao zastave albanske narodnosti i korišćena je zastava istovetna zastavi Albanije, koja je bila u tom trenutku neprijateljski nastrojena prema Jugoslaviji. Takva situacija je trajala punih dvadeset godina. Tokom 80-tih Ustavni sud je osporio takvu praksu i rekao da zastava koju koriste Albanci mora da se razlikuje u nečemu od zastave Albanije. Predlagano je da se razlikuje u dimenzijama, ali tadašnje albansko rukovodstvo sa Kosova to nije dozvolilo i sve zahteve da se zabrani upotreba zastave Albanije tada su karakterisali kao anti-albanske, kao rasističke, kao primer represije i tome su se oštro suprotstavljale", objašnjava naš sagovornik.

Navodi da je to bilo jedno od prvorazrednih društvenih pitanja tada, a da je sada, nekih trideset godina kasnije, situacija potpuno obrnuta.

"Čak i neki isti političari koji su tada bili aktivni u albanskom nacionalnom pokretu, danas se izričito zalažu da se zabrani upotreba srpske zastave na Kosovu", kaže Ristanović.

I Marko Blažić iz Centra za društvenu stabilnost smatra da zabrana upotrebe zastave Srbije kao krajnji cilj ima etnički čisto Kosovo, ali, kako ocenjuje za Kosovo onlajn, i što nepovoljniju pregovaračku poziciju za Srbe.

"Aljbin Kurti nastavlja da sprovodi politiku terora i straha nad Srbina na prostoru naše južne pokrajine Kosova i Metohije i ta politika ima dva cilja. Prvi cilj je da se kroz model tihe oluje dođe do krajnjeg cilja, to je etnički čisto Kosovo i Metohija. I upravo zabrana upotrebe zastave Srbije ima to kao krajnji cilj. Iako nekome zvuči bezazleno, to je svakako jedna mera koja dodatno podgreva i tenzije i uliva strah srpskom življu u južnoj pokrajini", kaže Blažić.

Kao drugi cilj on navodi što nepovoljniju pregovaračku poziciju za Srbe.

"Cilj je da sa pregovaračke pozicije gurnu što dalje od polaznih tačaka i da se nova situacija predstavi kao datost na terenu i nova početna pozicija za pregovore, ali i što se tiče formiraja Zajednice srpskih opština", smatra naš sagovornik.

Navodi da ovakvim postupcima Kosovo krši i sopstveni ustav i podseća da osam godina nisu želeli da sprovedu odluku Ustavnog suda o Visokim Dečanima.

"U tom kontekstu posmatramo i zabranu ulaska patrijarha na prostor južne pokrajine i zabranu predstave. Pored toga što time šire strah i podižu tenzije, oni krše i sopstveni ustav i to nije prvi put. Ako se setimo i zemlje Visokih Dečana, punih osam godina nisu hteli da sprovedu odluku svog Ustavnog suda, da se uknjiži ta zemlja manastiru, tako da Aljbin Kurti ne bira sredstva i načine da pogorša i ugrozi bezbednost Srba na prostoru Kosova i Metohije", kaže on.

Dodaje da su Srbi trpeli i gore stvari kada su hapšeni, kidnapovani i napadani vatrenim oružje, ali da je međunarodna zajednica čak i tada "nemo posmatrala ponašanje Aljbina Kurtija".

"Oni im čak dozvoljavaju da te neke korake koji su davno potpisani, koji se podrazumevaju, koriste za pregovore. Tako Aljbin Kurti kao elemente pregovaranja koristi ono što je morao da ispuni pre 11 punih godina, kao što je formiranje ZSO, da bi ispregovarao članstvo Kosova u nekim međunarodnim organizacijama. Nažalost, vidimo da će međunarodna zajednica ostati nema na ovo nasilje koje se sprovodi na severu Kosova i Metohije iako je lopta, odnosno odgovornost, svakakao na njima", rekao je Blažić.