Tragedija na Cetinju kao upozorenje: Zapadni Balkan „bure baruta“ - rekorder po količini ilegalnog oružja

Tragedija na Cetinju poslednji je u nizu nezapamćenih zločina koji su u roku od samo nekoliko godina potresli region. Stručnjaci iz oblasti bezbednosti upozoravaju da je jedan od uzroka i taj što je Zapadni Balkan svojevrsno „bure baruta“ - neslavni rekorder po broju legalnog i nelegalnog oružja u posedu građana.

Piše: Arsenije Vučković

U samo nekoliko sati, tog 1. januara na Cetinju je izgubljeno 13 života.

Ubica, Aco Martinović je krvavi pir započeo u 17 časova, a pucao je na četiri lokacije. Među žrtvama je i dvoje dece, braća od 10 i 13 godina.

Prema izveštaju policije preminuo je na putu do bolnice nakon što je pokušao da se ubije.

Samo nekoliko sati nakon tragedije premijer Crne Gore Milojko Spajić kazao je da će uskoro doći do usvajanja novog zakona o oružju.

„Govorim o legalnom oružju. Ljudi koji imaju sada dozvole imaće rok do 1. januara 2026. godine da prođu nove psihološke i bezbednosne provere. Onaj ko ne ispuni ovaj uslov, njemu se povlači ta dozvola“, poručio je Spajić.

Odmah je otpočela i kampanja predaje ilegalnog oružja „Poštuj život, vrati oružje“.

„Ukoliko ne predaju nelegalno oružje u roku od dva meseca, biće drakonski kažnjeni“, istakao je Spajić.

Srbija se sa ovim problemom suočila pre dve godine.

U razmaku od samo 24 časa na dve lokacije u Beogradu stradalo dvadesetak ljudi, mahom dece.

Najpre 3. maja 2023. u Osnovnoj školi „Vladislav Ribnikar“ kada je učenik te škole ubio devet vršnjaka i domara.

Dan kasnije, u krvavom piru nadomak Beograda, u Mladenovcu, osam osoba je ubijeno, a 14 ranjeno.

Nakon toga Vlada Srbije je uvela embargo na izdavanje dozvola za oružje, ali i započela najopsežniju akciju kontrole i oduzimanja vatrenog oružja u posedu građana.

Ujedno, 3. i 4. maj su proglašeni za Dane sećanja na žrtve masovnih ubistava.

U Severnoj Makedoniji prošle godine je počelo suđenje za ubistvo maloletne Vanje Đorčevske iz Skoplja i Panče Žežovskog iz Velesa.

Ceo region je plakao kada je, posle više dana potrage, otkriveno njeno beživotno telo 4. decembra 2023. godine.

Kosovo je već godinama suočeno sa višestrukim ubistvima koja su neretko povezana sa femicidom zbog čega je više nevladinih organizacija protestvovalo.

Prema zvaničnoj statistici, u prošloj godini na Kosovu je ipak zabeleženo 42 odsto manje ubistava nego u 2023. godini.

Ekspert za bezbednosna pitanja Drizan Šalja ukazuje da je situacija sasvim drugačija i da je „situacija izmakla kontroli“.

"Situacija je izmakla kontroli u kontekstu narušavanja javne bezbednosti, tako da ćemo morati da imamo duboku stratešku analizu kako bi se utvrdili propusti u sistemu. Moraćemo da imamo restrukturisanje i angažovanje dodatnih snaga da ovu nekontrolisanu situaciju stavimo pod kontrolu", rekao je Šalja.

Objasnio je da su slučajevi ubistava i nasilja na Kosovu sve češći, te da bi nadležni organi trebalo da ulože maksimum napora kako bi se bezbednost građana podigla na viši nivo.

„Nacionalni ponos“

Urednik u RTV Podgorica Milan Sekulović kaže da je Crna Gora još u šoku zbog događaja na Cetinju, kao i da je ova zemlja po statistici treća u svetu po naoružanosti građana jer dozvolu za držanje ima više od 65.000 građana.

