Bogdan najteže ranjen na Bistrici: Primio sam osam metaka, čuo sam samo plač, ali boli nepravda

bogdan goraždevac
Izvor: Telegraf.rs

Bogdan Bukumirić, jedan od preživelih i teško ranjenih dečaka u najstravičnijem zločinu u novijoj srpskoj istoriji, prisetio se trenutka kada je otpočeo rafal na njega i njegove drugare dok su se kupali na obali reke Bistrice u Goraždevcu, rekavši da ga više boli nepravda nego meci koji su ga teško povredili, prenosi Telegraf.

Pre tačno 17 godina, na Bistrici u Goraždevcu kod Peći, desio se jedan od najstravičnijih zločina u novijoj srpskoj istoriji, kada su nepoznati napadači iz automatskog oružja pucali na srpsku decu koja su se na reci kupala.

U napadu je najteže bio ranjen Bogdan Bukumirić, koji je tada imao samo 15 godina, piše Telegraf. Seća se da je pitao oca da ga pusti da ide na reku, te da mu on prvo nije dozvolio jer je voda bila hladna, ali je ubrzo popustio i dečak je otrčao na reku, gde je bilo dosta dece i odraslih.

“Iako su deca na Kosovu i Metohiji prerano sazrevala i odrastala, ovaj događaj je bio nešto što nam je živote promenilo skroz i izbacilo nas iz koloseka. S ove vremenske distance, na čitav događaj gledam drugačije, a tada kao dete nisam bio svestan toga šta se ustvari desilo i koliko je sve to strašno. I posle toliko godina, bol je ista, bol za Pantom i za Ivanom, a najviše me boli nepravda što zločinci, monstrumi, zlikovci nisu kažnjeni, nego li što me bole moje rane i ožiljci. Godine prolaze, ali ne i bol”, počinje priču Bogdan.

Kaže da svakim danom, čitavih 17 godina, čeka poziv da čuje vest da su monstrumi privedeni pravdi, ali takvog poziva još nema.

Voda je bila toliko hladna, kao što ga je otac upozorio, da je ubrzo izašao i prišao vatri koju su njegovi drugari založili da peku kukuruz. U tom trenutku počela je pucnjava iz obližnje šume.

“Tri metka su me pogodila u levi bok i odbacila me u stranu. Taj deo šume iz kojeg su monstrumi pucali znam, naglo sam se okrenuo, još dva metka su me pogodila u grudi i stomak. Više nisam mogao da stojim na nogama i dok sam padao, metak me je pogodio i sa desne strane glave, a osmi metak mi je okrznuo levu nogu. Pokušao sam da ustanem, čuo kuknjavu, plač, vrisak, i dalje nisam bio svestan šta se dešava”, vraća Bogdan sećanja na taj dan.

Teško ranjenog Bogdana su prvo prebacili u italijansku bazu Kfora da mu pruže prvu pomoć, ali dok su čekali da dođu njihovi doktori, prebačen je u seosku ambulantu.

“Dvojica komšija Milovan Pavlović i Rajko Jandžiković, kao i moj brat su krenuli u bazu KFOR - a u Peć, onda nam je stao auto kod pijace, Albanci su tamo videli srpske tablice i nasrnuli na nas, udarali nas, komšija je pokušavao da me zaštiti. Bio sam u svesnom stanju tada. Naišle su dve patrole KFOR - a i ta grupa se razbežala. Tada sam pao u komu. Pričali su mi da sam onda prebačen u pećku bolnicu, ležao sam krevet do kreveta sa ocem poginulog Pante, držao nas je obojicu za ruke. Posle tri sata ubeđivanja doktorke da me prebace u bolnicu u Kosovsku Mitrovicu, Kfor je konačno obezbedio helikopter, ja i drugar Marko smo bili u njemu”, priseća se Bogdan .

Nastavlja i da je helikopter je išao ka Prizrenu, a da je nejgov prijatelj Marko ostavljen u nemačkoj bazi Kfora, dok je on prebačen u južni deo Kosovske Mitrovice u francusku bolnicu.

“U međuvremenu doktorka Milena Cvetković, anesteziolog iz Mitrovice, bez pratnje, na svoju odgovornost hrabro dolazi u južni deo grada da nadgleda operaciju moje slezine koja je morala da se ukloni jer je kroz nju prošao metak. Pitala je šta mi je sa glavom, oni su zvali nekog neurohirurga, ali ona se uspaničila i insistirala da se prebacim dalje u Beograd na VMA. Tada nije smela da se uradi operacija, jer sam imao premalo krvi u organizmu. Rekli su mi da su mi davali samo četiri odsto šanse da preživim. Sutradan sam imao dve operacije. Na Preobraženje Gospodnje počeo sam da se budim iz kome, nisam znao šta se dešava” priča Bogdan.

Za šest meseci u bolnici, Bogdan je imao šest teških operacija, četiri na glavi i dve na stomaku. Za smrt drugara saznao je iz medija.

“Mnogo mi je bilo teško kada sam to pročitao, kada sam saznao da su poginuli, a da su drugi ranjeni. Moja sudbina je bila neizvesna, takođe, iako sam preživeo. U Goraždevac sam stigao u martu 2004. godine i da niko ne zna, otišao sam do mesta gde smo se kupali i gde se sve dogodilo. Prvo sam se zaplakao, veoma mi je bilo teško iako je prošlo osam meseci. Svake sekunde i minute, 17 godina, to je tu u meni. Želje za osvetom nema, osim želje za pravdom. Pravdu zaslužuju porodice poginulih i ranjenih, jer smo svi mi žrtve. Nastavio sam školovanje i nastavio da idem na kontrole” , priča Bogdan.

Bogdan zbog čestih kontrola i pregleda živi u Beogradu, oženjen je i otac dve devojčice. Metohiji se često vraća u mislima, kako šeta na obali Bistrice.

“Letnje slike sa Bistrice pamte se po lošem, a zimske su lepe. Devojčicama pričam o Metohiji i idemo često tamo”, kaže Bogdan.

Silom prilika je, dodaje, u Beogradu sam.

“Moja budućnost je tada prekinuta, sanjao sam san kao dečak da živim slobodno i bezbrižno, da nema rata. Moji planovi su bili da završim školu i da se ostvarim kao roditelj. Međutim, moju mladost, najbolje godine, oduzeli su mi monstrumi. Ćutanje je isto zločin” , poručuje Bogdan svim nadležnim institucijama i pojedincima u slučaju rasvetljavanja ovog zločina.

Podsetimo, danas se navršava 17 godina od napada na srpsku decu, kada su nepoznate osobe iz automatskog oružja pucale na grupu od oko 50 mladih dok su se kupala na Bistrici u Goraždevcu. Oni su tada ubili Panteliju Dakića (12) i  Ivana Jovovića (19) i teško ranili Marka Bogićevića (12), Draganu Srbljak (13), Bogdana Bukumirića (14) i Đorđa Ugrenovića (20).

Na današnji dan pomen nastradalima je služen u seoskoj crkvi, a ostali koji su taj masakar preživeli, dočekuju još jednu godinu bez pravde.