„Prema zvaničnim podacima u Crnoj Gorije je naoružano preko 65.000 građana, a Crna Gora ima manje od 650.000 stanovnika na svojoj teritoriji. Dakle, više od deset posto građana je naoružano. Imamo oko 100.000 komada oruža u legalnom posedu, dok se nezvanične procene kreću da je u ilegalnom posedu između 45.000 do 100.000 komada oružja. Mi smo po svim kriterijumima, po svim istraživanjima, rekorderi što se tiče naoružanosti populacije. U svetu smo, po svetskoj statistici, treći po broju naoružanih građana“, kaže Sekulović za Kosovo onlajn.

Objašnjava da oružje u Crnoj Gori nije samo predmet, već i stvar nacionalnog ponosa.

„Oružje u Crnoj Gori nije jednostavno samo predmet. Iz nekih neobjašnjivih, a istorijski objašnjivih razloga, oružje u Crnoj Gori se ne smatra samo oružjem, to je stvar nacionalnog ponosa. Brojne porodice imaju komade oružja što im je ostavljeno u nasledstvo od prađedova, djedova, čukundjedova. Međutim ono što je dodatni problem je što vrlo često ne postoji kontrola“, naglašava Sekulović.

Dodatni problem predstavlja što dobar deo tog oružja nije registrovan, a istovremeno, postoje primeri i da je registrovano oružje u rukama „problematičnih pojedinaca“.

„Klasičan primer za to je bio (Vuk) Borilović koji je pre dve ipo godine usmrtio deset sugrađana. On je imao dozvolu za držanje lovačkog naoružanja i on je sa tim lovačkim oružjem usmrtio deset svojih prijatelja, komšija, člonova porodice, sugrađana. Tako da ni to oružje koje se nalazi u legalnom posedu vrlo često nije ni kontrolisano“, ističe Sekulović.

Komentarišući inicijativu premijera Vlade Crne Gore Milojka Spajića za promenu zakona o oružju, Sekulović kaže da je podržava, ali da je usledila tek nakon tragedije.

„Nažalost, kao u svim balkanskim državama, a tako i u Crnoj Gori, reaguje se post festum, kada se nešto desi onda dođe do reakcije nadležnih državnih organa. U ovom slučaju, reakcija iz vlade je ta najavljena izmena zakona o držanju oružja. Najavljeno je da će te kontrole biti značajno strožljive i naravno, to treba svi da podržimo. Moramo znati koji ljudi su naoruženi, a na kraju krajeva, mislim da bi bilo jako lekovito za ovo društvo da se malo proprati i psihološka situacija kod stanovništva“, kaže Sekulović.

Smatra da je nakon pandemije korona virusa 2020. godine došlo do drastičnih promena u psihologiji i ponašanju građana koji su se umesto stručnjacima za pomoć uglavnom obraćali nadrilekarima i „influenserima“.

Kao drugi, povezan problem vidi i nametanje i neselektivnost u medijskim sadržajima.

„Veliki je problem sa mentalnim zdravljem kod ljudi. Danas imate ekspanziju, nažalost influencera i raznoraznih navodnih stručnjaka, nadrilekara u oblasti psihologije koji sole pamet ljudima, ali sa nekim potpuno pogrešnim stvarima. Potpuno smo skrenuli fokus.  Pogledajmo, na kraju krajeva, šta se nama prezentuje kroz gomile medija, gomile medijskih sadržaja. Mi smo društvo u kojem, nažalost, ne postoji previše selekcije prilikom konzumiranja medijskih sadržaja“, zaključuje Sekulović.

Višestruki uzroci tragedija

Doktorant kriminologije u Malmeu i saradnika BCBP Dušan Stanković kaže u razgovoru za Kosovo onlajn da je prema poslednjoj proceni UN koja je rađena 2010. godine na prostoru Zapadnog Balkana u legalnom i ilegalnom posedu građana oko osam miliona komada raznog oružja, a da je najveći deo ostao iz ratova devedesetih godina.

„Te procene su jako nezahvalne jer variraju. Kancelarija Ujedinjenih nacija za droge i kriminal je 2010. godine procenila da je na prostoru republika bivše Jugoslavije ostalo oko osam miliona komanda oružja. Naravno, od 2000-te sve države i neke međunarodne organizacije se trude da to oružje iskontrolišu, da se zapleni ono što je ilegalno ili da se legalizuje i da se ono u posedu građana na pravilan način koristi“, kaže Stanković za Kosovo onlajn.

Objašnjava da su u poslednje vreme procene uglavnom radile nevladine organizacije.

„Nakon procene UN imali smo 2017. godine procenu švajcarskog instituta za malo oružje po kome u Srbiji i Crnoj Gori na 100 stanovnika postoji 39, 1 komad oružja, dok je na Kosovu ta brojka 23, 8. Pritom, i u drugim bivšim jugoslovenskim republikama takođe su visoki brojevi“, kaže Stanković.

Na osnovu tog istraživanja Srbija i Crna Gora su na trećem mestu u svetu, odmah iza SAD i Armenije.

„Sada, te procene se zasnivaju i na broju legalnog i ilegalnog oružja i one su se umeđuvremenu smanjile. Mi znamo recimo da se u Srbiji od ’Ribnikara’ i ’Mladenovca’ do danas broj legalnog oružja smanjio, a čini mi se da je MUP objavio, za negde oko 200.000 komada oružja“, kaže Stanković.

Komentarišući masovno ubistvo na Cetinju ovaj kriminolog kaže da su uzroci ovakvih tragedija višestruki.

„Individualni, socijalni, društveni... Ono što im je zajedničko jeste vatreno oružje. U našem regionu je karakteristično da je oružje u posedu građana, da li ilegalno ili čak i legalno jer ove tragedije su se vršile i tim legalnim i ilegalnim oružjem“, objašnjava.

Razloge vidi u činjenici da je tokom 20. veka, a posebno ratova devedesetih veliki broj komada oružja završio kod građana.

„Ljudi su se naoružavali iz ličnih razloga zarad zaštite svoje bezbednosti, svojih porodica, okoline, ali su i donosili neko oružje sa ratišta. I od 2000-tih to oružje postaje problem, postaje dostupno i ljudima iz kriminogene sredine i običnim građanima. Tako u nekim slučajevima dolazi do njegove zloupotrebe“, smatra Stanković.

Kaže da regionu Zapadnog Balkana nedostaju stalne akcije po pitanju edukacije, načina korišćenja oružja.

„I nakon ’Ribnikara’ i ’Mladenovca’ u Srbiji je par meseci nakon toga bio slučaj da oružje čiji je vlasnik preminuo nije adekvatno čuvano i dvoje unuka su ga pronašli i došlo je do opaljenja“, upozorava.

Kaže da je Vlada Crne Gore odmah nakon tragedije na Cetinju uradila ono što je preduzela Vlada Srbije - pooštravanje Zakona o oružju i poziva za predaju nelegalnog oružja i ostalih konkretnih mera da bi se sprečili slični događaji.

„Na osnovu iskustava iz Srbije možemo reći da je taj poziv doveo zaista do velikog broja prikupljenog oružja. Prethodne kampanje su rezultirale samo sa par hiljada komada oružja, a ovog puta je predato oko 100.000 komada i velika količina municije. Verovatno je da je usled masovnih ubistava došlo do većeg odjeka u javnosti. Ljudi su shvatili značaj opasnosti od pristuva oružja koje im naravno ne treba“, kaže Stanković.

Prema njegovim rečima pooštravanje zakonskih normi nužno ne dovodi do prevencije tragedija.

„Ono što dovodi do prevencije jeste povećanje izvesnosti od kazne, od snošenja posledica, da neko ko uradi krivično ili kažnjivo delo zaista bude i kažnjen za to. Dakle, da institucije funkcionišu kako treba, da se smanji korupcija, da jednostavno nema zaštićenih“, zaključuje Stanković.

Cetinje kao opomena

Bivši zamenik ministra unutrašnjih poslova Kosova Valjdet Hodža kaže za Kosovo onlajn da je velika količina ilegalnog oružja u rukama građana posledica ne samo ratova devedesetih već i stalnih tenzija na Zapadnom Balkanu, a da tragedije poput one na Cetinju svima treba da posluže kao polazna osnova za preduzimanje pravnih radnji kako bi se to oružje oduzelo.

„Nažalost, u regionu Balkana postoji relativno veliki broj ilegalnog oružja u rukama građana. Smatra se da je to uglavnom zbog istorije ratova tokom devedesetih, ali i zbog često visokih i konstantnih tenzija u ovom regionu. Ali, kao što vidimo, prisustvo nelegalnog oružja u rukama građana donosi i nevine žrtve i tragedije kao u slučaju Cetinja. Ovi slučajevi bi trebalo da nam barem služe kao polazna osnova za preduzimanje niza pravnih radnji prema eliminisanje ili smanjenje broja nelegalnog oružja u rukama građana“ izjavio je Hodža.

Upitan za Kosovo, Hodža kaže da događaji u Banjskoj, ali i eksplozija u vodokanalu Ibar-Lepenac ne doprinose stvaranju mirnog ambijenta.

„Nažalost, kako vidimo, zemlje regiona Balkana, uprkos unutrašnjim bezbednosnim izazovima, takođe se suočavaju sa ozbiljnim izazovima spoljnih destabilizujućih faktora“, ističe Hodža.

On je kazao da i pored toga što nadležne institucije sprovode stalne kampanje procene govore da se na Kosovu u posedu građana nalazi velika količina nelegalnog oružja.

„Za bezbednosne institucije Kosova je bio i jeste stalni izazov da ga eliminišu ili stave pod kontrolu, uprkos strategijama, planovima, kampanjama, pa čak i amnestijama koje su preduzimane od 1999. godine do danas. Ne možemo biti idealisti i tvrditi da se ovaj broj oružja može eliminisati ili staviti sto posto pod kontrolu, ali Kosovo mora da nastavi da preduzima zakonske korake zasnovane na krivičnom zakonodavstvu u smislu oduzimanja nelegalnog oružja, ali i da nastavi na podizanju svesti, osmišljavanju i sprovođenju efikasnih strategija koje bi omogućile konfiskaciju ili kontrolu ilegalnog oružja, suzbijanju krijumčarenja oružja u najvećoj mogućoj meri i jačanje zakonskih kriterijuma za posedovanje oružja sa dozvolom“, kaže Hodža.

Naglašava da je reč o globalnom problemu i da se tragedije događaju čak i u najrazvijenijim zemljama.

„Kao što vidimo širom sveta pitanje oružja u rukama građana, bilo licenciranog ili nelegalnog veoma je izazovno jer postoje slučajevi kada se tragedije dešavaju prilično često čak i u zemljama u kojima postoji politika o posedovanju oružja. To pokazuje da i pored toga što država možda ima znanje i registar građana naoružanih dozvolom, to nije dovoljno za sprečavanje tragedija. Ipak, nastojanja da se izgradi model institucionalnog delovanja ka eliminaciji oružja, stavljanje pod kontrolu i, pre svega, obezbeđivanje bezbednog okruženja za sve građane zemlje, mora biti trajno i ambiciozno opredeljenje državnih institucija“, naglašava Hodža.

Regionalna saradnja

Stručnjak iz oblasti bezbednosti iz Skoplja Ljubomir Gjurčevski upozorava da je tragičan događaj na Cetinju još jednom ukazao na hitnost prikupljanja oružja u nelegalnom posedu građana na regionalnom nivou, a da nesprovođenje ove akcije izaziva sumnju da se to oružje „čuva“ za neke nove bezbednosne izazove na Zapadnom Balkanu.

„Mene, kao stručnjaka za bezbednost, zabrinjava i ostavlja prostor da posumnjam da se neko možda igra vatrom i da se spremaju neke druge bezbednosne krize na ovim prostorima umesto da se izvrši akcija u kojoj bi se prikupilo svo nelegalno oružje u rukama građana, odnosno kriminalnih grupa“, izjavio je Gjurčevski za Kosovo onlajn.

Smatra da bi ova akcija morala da se sprovede uz podršku EU i SAD.

„Ako su oni strateški partneri, onda dajte ovo pitanje ilegalnog naoružanja koje je u ogromnim količinama. Može se prikupiti veliki konvoj i poslati u Ukrajinu. Hitno nam je potreban ova akcija koja do sada razmatrana“, kaže Gjurčevski za Kosovo onlajn.

Navodi da kada je reč o Severnoj Makedoniji u pitanju su različite vrste naoružanja i to ilustruje podatkom o oružju koje je pronađeno u reonu Aračinova.

„Pronađeni su raketni bacači, RPG, zolje... Reč je o oružju kalibra 82 mm što je prilično opasno. Pronađene su i tenkovske i protivtenkovske mine, znači sve što je vojno formacijsko oružje“, ističe Gjurčevski.

Na Zapadnom Balkanu, upozorava, postoji „ogromna količina“ ilegalnog oružja koje je ostalo nakon oružanih sukoba koji su se završili 2001. godine.

„Ako govorimo o ilegalnom oružju u regionu, ono je u ogromnim količinama i nalazi se u rukama građana širom regiona, možemo govoriti i o Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini, Crnoj Gori, Kosovu, u Makedoniji, Srbiji, Albaniji itd. Pogotovo nakon svih onih vojnih dejstava koja su nam se desila do 2001. godine. Tada je ogroman broj naoružanja, odnosno onoga što žargonski zovemo formacijsko oružje, odnosno puške sa ovalnim cevima, automatske puške, ostalo u rukama građana ili u rukama svih onih koji su učestvovali u svim tim borbenim dejstvima“, kaže Gjurčevski.

Smatra da sve dosadašnje akcije koje su rađene na njegovom prikupljanju nisu dale očekivani rezultat i da su za posledicu imale tragične događaje, poput onog na Cetinju 1. januara ili u Beogradu 2023. godine.

„Mislim da je to sve bila farsa koju sada preskupo plaćamo s obzirom na to da je neko od tog oružja dostupno i maloletnicima, kao i oružje koje građani poseduju uz dozvolu.  Ovo je slučaj Osnovne škole Ribnikar u Beogradu, slučaj u kojem je otac posedovao oružje sa dozvolama, ali ga je stavio na raspolaganje maloletnom detetu ispod 14 godina, a ubijeno je devetoro mladih. Kao i ono što se dogodilo u Crnoj Gori. Reč je o starijoj osobi koja je možda izrazila svoje frustracije koje su proistekle iz svađe. Ali odluka da upotrebi vatreno oružje je opet vezana za njegovo psihičko stanje“, naglašava ovaj stručnjak.

Smatra da je problem i u činjenici da narodi Zapadnog Balkana vole da poseduju oružje i da je to deo „porodične tradicije“.

„Zato upozoravam da je potrebno da se pobrinemo da to oružje bar ne bude dostupno maloletnicima i deci, s obzirom da nam se mogu desiti nemili događaji“, kaže Gjurčevski.

Upozorava i na činjenicu da su problem za region i organizovane kriminalne grupe.

„Ako pogledamo statistiku javnog tužilaštva i policije videćemo da u periodu posle 2001. godine, kao kritičnu godinu za okončanje vojnih sukoba na Balkanu, videćete da imamo preko 150-160 do 200 ubistava organizovanih grupa u okršajima za prevlast teritorija.

Počevši od Hrvatske, Bosne...  vidite sve te pucnjave unutar srpske mafije, u kosovskom podzemlju, u makedonskom podzemlju. U Crnoj Gori smo imali i ubistvo bivšeg direktora crnogorske policije“, podseća Gjurčevski.

Rešenje vidi u hitnom donošenju odgovarajućih zakona koji će regulisati i drastično ograničiti mogućnost građanima posedovanja vatrenog oružja.

„Trebalo bi da nam bude kristalno jasno da se veoma mali udeo ubistava, od onih jezivih i nasilnih u streljanjima organizovanih kriminalnih grupa, dešava vatrenim oružjem koje je posedovano sa dozvolama. To oružje najčešće se koristi u krvnim zločinima koji su uzrokovani imovinsko-pravnim odnosima, nasledstvima, porodičnim sporovima... Koriste se lovačke puške, ono oružje koje se poseduje sa dozvolama“, objašnjava ovaj analitičar.

Prevenciji ovakvih tragedija mora da počne od porodice, ali i uključivanja školskih pedagoga i sociologa koji bi trebalo da rade sa decom.

„Treba da obrate pažnju na štetnost društvenih mreža, nasilje koje se predstavlja na društvenim mrežama, da unaprede vaspitno-obrazovni rad sa decom i maloletnicima, da im ukažu na sve te situacije.  Ali opet kažem da je ključni faktor porodica, faktor odgajanja dece od opasnosti od vatrenog oružja i od stvaranja mržnje, tu mislim na međusobnu, vršnjačku, međunacionalnu, međukonfesionalnu, međuversku...“, precizira Gjurčevski.

Preventivne mere bi, dodaje, podrazumevale i uključenje nadležnih ministarstava.

„To bi bio niz preventivnih mera koje bi trebalo da preduzmu Ministarstvo prosvete, Ministarstvo za rad i socijalna pitanja, zbog porodice i statusa, socijalnog stanja neke dece. Siromaštvo je jedan od  faktora za povećanje kriminala.  O svemu tome treba voditi računa i napraviti strateški regionalni program u kojem će se graditi jednake mere u svim oblastima.  Svi pričamo o otvorenim granicama, zajedništvu, međusobnom kontaktu, ekonomskom razvoju...  Hajde da zajedno radimo na prikupljanju vatrenog oružja i vaspitanju dece, unapređenju obrazovnog sistema i socijalne politike“, poručuje Gjurčevski.

Oružje kao „trofej“

Novinar i analitičar iz Tirane, urednik na Njuz 24 Dritan Ljači ističe da incident na Cetinju nije izolovan kada je reč o Zapadnom Balkanu i da procene govore da je u Albaniji u posedu građana 200.000 komanda oružja.

“Ono što se dogodilo u Crnoj Gori nije nešto izolovano ili neobično za Balkan. Sami Albanci, kao deo Balkana, blisko su povezani sa puškom, nazivajući je čak i ’trofejem’. U nedavnom incidentu u Skadru u kome je poginuo mladić počinilac je to oružje imao od 1997. godine. Taj događaj pokazuje i na koji način naše društvo rešava pitanje ilegalnog oružja kada neka osoba u posedu ima oružje od 1997. godine“, kaže Ljači za Kosovo onlajn.

Procene su, ističe, da je u albanskim porodicama do 200.000 komada raznog vatreno oružja.

„Ovo oružje se drži skriveno i koristi se tokom raznih sukoba“, precizira.

Ocenjuje da je na prostoru Zapadnog Balkana u porastu broj kriminalnih incidenata uz upotrebu vatrenog oružja, a da „mentalitet ljudi i oružje idu ruku pod ruku“.

„Albanci, zbog tradicije, manje-više kao i ostali balkanski narodi, imaju oružje kao neodvojivi deo sebe. U Albaniji je često bilo akcija prikupljanja oružja, ali izgleda da su te akcije propale zbog nedostatka bezbednosnih struktura u različitim delovima zemlje. Ponovo je krenula kampanja u kojoj se prvo upozorava na predaju oružja, a zatim će uslediti akcija prikupljanja i skladištenja. Međutim, ljudi su skeptični o uspehu ove incijative“, kaže Ljači.

Dodaje da je problem u prikupljanju nelegalnog oružja zato što ga mali broj drži u svojim domovima.

„Malo ljudi drži oružje kod kuće. Većina Albanaca ga je sakrila, pa bi za njegovo pronalaženje bile potrebne posebne strukture, možda čak i inžinjerijske jedinice”, precizira ovaj analitičar.

Objašnjava da je pitanje posedovanja oružja u Albaniji regulisano posebnim zakonom, ali da ovo pitanje ipak nije rešeno kao u drugim zemljama.

„U Albaniji postoji zakon koji reguliše posedovanje oružja uz dozvolu, ali to je uglavnom za ono što se zove ’lako oružje’, ali ne i za oružje kao što su puške ili ’kalašnjikovi’. Zakon se primenjuje na lovačko oružje, ili kada osoba nosi oružje za javne funkcije. Ali, ovo nije zakon o oružju kao onaj u SAD ili bilo kojoj drugoj zemlji. Iz tog razloga, u Albaniji se posedovanje oružja i dalje smatra nelegalnim”, precizira Ljači.